Četrdeset godina Islamske Republike

Šahova moć počela je da kruni godinu dana ranije, kada je u januaru 1978. naređeno teheranskom dnevniku Etelat da objavi članak za koji se smatralo da vređa Homeinija. Demonstracije studenata teologije nasilno su ugušene, ali su sahrane žrtava podsticale nove začarane krugove protesta i represije.

Nezadovoljni Iranci su tokom 1978. i na početku naredne godine organizovali masovne proteste opozicije. Generalni štrajk od oktobra 1978. do pobede Islamske revolucije paralisao je privredu i spoljnu trgovinu. Pri tome, ističu iranski izvori, država nije bila oslabljena iz inostranstva, ili, Islamska revolucija nije imala podršku spolja.

Reza Pahlavi se rodio kao običan građanin, otac Reza Šah Pahlavi (1878-1944) je bio pripadnik kozačkog odreda koji su u Persiji formirali Rusi. Reza Šah je 1925, zbacio poslednjeg kralja iz dinastije Kađir i uspostavio vlastitu u kojoj je njegov sin odgajan kao prestolonaslednik, pored ostalog i u Švajcarskoj. Reza Pahlavi je seo na presto septembra 1941, bila mu je tek 21 godina, jer su Britanci i Sovjeti usred Drugog svetskog rata sumnjičili oca kralja za pronemačka osećanja.

Nesigurni mladi kralj nije stekao pravu vlast sve do 1953. i prevrata uz podršku američke Centralne obaveštajne agencije (CIA) kojim je uklonjen popularan premijer, Mohamed Mosadeg, pokretač nacionalizacije iranske nafte. Iranski mediji pišu da su Rezu postavili Britanci, a podržavali Amerikanci.

SAD su Rezi dodelile ulogu stražara na Bliskom Istoku. “Moćno liderstvo šaha“ napravilo je od Irana “ostrvo stabilnosti u jednoj od najnemirnijih oblasti u svetu“, poručio je u Teheranu predsednik SAD Džimi Karter nedelju dana pre prvih demonstracija 1978.

“Preplavljen“ državnim petro-dolarima, naročito od četvorostrukog uvećanja cene nafte 1973, šah je postao jedna od najvećih mušterija odbrambene industrije SAD i bedem protiv uticaja Sovjetskog Saveza.

Na vrhuncu moći kralj je upravljao nacijom od 35 miliona ljudi. Milijarde barela nafte su mu davale veliku ekonomsku moć i činile iranske oružane snage među najjačim na Bliskom istoku. Uživao je ugled među državnicima od Vašingtona do Moskve.

Arogantan, ekstravagantan, plejboj, ali i modernizator, kralj je izgleda verovao da odoleva utvrđenim pravilima. Smatrao je da može da čini nemoguće, da koristeći ogromno naftno blago nametne sa vrha industrijalizaciju u zemlji u razvoju. Nastojao je da izgradi milijarde dolara vredne petrohemijske komplekse, nuklearne elektrane i druga savremana industrijska postojenja na ispošćenom zemljištu.

Istovremeno je šah, koji je već jednom, pred obaranje premijera Mosadega morao da beži u inostranstvo, šezdesetih i sedamdesetih konsolidovao moć, a brutalna tajna policija SAVAK mu je donela reputaciju tiranina. Lošoj predstavi je sam doprineo. Uveliko se razlikovao od Iranaca, čak se činilo da ih ponekad prezire. Izgubio je dodir sa svojim narodom.

Rezine reforme su pokrenule burne socijalne promene. Dovele su mnogo siromašnih u gradove, naročito višemilionski Teheran, razljutile vekovima moćno muslimansko sveštenstvo i mobilisale intelektualce islamsko-marksističke orijentacije. Istovremeno ga je ajatolah Homeini u porukama na radio kasetama predstavljao kao marionetu Zapada i insistirao da je dinastija Pahlavi nelegitimna. Iranci su, pod uticajem Homeinijevog protivljenja šahu, počeli da se okupljaju oko starog islamskog velikodostojnika kao vođe.

Kada je u sivilu nad Teheranom nestao kraljev avion Šahin – Boing 707, kojim je Reza Pahlavi lično pilotirao usledio je monarhov konačan poraz. “Šah je otišao, živeo Homeini“, klicali su demonstranti na ulicama Teherana.

Ajatolah Homeini je iz svog prebivališta u Nupl-l-Šatou blizu Pariza, čestitao narodu na “prvom koraku“ prema “pobedi“. No, ta pobeda, dodao je šiitski vođa, neće ležati u šahovom odlasku sa vlasti, već u okončanju strane dominacije u Iranu.

Kraljevo izgnanstvo sa trećom ženom Farom Dibom okončalo je ne samo njegovu 38 godina dugu vladavinu, već i 2.500 godina monarhije u Iranu. Bivši saveznik, Sjedinjene Države, su odbile da mu pruže azil pa je Pahlavi, u 60. godini umro od raka 18 meseci kasnije u Kairu, slomljen i bez države.