Četrdeset osam sati u Lavovu

Podaci sa interneta daće vam smernice. Krenimo redom. Prvo treba doći do Poljske a imajući u vidu da je Beograd povezan avionski sa Varšavom i Krakovom, to nije veliki problem. Upravo ta dva grada su, u posebnom režimu, železnički povezani sa Lavovom, a preko njega i sa Kijevom i drugim gradovima Ukrajine.

Dolazak u Poljsku je relativno jednostavan, kao u bilo koju zemlju EU. Prvi izazov je kako preći poljsko-ukrajinsku granicu. Kako se radi o pravcu koji je jedan od najprometnijih za ulazak u Ukrajinu, treba se naoružati strpljenjem. Granicu je najlakše preći vozom jer se najkraće čeka na granici. Iako poljski deo granice treba preći peške, a to ume da potraje i do dva sata, vreme se nadoknadi činjenicom da se granična kontrola sa ukrajinske strane vrši u vozu. Kada se govori o posebnom režimu, međunarodne karte za Ukrajinu, konkretno iz Poljske kupuju se na jednom poljskom internet servisu (Polrail) i potrebno je to učiniti ba 30 dana ranije, jer su svi vozovi na ovom pravcu, a ima ih dnevno između tri i pet, prebukirani. Sledeći način za brži prelazak granice je – preći je peške (otići od Pšemisla do pograničnog mesta Medika) i uz čekanje, stojeći, uraditi to. Konačno, najsporiji način je prelazak autobusom (iako dosta prevoznika povezuju Poljsku i Ukrajinu) jer čekanje na granici može da potraje i 10 sati.

Plan pisca ovih redova bio je da granicu pređe preko Krakova (i dalje vozom prema Pšemislu i Lavovu, uz prethodnu rezervaciju vozne karte u oba pravca. Voz iz Krakova ka Pšemislu, kao i svaki drugi poljski voz jako je dobro opremljen (inače ova velka zemlja je zahvaljujući svom članstvu u EU i evropskim fondovima napravila jako dobar unutrašnji sistem železnica, koji se već može porediti i sa jako dobrom unutrašnjom povezanošću avionskim prevozom). Tako da u Poljskoj ne važi vic da kao u, zahvaljujući naprednjačkoj vlasti razvaljenoj Srbiji, glavnu železničku stanicu u Beogradu najlakše nalazite tako što odete u susedni Novi Sad pa vozom dođete u Beograd.
U poljskom gradu Pšemislu se još od sovjetskog doba ukrštaju evropske i sovjetske železnice pa je nekoliko koloseka evropskih, širih, a nekoliko pored, užih, nekada sovjetskih, sada ukrajinskih. Do perona se dolazi podzemnim prelazom kroz privremeni objekat koji služi za poljsku pasošku kontrolu. Uobičajena gužva znači da za prolaz i pregled prtljaga u pravcu Ukrajine morate sačekati bar jedan sat. Nakon formalnosti prelaska poljske granice izlazi se na peron sa najsavremenijim vozom koji saobraća na relaciji Pšemisl – Lviv- Kijev. Zakašnjenja su uobičajena, a vozovi puni. Udobna vožnja do Lviva traje dva sata, sa očekivanim kašnjenjem u polasku. Ukrajinsku graničnu kontrolu vrše žene u vojnim uniformama, preko dana čini se bez naoružanja. Srpski pasoš izaziva znatiželju, ali ništa više od značajnog pogleda dve graničarke i jednostavnog pitanja – razlog dolaska u Ukrajinu. Posle kratkog odgovora da podržavam Ukrajinu, da se solidarišem sa stradanjem njenog naroda i da želim da je posetim, pasoš je pedantno vraćen, bez suvišnih reči i komentara.

Foto: Privatna arhiva

Foto: Privatna arhiva

Foto: Privatna arhiva

Foto: Privatna arhiva

Pitoma ravnica i relativno velike i bogate kuće prate prugu do Lviva, sve do svodova njegove železničke stanice, čija arhitektura ukazuje da je ovaj grad jedno vreme bio u Austrougarskoj. Vreva železničke stanice odakle svako malo polaze vozovi ka svim delovima Ukrajine, zamenjuje širina grada od oko milion stanovnika koji se ukazuje sa načičkanim taksi vozilima, tramvajima, minibusevima.

Neko bi, da ne zna, pomislio da je stigao u neki istočnoevropski grad koji juri za nekim svojim evropskim vozom, makar i u poslednjem vagonu. Ka hotelu, čiju sam adresu imao samo na skrinšotu telefona, bez izglednih šansi da se sa srpskom SIM karticom brzo nađe internet signal, pohitao sam, vođen intuicijom, jednim od širokih bulevara ka centru grada. Grad je veći nego što sam očekivao pa se i šetnja na septembarskom suncu otegla. Bulevar je odjednom počeo da se spušta prateći tramvajsku prugu i naređane trgovinske i zanatske i druge radnje. Ono što posebno zapada u oči su brojne, prelepe crkve – grkokatoličke kojih je najviše ali i pravoslavne i katoličke. LJudi koji prolaze običnog su izgleda, vođeni nekim svojim poslovima a poneki ponosni vojnik prolazi u nekom čudnom miru gledajući ispred sebe. Na žalost, nije retko primetiti da poneko od vojniks nema deo ili celu ruku ali sa ponosom nosi svoju vojnu odeću i vojničku šapku za ukrajinskim trozupcem.

Sreću zbog ostvarene želje da posetim Ukrajinu na trenutak mi je prekinuo pogled na spomenik sa konturom lava, koji navodi logičan zaključak da je sam grad dobio ime po njemu – Lviv, Lavov.

Utisak da sam već otišao predaleko usmerio me da pitam za ulicu Dorošenka, jednog od centralnih bulevara, gde se nalazi moj hotel. Sagovornik me na korektnom engleskom usmerava desno na treću paralelnu ulicu sa prolazom kroz jedan od velikih parkova. Znajući da je hotel nedaleko od glavnog Prospekta Slobode i trga ispred prelepe zgrade Lavovske opere, ubrzao sam korak. Sačekala me je jedna široka ulica starih zgrada koja sa tačke u kojoj smo se susreli pruža pogled na glavni trg, a sa druge strane na uzbrdicu sa koje sa pojedinih zgrada vire ukrajinske zastave sa državnih institucija i stambenih zgrada.

Hotel je u susednoj, slepoj ulici. Prolazak kroz haustore do objekta hotela već ostavlja utisak vanredne situacije. Na vrata pribodeni roze papiri, koliko se iz ukrajinsko-ćirilićnog natpisa može naslutiti su upozorenja za postupanje kada dođe do vazdušne opasnosti. Na recepciji me čeka ljubazna devojka koje mi pokazuje put prema sobi i daje uputstva – voda nije pitka, koriste se automati za vodu, u slučaju vazdušne opasnosti koristi se improvizovano sklonište u podrumu hotela. Ipak, sirena vazdušne opasnosti još nema. Rekao sam joj da sam tu kratko jer sam želeo da vidim Lavov i Ukrajinu, i da je molim da mi, ukoliko je u mogućnosti pokaže centar i stari grad. Dogovor je bio za sutra, bar na kratko.

Nakon ulaska u sobu, odmah se upućujem u poštu da podignem suvenire unapred naručene iz Kijeva – zimska kapa Ukrajinskih železnica na kojoj piše „Numeracija vagona vrši se od lokomotive‚‚ a koju je nekadašnji premijer Velike Britanije Boris DŽonson kupio u suvenirnici Kijevske železničke stanice, ostavljajući tokom vožnje od Kijeva osoblju voza svoju zimsku kapu sa kojom je doputovao u Kijev – kapu sa amblemom Londonskog metroa.

Nakon pošte upućujem se ka glavnom trgu gde na stotine ljudi prolazi u nekakvom kontrolisanom haosu velikog grada. Kupujem lokalnu SIM karticu zbog neograničenog (i dobrog) interneta, što je sjajno rešenje imajući u vidu da se za evra dobija neograničeni internet u Ukrajini.

Obilazak knjižara, te prodavnice odeće ukrajinske proizvodnje „Aviacia Haličini“ vode u predivan stari grad, u kojem se smenjuju redovi starih ulica. Plakati „Heroji ne umiru“,“2023. godina u kojoj ćemo pobediti“, plakati zahvalnosti Oružanim snagama Ukrajine sa optimističnim izrazima lica uniformisanih vojnika, grafiti, zastave, grupe vojnika koje se smenjuju i stapaju sa ljudima koji šetaju starim ulicama atmosferu čine onakvom kakvu možda nisam očekivao – ali me je obradovala. Život je na prvi pogled normalan, koliko je to moguće. Suvenirnice su na svakom koraku, kao i table sa ukrajinskim zastavama koje pozivaju na volonterstvo i pomoć naciji u ratu.
Na zgradama se smenjuju dve različite verzije ukrajinskih zastava – ranija, svetloplavo-žuta, i novija tamnoplavo-žuta, koja kao da želi da naglasi čvrstinu i otpor ukrajinskog naroda. Simbolika boja je jasna – plava simbolizuje nebo a žuta – žito.

Pažnju privlači i slučajni susret sa Srpskom ulicom koja svojim imenom budi ponos i znatiželju. Nakon šetnje i ponekog suvenira vraćam se u hotel. Na televiziji je sve u senci rata. Najvažniji kanal je „prvi“ ili na ukrajinskom „perši“, i na njemu se smenjuju izveštaji sa fronta i ohrabrujući video spotovi u kojima se veliča snaga i odlučnost Oružanih snaga Ukrajine, već ionako u svakom pogledu velike Ukrajinske vojske.

Sutradan odlazim u šetnju drugim pravcem, prema drugom delu grada, sa jasnom idejom da obiđem grko-katoličku katedralu Svete Olge i Jelisavete. Usput mi se preprečio trg sa spomenikom kontroverznom Stepanu Banderi, takođe Ukrajincu i grko-katoliku. Lavov je, uz okolna mesta, njegov rodni kraj. Bez ulaska u njegovu složenu istorijsku ličnost, zadržaću se na tome da je u svojim idejama formiranja Ukrajinske države bio istrajan do granice ludosti (u vreme početka njegovog delovanja Lviv je bio deo Poljske). Kako je on bio simbol ukrajinskog, ali i antisovjetskog i antipoljskog osećanja, ubijen od operativca KGB u Minhenu 1959. godine, tako je u rodnom kraju slavljen zajedno sa slomom SSSR. Kroz njegovu ličnost su se prelamala razna osećanja Ukrajinaca koji su preživeli Staljinov Holodomor odnosno nasilno prikupljanje žita iz Ukrajine da bi na svetskom tržištu mogao da kupuje mašine usled nametnutog kursa industrijalizacije a što koje je u Ukrajini izazvalo nezapamćenu glad i smrt miliona nevinih ljudi. Tada sam pomislio i na nefer dogovor sa Rusijom, početkom 90-ih. Ukrajina je tada Rusiji ustupila atomsko naoružanje i obezbedila uslove za ostanak ruske Crnomorske flote na Krimu, u zamenu za priznavanje nezavisnosti, koju sada Moskva grubo i ratom krši. Danas je Stepan Bandera, čini se, više sredstvo provokacije prema Rusiji u odbrambenom ratu Ukrajine nego poziv za doslovno praćenje njegovih prilično ekstremnih ideja.

Podsetimo se na istorijsku činjenicu da je do pojave Grko-katoličke crkve kod Ukrajinaca došlo krajem 16. veka, pod jakim pritiskom tada moćne katoličke Poljske države. Ukrajinci su pristali na Uniju sa Vatikanom i priznali su prvenstvo Pape, ostajući verni pravoslavnom obredu. I sama grko-katolička tradicija odaje sliku te dualnosti i jedinstvennosti, sve je kao mešavina pravoslavlja i katolicizma, ali svojim asketizmom i bliskošću sa vernicima i danas privlači deo Ukrajinaca – njih je oko pet od ukupno preko 40 miliona Ukrajinaca.

Susret sa mojim nenadanim domaćinom, Nadiom, započeo je na jednom od starogradskih trgova u „teatru piva“, jednom od najvećih i najpoznatijih ugostiteljskih objekata u Lvivu. Nastavio se šetnjom ka vidikovcu iznad grada, gde se nalazi obeležje stradalim vojnicima u ratu u regionu Donbasa i Luganska, koji, podsetimo, traje još od 2014. godine. Susret se završio se na trgu ispred predivne zgrade Lavovske opere. Rekla mi je da svi misle da je neoprostivo ono što Rusija radi, da je Ukrajina nezavisna država koja želi u Evropu i NATO i da je to mišljenje jasno i sve snažnije. Sa ponosom je isticala da su u Ukrajini sve porodice uključene u odbranu zemlje i da nema nijedne koja nema nekog ko nije poginuo ili je sada na hiljadu kilometara dugom frontu. Žene se organizuju, brinu o deci, pomažu, agresija i život pod ratom su teški. Rekla mi je da je pred moj dolazak bilo i do šest vazdušnih opasnosti dnevno.

Lviv je, istina, daleko manje na udaru jer je na zapadu Ukrajine za razliku od Kijeva koji se bombarduje mnogo češće. Bombarduje se i sa brodova sa Crnog mora, bombarduje se iz ruskih aviona sa teritorije Rusije. Kad protivavionska zaštita Ukrajine detektuje ispaljenu raketu pale se alarmi u celoj Ukrajini, televizija to javi. U Lavovu se „šale“ da je njima najlakše jer ako raketa ide baš na Lavov, a PVO je ne uništi (kao kada je u bombardovanju jednog stambenog bloka u Lavovu poginulo sedam ljudi), imaju najviše vremena od svih Ukrajinaca, da stignu da odu u sklonište i pobegnu od smrti. Da li je legenda ili ne, priča se i da se rakete ispaljene sa ruskih brodova prvo šalju ka Lavovu, a nakon što prozuje iznad grada i „odigraju svoj ples“ kako bi zamorila radarske sisteme ukrajinske PVO, odlaze na prve linije fronta i seju smrt. Nadia kaže i veruje u ukrajinsku pobedu, veruje i u Ukrajinu u Evropi, koju sada „naši, ukrajinski momci“ brane od istočnog „nasilnog suseda“.

Rekao sam joj da razumem i da mi nije jasno zašto se mi, koji smo i sami bili žrtve agresija, i naša vlast ponašamo kao ruska gubernija koja Putina voli više od Rusa. Slegla je ramenima, čula je da je Srbija jedina koja podržava Rusiju, rekavši da smo daleko i da mi zapravo možda i ne znamo koga podržavamo. U njenom glasu nije bilo mržnje. Onda sam ja slegnuo ramenima, i rekao pomalo pokajnički da u Srbiji možda većina ljudi voli Rusiju, ali da gotovo niko ne mrzi Ukrajinu. Rekao sam joj da je položaj Srbije 1914. i 1999. bio istovetan kao položaj Ukrajine 2022 i 2023. Nisam siguran koliko je razumela moju istorijsku paralelu. Želeći da budem duhovit, zaključili smo da sam doneo sreću Lavovu – otkad sam stigao nije bilo nijedne vazdušne opasnosti. Zaćutali smo, i na tome je ostalo.

Moj kratak susret sa Lavovim približio se kraju, a trebalo je stići na voz natrag rano ujutro. I pored Nadijinog uveravanja da će neko sigurno biti na recepciji u nedoba, oko dva posle ponoći da mi pozove taksi sa kojim hotel sarađuje da me odveze na stanicu, po duploj ceni jer od ponoći do pet ujutro važi policijski čas, od toga nije bilo ništa. Upaljeno svetlo u hodniku bilo je sve. Ne želeći da remetim krhki mir i san zaposlenih, krenuo sam, vođen google map-om prema železničkoj stanici. Kroz sablasno prazan Lviv prepoznavao sam ulice kojima sam ta dva dana prolazio. Na ulici, praznoj i gotovo bez uličnog osvetljenja, iako nije bilo vazdušne opasnosti,nije bilo nikoga osim ponekog prolaznika sa upaljenom cigaretom, i vojnih patrola sa dugim cevima. Stigao sam na železničku stanicu gotovo u poslednjem minutu a da ne zakasnim na voz. Voz iz Kijeva kroz Lviv za Poljsku minimalno je kasnio. Procedura ista kao u dolasku, s tim da je sa po dve graničarke u patroli bio još jedan naoružani muškarac, vojnik.

Nakon nepuna dva sata ušli smo u Poljsku, odnosno na poljsku graničnu kontrolu, koja je opet oduzela oko dva sata. Ušavši u stanicu Pšemisl, čekajući voz za Krakov za koji sam imao rezervisanu kartu, a do čijeg polaska je bilo dva sata, prišao mi je mladji čovek, izgledom kao da je iz Latinske Amerike. Po izgledu rekao bih vojnik Međunarodne legije , vojne jedinice koja okuplja sve dobrovoljce iz sveta koji se bore za slobodu Ukrajine. Znatiželjno je tražio nekog ko govori engleski i pitao me kako da nabavi kartu za poljski glavni grad, Varšavu. Uputio sam ga na blagajnu i rekao da u Poljskoj, koliko mi je poznato, karta nije skupa i da ne može koštati više od 20 evra.

Pokušavši da se malo odmorim i posložim uzburkane emocije, odloživši torbu, naslonio sam se na zid pored jednog od prozora stanične zgrade. Nemirno sećanje na Ukrajinu podsetilo me i na Srbiju. Setio sam se jednog dijaloga iz filma „Braća po materi“, kada sin (Žarko Laušević) piše majci (Miri Furlan) pismo u kome piše „usnio sam te zadovoljnu i srećnu, kakva nikad nećeš biti“. Sat vremena kasnije uputio sam se ka peronu na kojem je postavljen voz za Krakov iz koga sam odleteo za Beograd.

U Lavovu su mi rekli da kupovati suvenire, pa i one vojne, jeste lepo i donosi prihod lokalnim prodavcima pa samim tim i državi, običnim ljudima, vojnicima, ali da vojnici ne vole da neko daleko od fronta nosi odeću sa vojnim obeležjima dok njihovi saborci svaki dan ginu u ratu, braneći zemlju. Priznajem, nisam o tome razmišljao, ali primedba je sasvim na mestu.

Tokom mog boravka u Ukrajini nije bilo vazdušne opasnosti, rat je ostao daleko, kao priča iz televizijske kutije. Ponadao sam se da će sreća koju sam doneo Lavovu potrajati, preko 45 sati bez vazdušne opasnosti.

Po povratku u Beograd, poslao sam poruku Nadiji da joj se zahvalim na gostoprimstvu u Lavovu, rekla mi je da joj je drago što sam dobro i sigurno doputovao, ali i da je dobila tužnu vest, da je jedan od njenih prijatelja u Ukrajinskoj vojsci poginuo na frontu i da se spremaju na put u susedni grad na njegov ispraćaj.

Nešto mi se steglo u grlu, a suze su navrle na oči. Skupio sam snage da joj odgovorim i kratko napišem izraz iskrenog saučešća.

Zapitao sam se, ako Ukrajinci žrtvuju svoje živote da bi se sačuvali od ruske čizme i ideologije koja sa njom dolazi, da li i mi u miru možemo da se odvojimo se od nasukanog ruskog šlepa koji nas zadržava u prošlosti?