Pedeset godina od vojnog puča u Čileu: Zašto je slika Pinočea simbol diktature?

Svakome je poznata ona čuvena slika Če Gevera na kojoj on samouvereno gleda u daljinu. „El komandante“ je na hipi-sceni šezdesetih godina prošlog veka postao ikona omladinske kulture – i simbol revolucionara idealiste.

Slika Augusta Pinočea je, pak, simbol diktature. General koji je pre 50 godina, 11. septembra 1973. nasilno svrgnuo vladu Salvadora Aljendea, u Evropi je bio simbol onog negativnog – i to mnogo više od bilo kog drugog latinoameričkog diktatora. Zašto baš on?

Puč pred očima javnosti

Državni udar u Čileu šokirao je svet više nego puč u Brazilu 1964. To je zbog prisustva medija, uverena je istoričarka Karolin Moan, profesorka na francuskom Univerzitetu Versaj Sen Kenten an Ivlin. „Taj državni udar nije se dogodio noću, daleko od očiju javnosti, već pred kamerama, pred očima javnosti. Mnogo novinara je bilo na licu mesta, tako da su slike brzo bile emitovane preko malih ekrana, pa i u inostranstvu.“

Moan smatra da su pučisti upravo to i želeli. „Vojska je želela da ljudi vide šta se događa. Oni nisu hteli samo da impresioniraju svoje protivnike, već i one koji su ih podržavali – i u zemlji i van nje.“

A te scene su ostale zapisane u kolektivnom sećanju.

Scene bombardovanja predsedničke palate „La Moneda“ obišle su svet, baš kao i slika Pinočea u uniformi, s tamnim naočarima, bezizražajnog lica, kako sedi ispred svojih ljudi.

Za Hoana del Alcazara, profesora savremene istorije na Univerzitetu Valensija, Pinoče je zbog toga apsolutno suprotan simbol svrgnutom predsedniku (i lekaru) Aljendeu. „Figura jednog prijateljskog, empatičnog i bez sumnje atraktivnog muškarca u kontrastu je s odvratnom slikom neugodnog, autoritarnog, despotskog, a osim toga i kriminalnog vojnika“, ukazuje profesor.

Simbol levih intelektualaca

Ako se zbivanja u Čileu posmatra u kontekstu Hladnog rata, onda se tu uočava i dimenzija koja prevazilazi granice te zemlje. „U Zapadnoj Nemačkoj i u Evropi je Aljende bio važna figura za brojne levo orijentisane intelektualce koja je simbolizovala demokratski put ka socijalizmu“, kaže za DW Lase Lasen, istoričar i istraživač na nemačkom Univerzitetu Vircburg. „Kada je svrgnut, a pogotovo što je svrgnut na tako brutalan način, uz bombardovanje predsedničke palate i njegovo samoubistvo, za levicu u Evropi to je bila velika prekretnica i početak novog vremena. A Pinoče je bio otelotvorenje neprijatelja.“

Osvrćući se na vreme u kojem se tada nalazila Evropa, Karolin Moan uočava uništene iluzije: „Recimo u Francuskoj i Italiji tada je bilo pokušaja da se ujedine komunističke i socijalističke snage“, kaže ona. Baš onako kako je to uradilo „Narodno jedinstvo“ (Unidad Popular), predizborni savez levih čileanskih stranaka s Aljendeom na čelu. Ono što se tamo dogodilo bio je model za mnoge Evropljane, nešto što je probudilo mnoge nade, kaže Moan: „Puč je označio kraj tog projekta, on je uništio sve te nade.“

Uprkos tome, nakon Pinočeovog državnog udara, pokrenuta je velika međunarodna kampanja. To su pokrenule pre svih komunističke, ali i socijalističke stranke. Njome se želelo da se Pinoče prikaže kao oličenje zla, a da se istovremeno veliča svrgnuti predsednik, naglašava francuska istoričarka

„Aljende je bio čovek koji je hteo da brani demokratiju u Čileu i za taj cilj je umro. I u Evropi je predstava o herojima koji su spremni da umru za svoje ideje nabijena emocijama“, kaže Moan, ali i podseća da različite stranke u okviru koalicije „Narodno jedinstvo“ nisu uvek bile tako jedinstvene: „Ali, uvek se pričalo kako je Unidad Popular žrtva diktature, a o unutrašnjim napetostima i trzavicama u javnosti se nije govorilo. Stvorena je neka vrsta mita.“

Brutalna diktatura

Ono što je zgrozilo ljude, i to ne samo levo orijentisane, bila je doza brutalnosti koju su u Čileu upražnjavali pučisti – iako je naravno represije bilo i u drugim diktaturama u tom regionu. „Taj vojni puč se izdvajao od ostalih po svojoj okrutnosti, svojoj ekstremnoj pakosti“, kaže Hoan del Alcazar.

Nemački istoričar Lase Lasen je pak mišljenja da su saznanja koje je Zapad imao o kršenju ljudskih prava u Čileu, i istovremeno sve veća politizacija Evropljana zbog rasta napetosti u Hladnom ratu, doprineli tome da puč u Čileu bude tema koja je veoma prisutna u glavama ljudi. No, kako dodaje naučnik iz Vircburga, „ni Franko, a ni Pinoče nisu bili osuđivani kao Hitler, pa ni u svojim sopstvenim zemljama. To je kompleksan proces, koji se odužio. I u kojem, politički gledano, ima mnogo polemika.“