CIA posmatra: psihogrami Sadata i Begina

Može li da se kaže da je ovo bio „sentimentalni mir“? Da su osećanja okončala sukob koji razum nije mogao ne samo da savlada, nego ni da zamisli?

Pre nego što su se okupili u Kemp Dejvidu, na Karterov zahtev CIA je uradila psihološke profile dvojice glavnih pregovarača. Kartera su zanimali odgovori na sledeća pitanja:

– Šta je od njih napravilo lidere? Gde su koreni njihovih ambicija?

– Koji su njihovi ciljevi?

– Koji su prethodni događaji koji su kreirali njihov karakter?

– Šta im je važno? Kakvi su im porodični odnosi?

– Kakvog su zdravlja?

– Koja obećanja su dali i kakve su njihove obaveze?

– Kako reaguju pod pritiskom?

– Koje su im vrline, a koje mane?

– Kakav je njihov stav prema SAD i Karteru lično?

– Šta oni misle jedan o drugom?

– Kome veruju, posebno u delegaciji i kako se odnose prema podređenima?

Kao što su mnogi drugi primetili, profili su dali sliku veoma oštro suprotstavljenih ličnosti. Sadat je bio vizionar, odvažan i nemaran, spreman da bude fleksibilan sve dotle dok je verovao da se ostvaruju njegovi globalni ciljevi. On je sebe video kao velikog strateškog mislioca koji svetli kao kometa preko neba istorije. CIA je zabeležila njegovu strast za publicitetom koji je nazvan „Barbara Volters sindrom“, prema poznatoj TV voditeljki iz tog vremena, ali kada je profil spremljen za Kartera, to je podignuto na „kompleks Nobelove nagrade“.

Sadat je bio pompezan, voleo je šivena odela i skupe cipele. NJegovi tekstovi bili su puni pribeleški o odelima koja je kupio ili kaputima koje je zbog siromaštva morao da proda. U 31. godini dao je oglas u jednom kairskom dnevnom listu gde je nudio svoje glumačke usluge. „Ja sam komičar i spreman sam da igram svaku ulogu u pozorištu ili na filmu“, napisao je Sadat. Pošto oglas nije uspeo, ponovo se 1950. vratio u vojsku. Kada je njegov prijatelj Gamal Abdel Naser izveo državni udar, Sadat ga je umalo propustio jer je bio u bioskopu.

Begin, „hitlerovski tip“

Beginove kvalifikacije kao „mirovnog pregovarača“ bile bi neverovatne koliko i Sadatove. Obojica su imali terorističku prošlost. David Ben Gurion smatrao je Begina „hitlerovskim tipom“ i nije želeo da mu pomene čak ni ime, zbog podmetanja eksploziva u hotelu „King David“ u kom je poginulo skoro 100 ljudi. Sadat je zbog organizovanja terorističkih dela sedeo u zatvoru.

Begin je bio tajnovit, legalista i nespreman na radikalne promene. Istorija je za Begina bila kutija puna tragedija i niko ne treba da očekuje da je otvori, a da ne zažali. Sadat se posvećivao generalijama, a Begin sitnicama. Sukobi i nesporazumi morali su da se pojave. Među sastavljačima profila bilo je sumnji da li takve ličnosti ikada treba da se nađu u istoj prostoriji. Dvojica lidera bili su različiti na način koji nije obećavao. Obojica su proveli dugo vremena u zatvoru i bila duboko pripremljena za konspirativni rad.

Karter je verovao da instinktivno razume Sadata, iako je dolazio iz druge kulture. NJih su spojile i mesijanske prirode koje su ih psihološki oblikovale. Za Kartera, to nije bila samo čisto politička odluka. On je poverovao da Bog od njega traži da donese mir i da on nekako treba za to da nađe način. Sadat je bio vernik koga je u mladim danima privuklo Gandijevsko iskustvo. Zbog toga je odbijao da nosi klasično odelo. NJegove ideje pune su introspekcije i filozofskog samoispitivanja, sklada ličnih karakteristika i opštih ciljeva. Sadat je sažimao svoj životni kredo skoro na budistički i stoički način: „Ako nemaš snage da promeniš sebe i svoje stavove, onda ništa oko tebe ne može da se promeni“; „Pravi uspeh je uspeh sa sobom. To nije imati stvari, nego imati umeće, pobediti samog sebe“. Samo takav čovek mogao je da napiše da su mu poslednjih osam meseci u zatvorskoj ćeliji bili nasrećniji u životu.

Deo te veze bio je da su obojica bili „uzgajivači pasulja“ i bili vezani za selo. Egipatski predsednik govorio je da su Karter i on seljaci. „Bez obzira na vreme i prilike, osećanje da sam seljak daje mi retku samodovoljnost. Zaista, zemlja je uvek tamo. Mogu da joj se vratim u svako vreme“, kazivao je Sadat.

Sadat je samo dve generacije bio daleko od ropstva, pošto je njegov deda bio rob iz crne Afrike. NJegova kćerka, a Sadatova majka, udala se za prevodioca u britanskoj medicinskoj misiji, Mohameda El Sadata i rodila mu troje dece, od kojih je Sadat bio srednje. Ženidbu je udesila Mohamedova majka, koja je imala tursku liniju, najverovatnije slovenskog porekla. Mohamed je nasledio majčine gene, imao je plavu kosu i plave oči. Sadatova majka bila je nešto više od sluškinje, koju je muž tukao pred njenom decom, a Sadat je retko govorio o njoj. Najveći utisak ostavila je upravo baba, koja je insistirala da svi unuci i praunuci moraju da budu školovani. „Ja sam odgajan tako da verujem da je važnije kako ja vidim sebe, nego kako me vide drugi“, pisao je Sadat o svom vaspitanju.

Sadat, Karterov „najdraži prijatelj“

Karter je simpatisao Sadata od prvog susreta. Smatrao je da je on najodvažniji, za razliku od drugih arapskih lidera. Karter je često preterivao u isticanju značaja ličnih veza, budući da je on bio veoma kontrolisana i uzdržana osoba kojoj je samo nekolicina ljudi bila bliska. Ubrzo posle prvog sastanka, Karter je počeo da oslovljava Sadata sa „najdraži prijatelj“, što je neobično za šefove država.

Begin je voleo pompeznost i ceremonije, a naročito se brinuo za svoje dostojanstvo. U toj vrsti slavoljubivosti i Sadat mu je bio sličan. NJegove beleške prepune su opservacija o elegantnim odelima koja je želeo da ima.

Davanje ustupaka bilo je tipično za Sadata – veliki gest, javna predstava pomirenja i nestrpljenje za bavljenje detaljima, koncentrisanje na opšte principe, a najviše od svega, čvrsta odlučnost da se povrati svaki pedalj egipatske teritorije. Na nesreću, dva pregovarača nisu mogla da budu više različita, pa prema tome i neodgovarajuća da se međusobno dogovaraju. NJihov pristup i metod bili su potpuno različiti.

Za razliku od Sadata, Begin se oduševljavao formulacijom rečenica, deljenjem reči, elaboriranjem nijansi. On je bio tvrdokoran i pregovarač bez retoričke strasti, već je verovao samo tehničkim detaljima pregovora. On je bio potpuno posvećen izraelskom vladanju nad konceptom „Eretz Yisrael – zemlje Izraela“, što je značilo jevrejsku kontrolu nad Samarom i Judejom – Zapadnom obalom i Jerusalimom, isto kao što je Sadat bio odlučan u povratku egipatskih teritorija.

Ezer Vajcman je opisao:

„Svako ko je posmatrao dvojicu ljudi, nije mogao da ne primeti temeljno razlikovanje njihovih pristupa. Obojica su želela mir. Ali, dok je Sadat želeo da do njega stigne u oluji, koristeći trenutak njegove posete Jerusalimu da bi dostigao svoj konačni cilj, Begin je želeo da napreduje pedalj po pedalj. On je spustio san o miru na zemlju u suve detalje, pravne uslove i citate iz međunarodnog prava.“

CIA je obradila i odnos sagovornika prema saradnicima i političkim partnerima. Za Begina su naveli da je proceduralan, temeljan, kooperativan i da za svoje odluke uvek nastoji da obezbedi što širu podršku, kako u svojoj koaliciji, tako i u opoziciji. Sadat za CIA nije bio toliko simpatičan kao za svoje sagovornike. Napisali su da se prema potčinjenima odnosi „s teatralnom grubošću“, a da protivnike baca u zatvor. Zbog uvreda koje im je izrekao, među mnogima koji su ga napustili, bila su i dvojica ministara spoljnih poslova koji su podneli ostavke i više nikada se nisu sreli s njim.

Vajcman je prelomio

Lični odnosi i međusobne naklonosti igrali su izuzetnu ulogu u ovom mirovnom procesu. Sadat je bio dopadljiv svima, osim najvažnijoj ličnosti s druge strane – izraelskom premijeru Jicaku Rabinu. Predsednik Karter i Sadat bili su duboko religiozni ljudi. Ta kontemplativnost i duhovnost dala im je put i način da prevaziđu razlike, da se razumeju i odnose s poverenjem. Ono je bilo toliko da je Sadat dao Karteru „carte blanche“ da pregovara u njegovo ime s Beginom. Ali, to nije bilo dovoljno, jer je njihov partner na drugoj strani bio nepopustljivi Menahem Begin koji nije menjao svoje mišljenje ni pod najsnažnijim pritiscima američkog predsednika. Sadat je bio nemoćan. Bio je potreban neko ko će imati stvarni uticaj na Begina, ali i na izraelsku javnost. To je bio tadašnji ministar odbrane Ezer Vajcman, koji je prelomio Rabinovu odluku, najpre da se ide na pregovore u Kemp Dejvid, a zatim da se u Kemp Dejvidu postigne sporazum.

Posle posete Jerusalimu, egipatski predsednik Anvar el Sadat i Vajcman razvili su veoma blisko prijateljstvo. Vajcman, koji je govorio arapski, zbližio se sa Butros Butros Galijem i Hosni Mubarakom. Sadat je rekao: „Vajcman je jedini Izraelac s kojim mogu da radim… On je moj mlađi brat“.

Ezer Vajcman bio je visok, harizmatičan, energičan, nepopustljiv, otvoren, ozbiljan, plejboj, neuobičajena ličnost izraelskog establišmenta, imao je prekretničku ulogu u formiranju stava javnog mnjenja kojim su prihvaćeni mirovni pregovori sa Izraelom, a koji su vodili ka Kemp Dejvidu 1978. Tada je Vajcman imao 54 godine i bio je nada izraelske politike od koje se očekivalo da postane uskoro predsednik Vlade.

Kada je Sadat došao u Jerusalim, Vajcman je bio u krevetu zbog povrede, ali objasnio je da je bio toliko impresioniran Sadatom da je i sledećeg dana otišao na aerodrom kako bi ispratio Sadata. Sadat ga je video u kolicima iz svog auta. „Iskočio je iz svog auta i dotrčao do mene u kolicima i poljubio me u oba obraza“, sećao se Vajcman. „Mi smo vodili prvi razgovor od srca u Jerusalimu. Tada sam osetio da je mudar, iskren i hrabar“, opisao je svoj susret Vajcman.

Kasnije, kada je posetio Sadata u Kairu, egipatski predsednik je izašao da ga sretne. „Ezerrrr“, pitao ga je s „kotrljajućim r“, „zašto ti treba štap za hodanje?“ „Uzeo sam prokleti štap i bacio ga daleko, uz Sadatovo potpuno oduševljenje“, prepričavao je Vajcman.

Vajcman je bio Sadatov Mefisto u Kemp Dejvidu. Dolazio je kod Sadata s viskijem i nudio ga da piju zajedno. „Ezerrrr, ja nisam grešnik kao ti“, odgovarao je Sadat. Vajcman je do besvesti ogovarao tadašnjeg ministra spoljnih poslova Moše Dajana koji je bio s njima u Kemp Dejvidu, jer ga nije godinama podnosio, pored ostalog zato što mu je bio i zet. Ezer Vajcman bio je od 1993. do 2000. predsednik Izraela.

(Serija je urađena na osnovu knjige Dragana Bisenića „Skoro savršen mir“, koja uskoro izlazi iz štampe)

Sutra: Pregovori u stilu „Mauvijine dlake“