Česi od Havela nisu napravili mit

Godišnjice je duže vreme u centru pažnje češke najšire javnosti, u njenu se čast organizuje bezbroj manifestacija, počev od novinskih feljtona i sećanja, javnih debata, filmskih dokumentaraca i specijalnih TV emisija, izložbi. Kulminacija se očekuje 17. novembra, na sam dan trijumfa Plišane revolucije.

Sve se to ovde podrazumeva, kada se zna da su događaji iz 1989. drugi najomiljeniji iz češke istorije poslednjih 100 godina, razumljivo, uz stvaranje prve čehoslovačke republike.

Rezultati velike ankete Centra za istraživanje javnog mnjenja, kažu da revoluciju iz 1989. pozitivnije ocenjuju ljudi sa višim obrazovanjem, višim primanjima, kao i oni koji pozitivno procenjuju trenutnu ekonomsku situaciju. Ako nema euforije, koja baš i nije svojstvena Česima, ankete pokazuju da raste zadovoljstvo građana: nepobitno je da je život Čeha u poslednje tri decenije poboljšan.

Ne pobijajući tu činjenicu, neki stariji ispitanici procenjuju da su međuljudski odnosi pogoršani, a primećuju i da se politička kultura i ponašanje političara pogoršavaju.

Ali, to ne znači da mrzimo jedni druge, kaže u jednom intervjuu sociolog Lucie Vidovičova sa Masarikovog univerziteta u Brnu. Na mišljenje starijih može da utiče ono što čuju o novim bogatašima i siromašnijim slojevima. Građani, pa i oni stariji, važnim smatraju znatno poboljšanje životne okoline i kvaliteta života u njihovim lokalnim sredinama.

To važi i za dostupnost obrazovanja, dok manji postotak veruje da je bolji kvalitet zdravstvene zaštite. Trećina njih, čak štaviše, misli da je zdravstvo pogoršano.

Čak 85 posto anketiranih veruje da je ponuda robe i usluga bolja nego pre Plišane revolucije, te da je zbog poboljšanog materijalnog položaja i pristupačnija. Česi su zadovoljni i boljim mogućnostima za putovanja, a svi primećuju veliki napredak i u pogledu slobodnog izražavanja mišljenja.

Nema sumnje da je dugogodišnji najpre čehoslovački, a zatim i češki predsednik Vaclav Havel simbol plišane revolucije. Povodom godišnjice, Nacionalni arhiv je pripremio veliku izložbu „Havel do Hradčana. Priča iz 1989. godine“.

Na izložbi je prikazan Havelov put od neslaganja sa prethodnim režimom, do mesta predsednika države. Mogu se videti mnoga dokumenta i fotografije iz njegovog zatvorskog dosijea, originalna molba za puštanje na slobodu, kao i računar koji je Havelu oduzela služba državne bezbednosti.

NJegov dramatični put od uhapšenog disidenta početkom 1989. do njegovog imenovanja za predsednika u decembru iste godine jeste dobra paralela sa važnim društvenim događajima koji su rezultirali transformacijom češkog društva iz totalitarnog u demokratsko, kažu organizatori ove izložbe.

Pored fotografija iz zatvora i policijskih dokumenata, posetioci mogu videti, recimo, spisak televizijskih emisija koje su bile dozvoljene za zatvorenike.

Uz izloženu Havelovu molbu za puštanje Havela na slobodu, upućenu tadašnjem premijeru Kadislavu Adamecu, idu skenirani telegrami par američkih glumaca, kao i pisma američkih senatora u kojima se od tadašnjeg predsednika Gustava Husaka traži Havelovo oslobađanje.

Uz svo poštovanje i zahvalnost, Česi nisu napravili mit od Havela, pa se zato i smatra da ne izlaze iz okvira njihovog načina života kada se i ovih slavljeničkih dana čuje i po koja kritička opaska na njegov račun. Kritičari najpre kažu da je Havel za većinu nacije nesporni moralni autoritet, ali se onda iznose primedbe „moralnog karaktera“ – Havelu neki čak prebacuju i saradnju sa komunistima, što nailazi na snažan otpor javnosti i stručnjaka. Ipak se oko toga na socijalnim mrežama razvila mala polemika.

Zapaženo je bilo kazivanje istoričara Mačeka, koji je ocenio da će godišnjica revolucije dati novi podsticaj virtuelnim i stvarnim sporovima oko Havelovih kvaliteta. Borba za njegov imidž će se intenzivirati, jer se na njega gleda kao na simbol političke transformacije zemlje. Naravno da Havel nije bio svetac, rekao je Maček.

Havelov naslednik Vaclav Klaus oglasio se povodom godišnjice plišane revolucije kritikom pravnog okvira transformacije društva. Zadatak pravnika, od kojih su mnogi bili na visokim državnim i političkim pozicijama, bio je da stvore pravni okvir za ekonomske promene, što nije uvek bio slučaj.

„Ekonomisti su bili spremni, mi pravnici to sigurno nismo bili“, priznao je na jednom skupu u Brnu advokat Jirži Balaštik. Prema njegovim rečima, pravni stručnjaci su jednostavno nestali. Nije sve uspelo, ali mi sada imamo osnovu – imamo vladavinu zakona“, rekao je Balaštik.

Sublimirani osvrt na događanja u Češkoj od revolucije do danas dao je Pavel Rihetski, disident i aktivni vođa u događanjima 1989, današnji predsednik Ustavnog suda Češke. Dok su u ostalim zemljama istočnog bloka, kaže on, antikomunističke revolucije bile motivisane željom za boljim životnim standardom, u tadašnjoj Čehoslovačkoj pokretačka snaga bila je želja za slobodom. Ostaje pitanje, dodaje Rihetski, da li je 30 godina nakon revolucije bilo dovoljno da se porobljeno društvo pretvori u zaista slobodno i demokratsko.

On procenjuje da je neizvesno da li su se sloboda i demokratija već ukorenili u Češkoj, te da se zbog globalizacije mnogi ljudi osećaju napuštenim od elite i traže snažne lidere koji nude jednostavna rešenja. Posebno je kritikovao situaciju u Poljskoj i Mađarskoj, gde, prema njegovim rečima, tamošnje političko predstavljanje direktno napada liberalnu demokratiju i vladavinu zakona.

„U Poljskoj, Mađarskoj, NDR i drugim zemljama istočnog bloka, desila se tzv. stomačna pobuna: ljude su na ulice izbacili siromaštvo i glad, dok su masovne demonstracije u Pragu, Bratislavi i u ostalim delovima zemlje, bile duhovna pobuna, ljudi su želeli slobodu i vraćanje ljudskog dostojanstva. Razlog za ovu razliku je taj što je Čehoslovačka, zahvaljujući svojoj industrijskoj zrelosti, uspela da održi relativno dobre materijalne uslove do kraja komunističkog režima. S druge strane, do poslednjeg trenutka, Češka je bila zemlja okupirana marionetskom vladom u potpunosti zavisna od vrha Kremlja, kaže Rihetski.