Četiri decenije razdora sa Iranom

Tamo su prisustvovali raskošnoj zabavi koju je priredio domaćin, šah Reza Pahlavi povodom 2.500 godina od osnivanja carske države Iran. Nepunih osam godina kasnije, Iran je imao novog lidera, ajatolaha Ruholaha Homeinija koji će to okupljanje nazvati „đavolskim festivalom“.

Pre islamske revolucije 1979, Homeini je živeo u egzilu (u Turskoj, Iraku i končano u Parizu) pošto je napadao vesternizaciju Irana i njegovu zavisnost od SAD pod šahom Pahlavijem. SAD i Britanija su 1953. podržali Pahlavija u svrgavanju demokratski izabranog premijera Mohamada Mosadeka, koji je nacionalizovao iransku naftnu industriju i pokušao da smanji šahova ovlašćenja.

Ta sudbonosna epizoda – prožeta logikom Hladnog rata – obeležava prvu američku operaciju svrgavanja stranog lidera u mirnodopsko vreme. Ali, svakako ne i poslednju. Od tada, američku spoljnu politiku karakteriše stabilan proces „promene režima“ koji je zatrovao odnose Vašingtona sa ključnim regionima sveta – možda najviše sa Bliskim istokom. U slučaju Irana, državni udar iz 1953. potkopao je unutrašnji legitimitet šaha i zajedno sa njegovim represivnim temperamentom i neosetljivošću na zahteve za većom socijalnom pravdom, posejao je seme revolucije 1979. Tokom narednih 40 godina, Iran i Zapad su se, u najmanju ruku, otuđili.

Filozofkinja Hana Arent spomenula je jednom prilikom da će „najradikalniji revolucionari postati konzervativci dan nakon revolucije“. To je u slučaju Homeinija potpuno tačno. Nakon preuzimanja vlasti ujedinjenjem snaga koje se drže različitih ideologija, Homeinijeva fleksibilnost je iznenada isparila. Distancirao se u potpunosti od levičarskih pokreta, optužio je svoje oponente za subverziju, potisnuo liberalne glasove, pokrećući četiri decenije napetosti između teokratskih i demokratskih elemenata Islamske Republike.

Neposredno nakon revolucije, odnosi SAD i Irana su urušeni. Posle opsade američke ambasade u Teheranu, grupa iranskih studenata uz odobrenje Homeinija držala je 52 američka taoca 444 dana. Tražili su da administracija predsednika DŽimija Kartera izruči šaha koji se u NJujorku lečio od raka. Na kraju, taoci su pušteni samo nekoliko minuta pošto je Ronald Regan položio zakletvu za novog predsednika SAD nakon Kartera, koji je bio znatno oslabljen političkom krizom. Do tada, Pahlavi je umro u Egiptu, a Homeini je konsolidovao svoju vlast konzervativnih teokrata nad sekularnijim revolucionarnim frakcijama.

Povrh svega, Irak Sadama Huseina izveo je invaziju na Iran 1980, kada je započeo krvavi osmogodišnji rat. Sukob, u kojem su SAD pa čak i Sovjetski Savez pomagali Sadamu, okončan je pat pozicijom. Više od pola miliona Iranaca i Iračana stradalo je u ratu, dok su se u Iranu zahvaljujući iračkim napadima hemijskim oružjem dugo osećale fizičke i psihičke posledice. Tokom tih godina, Iran je počeo da istražuje mogućnost razvijanja nuklearnog oružja nadograđujući tehnologiju koju su SAD dostavile šahu kao deo inicijative „Atomi za mir“ u vreme administracije Dvajta Ajzenhauera.

Sve do 2002. iranski tajni nuklearni program nije izašao na videlo. U tom trenutku, meni je kao visokom predstavniku EU za spoljnu politiku i bezbednost zapalo da iniciram pregovore sa Iranom. Moj prvi sagovornik bio je Hasan Ruhani, koji sada služi na funkciji predsednika Irana i sa kojim sam postigao preliminarno razumevanje. Izbor Mahmuda Ahmadinežada za predsednika Irana 2005. unazadio je taj proces, a ponor se još više povećao kada je Saed DŽalili preuzeo pregovore. DŽalili bi konstantno započinjao naše susrete podsećajući me da je izgubio deo noge tokom iransko-iračkog rata.

Kada se Ruhani vratio na scenu kao novoizabrani predsednik 2013. međunarodna zajednica je pokazala koheziju i neophodne veštine. Rezultat je bio Zajednički sveobuhvatni plan akcije (JCPOA) iz 2015, diplomatska prekretnica koja je donela predah od decenija neproduktivnog neprijateljstva.

A onda je usledio izbor predsednika Donalda Trampa, koji je jednostrano obustavio primenu JCPOA. Trampova administracija je uvela nove sankcije Iranu i zloupotrebila poziciju američkog dolara u globalnoj trgovini preteći stranim kompanijama sankcijama ako posluju sa Islamskom Republikom.

SAD su protraćile šansu da formiraju ujedinjeni front sa Evropom protiv iranskih kršenja ljudskih prava, kao i njihovo destabilizujuće ponašanje na Bliskom istoku i šire. EU je morala da se usredsredi na plemeniti cilj – spas JCPOA preko inovativnog instrumenta plaćanja koji će uskoro postati operativan.

Kao rezultat konferencije u Varšavi koju su sponzorisale SAD, Trampova administracija bezuspešno je pokušavala podeliti Evropu i prošiti antiiransku koaliciju koju vodi zajedno sa Izraelom, Saudijskom Arabijom i Ujedinjenim Arapskim Emiratima. Štaviše, ubrzanje pada iranskog režima sada izgleda manje realno nego bilo kada tokom proteklih 40 godina.

Umesto antagonizma prema Iranu i pozajmljivanja kredibiliteta njegovim konzervativcima, Zapad bi trebalo da pokuša sa mnogo inkluzivnijom formulom u bavljenju regionalnim pretnjama. Iako decenije neprijateljstava sa Iranom nisu donele ništa, period angažovanja i pregovora rezultirao je istorijskim nuklearnim sporazumom. Trebalo bi da bude jasno koji je pristup efikasniji.

Autor je bivši visoki predstavnik EU za spoljnu i bezbednosnu politiku, generalni sekretar NATO i šef španske diplomatije. Predsednik je Centra ESADE za globalnu ekonomiju i geopolitiku

Copyright: Project Syndicate, 2019.

www.project-syndicate.org