Četrdeset godina Šengena: Kontrole na neodređeno vreme

Na tom graničnom trouglu, na brodu „Mari-Astrid 2“, ministri Holandije, Belgije, Luksemburga, Francuske i Nemačke 14. juna 1985. potpisali su sporazum o slobodnom prelasku granice bez ličnih kontrola.

To je bilo jezgro današnje „šengenske zone“, koja sada obuhvata 25 država Evropske unije, kao i Norvešku, Švajcarsku, Island i Lihtenštajn.

Evropska komisija danas voli da opisuje putovanja bez kontrole za većinu Evropljana kao jedan od „dragulja“ evropskog ujedinjenja.

Ali, dragulji su u velikoj meri izgubili svoj sjaj, a isto bi moglo da se dogodi i junskoj žurci.

Ministar unutrašnjih poslova Luksemburga Leon Gloden žali se na susedne zemlje koje su ponovo uvele nasumične granične kontrole zbog velikog broja migranata.

„To nije prihvatljivo za Luksemburg“, rekao je Gloden na sastanku ministara unutrašnjih poslova u četvrtak (12. decembar). „Šengen je jedno od najvećih dostignuća EU. Ne smemo da dozvolimo da granice ponovo postanu fiksirane u glavama ljudi“.

Više kontrola nego ikada ranije

Ova 2024. je godina s najviše graničnih kontrola na unutrašnjim granicama otkako je Šengenski prostor osnovan pre skoro četiri decenije.

Najvažnija tranzitna zemlja u EU, Nemačka, ponovo je uvela kontrole na svim kopnenim granicama sa svojih devet susednih zemalja. To se nikada ranije nije desilo.

Od 2015. godine postoje kontrole na južnoj nemačkoj granici sa Austrijom kako bi se odvratili migranti koji stižu tzv. „balkanskom rutom“.

Francuska je takođe ponovo uvela granične kontrole od 2015. godine, takođe zbog pretnje od terorizma, ali su retko bivale sveobuhvatno sprovedene. Većina država, koje su uvele kontrole, odredila je samo deo svojih granica za proveru identiteta.

Na unutrašnjim granicama odbijaju se stranci koji nemaju validna dokumenta ili kojima je zbog prethodnih prekršaja zabranjen ulazak u zemlju.

Svako ko podnese zahtev za dobijanje azila direktno na granici ima pravo na privremeni ulazak i biće odveden u smeštaj u prihvatni centar. Direktno odbijanje svih ljudi koji traže azil nije moguće, prema evropskom zakonu.

Prošlog ponedeljka Holandija je takođe uvela granične kontrole za putnike iz Nemačke i Belgije.

Gotovo u isto vreme, ministri unutrašnjih poslova odlučili su da od januara u potpunosti uključe Rumuniju i Bugarsku u šengensku zonu.

Kontrole na kopnenim granicama tada više neće važiti u tim jugoistočnim zemljama-članicama EU. Prošle godine ukinute su kontrole na aerodromima.

Izuzetak je skoro pravilo

Evropski parlament i Evropska komisija u više navrata su isticali da sistematske provere osoba na unutrašnjim granicama šengenskog prostora moraju biti „apsolutni izuzetak“ i samo „poslednje sredstvo“, kako navodi Šengenski granični zakonik.

Međutim, svaka država-članica može da uvede granične kontrole na šest meseci i o tome mora da obavesti Evropsku komisiju s valjanim obrazloženjem.

Kontrole se tada mogu produžiti na najviše dve ili u ekstremnim slučajevima tri godine. Opravdanje se onda – često uz malo mašte – mora promeniti.

Kontrole se zatim mogu ponovo nastaviti do dve godine. Evropska komisija do sada nije uvela formalne procedure za kršenje graničnog zakona, iako neke države kontrolišu granice već deset godina.

Nemačka ministarka unutrašnjih poslova Nensi Fezer najavila je da bi sveobuhvatne kontrole na svim nemačkim granicama trebalo da budu nastavljene na neodređeno vreme sve dok broj pristiglih migranata ne padne na prihvatljiv nivo.

„Sve dok su brojke u Nemačkoj tolike kolike jesu, kontrole će se sprovoditi. Šengenski prostor je od velikog značaja za Nemačku, ali onda mora da postoji i bolja raspodela izbeglica.“

Sprečiti neovlašćene ulaske na spoljnim granicama

Ministarka Fezer poziva se na pravila EU o proceduri azila. Prema njima, tražioci azila i izbeglice trebalo bi da budu prihvaćeni u zemljama u koje su prvo ušli, odnosno direktno na spoljnim granicama šengenskog prostora.

Ali to se de fakto ne dešava, jer mnogi migranti iz Grčke, Italije, Hrvatske ili Španije odlaze u severne zemlje EU, kao što je Nemačka.

Te ljude bi trebalo da zaustavi unutrašnja kontrola na šengenskim granicama, po mogućnosti da ih vrati u zemlju EU u koju su prvo ušli.

Da bi se postigao taj cilj, EU je donela nove zakone o postupku azila, koji će doduše biti primenjeni tek za dve godine. Dakle, bar toliko dugo će postojati granične kontrole na nemačkim granicama.

Šta donose kontrole?

Stvarni uticaj kontrola lica u šengenskom prostoru je kontroverzan. Nemačka Savezna policija, koja ima do 11.000 službenika, u svojoj statistici ukazuje na desetine hiljada ljudi koji su hteli da uđu u zemlju bez dozvole.

Otprilike polovina njih se odmah odbija.

Druga polovina podnosi zahtev za dobijanje azila. Hapšeni su krijumčari i izvršeno je na hiljade nerešenih naloga za hapšenje. Sindikat policije (GDP) govori o znatno manjem broj ljudi koji ilegalno ulaze u zemlju i vraćaju se nazad.

Kontrole je, kažu, moguće sprovesti samo selektivno na velikim putevima. Uostalom, Nemačka ima graničnu liniju od 7.000 kilometara s bezbroj putnih veza, podsetio je šef policijskog sindikata Andreas Roskopf.

„Osećaj bezbednosti“

Magnus Bruner iz Austrije je kao novi komesar EU za unutrašnje poslove i migracije odgovoran i za šengenski prostor. On ima razumevanje za sve veće granične kontrole.

„Moramo da poboljšamo bezbednost u evropskom prostoru, ali moramo i da se pridržavamo zakonskih propisa. Moramo da radimo na boljoj zaštiti spoljnih granica kako bismo ljudima dali osećaj da ponovo kontrolišemo ko ulazi“.

Vrlo je upitno da li će se to desiti do 40. godišnjice Šengena sledeće godine. Luksemburg i dalje želi da na pravi način proslavi svoju „kolevku Evrope bez granica“ (samopromocija Šengena) sledećeg juna, najavio je lokalni odbornik Šengena Tom Belion.