Četvrtina veka od genocida u Ruandi: Je li pravda zadovoljena?

Kako piše Radio Slobodna Evropa, oko 800 hiljada ljudi ubijeno je u ruandskom genocidu 1994. godine. Međunarodni sud je kažnjavanjem dela krivaca pomogao u stvaranju nekog osećaja pravde i suzbio negiranje genocida. Ali je li to dovoljno?

„Nikad više“ – obavezala se međunarodna zajednica nakon holokausta.

Genocid se od tada, međutim, više puta ponovio. Ruanda ove sedmice obeležava 25. godišnjicu neviđenog pokolja Hutua nad Tutsima.

Otkako je šest miliona Židova ubijeno u Drugom svetskom ratu, masovna ubistva zbivala su se u Kambodži, u Srebrenici i na drugim mestima, često uz zakasnelu reakciju Ujedinjenih nacija i drugih međunarodnih aktera.

Neki stručnjaci tvrde da se genocidi zbivaju i dalje, upozoravajući na slučajeve jezida u Iraku i Rohinja u Mijanmaru.

„Da, obećanje ‘nikad više’ nije ispunjeno“, ističe David Simon, profesor s Yalea.

Iako postoji sistemski neuspeh u sprečavanju genocida, napreduje progon krivaca. Sudovi Ujedinjenih nacija za Kambodžu, BiH i Ruandu pokušavaju žrtvama pružiti neku vrstu pravde.

Usprkos tome što su kritikovani zbog velikih budžeta i sporosti, pa je tako Slobodan Milošević umro pre kraja suđenja, Simon je uveren da je uloga tih sudova ključna.

„Oni pomažu u ustanovljenju preciznih podataka u svim navedenim slučajevima, što je važan lek protiv negiranja zločina“, naglasio je.

Lov na zločince

Međunarodni kazneni sud za Ruandu je od osnivanja 1992. godine osudio 62 ljudi za učestvovanje u genocidu, među njima političare, vojne komandante i verske i medijske ličnosti.

Sedište suda je u Tanzaniji, žalbeno veće je u Den Haagu, a kancelarije ima i u ruandskom glavnom gradu Kigaliju.

Poslednja presuda izrečena je 2012., ali i dalje se procesiraju žalbe pod Međunarodnim rezidualnim mehanizmom za kaznene sudove (IRMCT).

Kevin Hughes, šef osoblja u uredu tužitelja IRMCT-a, smatra kako je sud bio ključan u borbi protiv negiranja genocida.

„Izvan razumne sumnje smo dokazali nedvojbene činjenice o genocidu, uključujući i to da je to bio rezultat propagande i nečovečne mržnje te da su ga provodili istaknuti politički i vojni čelnici“, kazao je Hughes.

Lov za počiniteljima zločina protiv čovečnosti u toj afričkoj državi traje i 25 godina poslije.

„Mnogi zločinci pobegli su iz Ruande odmah nakon genocida… neki uspevaju i dalje izbeći pravdi“, rekao je Hughes.

Najvažniji zadatak IRMCT-a pronalazak je, hapšenje i dovođenje pred sud preostalih osam optuženih begunaca.

Sud se u lovu na počinitelje genocida oslanja na nacionalne vlade, objašnjava Hughes i navodi primjer Nemačke koja je nedavno Ruandi izručila osumnjičenika.

Procesi protiv osumnjičenika vode se i na sudovima u Francuskoj i Ujedinjenom Kraljevstvu.

Izrael je nakon holokausta decenijama lovio nacističke begunce, a neke pronalazi i danas.

Kad je 1995. završio rat u bivšoj Jugoslaviji, mnogi počinitelji zločina u Srebrenici uspeli su se godinama sakrivati usprkos masovnim potragama.

Jedan od njih je i bivši vođa bosanskih Srba Radovan Karadžić čija je kazna za srebrenički genocid prošli mesec povećana na doživotni zatvor.

„Hapšenje i procesuiranje begunaca je neverojatno važno žrtvama. Kako bi nastavili sa svojim životima, moraju videti da su krivci za njihove patnje za to odgovarali“, naglasio je Hughes.

Stabilnost, pomirenje i represija

Honorine Uwababyeyi imala je osam godina kad je započeo genocid u Ruandi koji je trajao nešto više od tri meseca. Jedina je preživela iz svoje porodice.

„Rane ne mogu zaceliti kada znate da su oni koji su masakrirali vaše voljene i dalje slobodni“, rekla je.

Ruanda dobija pohvale zbog napretka od 1994. godine koji se ogleda u stabilnosti, pomirenju i ekonomskom razvoju. Mnogi zasluge za to pripisuju snažnom vodstvu predsjednika Paula Kagamea, bivšeg zapovednika snaga koje su zaustavile genocide. Kritičari ga optužuju za represiju.

„Kagameova policijska država, s ograničenom političkom opozicijom, ne odgovara definiciji demokratske, no odraz je stava da je nakon genocida sigurnost mnogo važnija od slobode“, smatra Simon.

Takvi uslovi ne smeju biti trajni, dodaje, jer „u nekom trenutku nedostatak slobode može postati izvor nesigurnosti“.