„Kad vidiš lice rata“: Čitateljka Danasa o Jerusalimu danas, pet meseci od sukoba Izraela i Hamasa

Život u gradu, to neko prvo vreme, mogao je da se poredi sa periodom tokom pandemije, jer su se ljudi minimalno kretali.

Da bih prosledila neku stvar, knjigu, ugovorila sam susret dve osobe koje se ne poznaju.

Iako su brinule kako će se prepoznati, javile su da to nije bio problem jer su samo njih dve bile na stanici, na nekad prometnoj lokaciji u glavnoj, Jaffa ulici.

Univerziteti su počeli da rade posle izvesnog vremena.

Koleginica, Palestinka koja studira umetnost, deli sa mnom sledeće: premda u svim većim institucijama na ulazu postoje kontrole radi zabrane unošenja oružja, ipak je primetila da ta pravila znaju da izostanu kad su u pitanju studenti Jevreji.

Videla je kako neki krišom na butinama nose pištolje.

Dodala je da fakultet umetnosti treba da je poslednje mesto gde bismo očekivali tako nešto.

Nelagodno joj je i što se neki zadaci, na primer, na smeru dizajna, bave temom vojske, vojne uniforme.

Meni je bilo potrebno neko vreme da se vratim u normalan tok života u Srbiji, nakon turbulentnog povratka iz Jerusalima. Morala sam da smanjim praćenje vesti, gledanje najjezivijih mogućih slika.

I taman kada sam pomislila kako sam se možda udaljila od svega, videla sam snimak razmene zatvorenika i prepoznala lik jedne žene koja je oslobođena.

U pitanju je sestra druge poznanice Palestinke, koja mi je ranije ispričala o njenoj sestri, tvrdeći da je ova nedužno i dugi niz godina provela u zatvoru.

Tada sam shvatila da mi je sve to ipak blisko, bliže nego što sam mislila.

Kada sam pomenutoj prijateljici umetnici prenela tu vest, prokomentarisala je da je tokom isuviše kratkog kratkog primirja i jedan njen rođak oslobođen.

Ali, drugi njen stric, koji je mirno sedeo u dnevnoj sobi, odveden je.

Rekla mi je to kroz smeh, na šta sam se začudila, ali objasnila je da se smeje jer joj je mnogo toga već dugo apsurdno, izmučena je tamošnjom birokratijom i zakonima.

Palestinski narod se dodatno plaši i zbog velike kontrole na društvenim mrežama, neki lajk ili komentar mogu da proizvedu negativne posledice.

Hapse i privode i Jevreje koji protestuju i pozivaju na mir, mlade koje odbijaju da služe vojsku.

Nalazim da mi je najteži deo konverzacije da prevalim preko usana jednostavno pitanje ‘kako si’?

Mnogi su umorni od uobičajenog ‘dobro’ kad se u stvarnosti ne osećaju tako, i to već neko vreme.

Pre, odgovor se može uporediti sa depresijom, konstantnom anksioznošću, različitim stepenima straha i razočaranja.

Jedna jevrejska prijateljica podelila je kako se oseća izgubljeno jer je bila ubeđena da u krugu bliskih prijatelja ima više istomišljenika.

Komentarišu da se uvećao i broj civila koji nosi oružje.

Ti slučajevi za mene su bili šokantni i ranije.

Iskreno, malo čudi kako to da se održavaju izložbe, čak i koncerti.

Druga koleginica mi je to objasnila rekavši da se namerno zatrpava poslovima, da stvara više nego inače, jer joj je potrebno da se distancira od jezive realnosti da bi ostala pribrana.

Naravno da mi nedostaju. Ponekad sanjam da sam tamo, da šetam poznatim ulicama, da sam u društvu. Volela bih opet da vidim svoje prijatelje i nadam se da će to biti u skorijoj budućnosti.

(februar/mart 2024)

* Otputovala sam krajem 2021. godine, da bih se bavila volonterskim radom brige o licima sa različitim oblicima invaliditeta, pri organizaciji AKIM-Jerusalim. Paralelno, bavila sam se i svojim umetničkim radom, ostvarivši atelje na korišćene, pri centru Art Cube Artists’ Studios, kao gostujuća umetnica. Imala sam veliku sreću da upoznam divne ljude, i da se družim i sarađujem sa oba naroda, i sa Palestincima i sa Jevrejima. Nalazim da imamo sličnosti sa tamošnjim mentalitetom: osećaj za vreme je sličan kao kod nas (nisu preterano punktualni), znaju biti glasni, da iskazuju emocije, i usrdni su. Okrenuti su porodici, ali vidna razlika je ta što kod oba naroda normalno je da imaju i više dece (neretko, preko troje, četvoro).