CNN analizira: Kako su političke partije u Britaniji dobile svoje boje?

Baš kao i komercijalni brendovi, političke stranke znaju da korišćenje jedne, podebljane nijanse može biti znak lakšeg prepoznavanja, ukazuje CNN.

Plavi vladajući konzervativci suočiće se 4.jula sa crvenim laburistima. Iako su ovo jedine dve stranke sa realnim šansama da pobede na izborima, druge manje stranke širom britanskog političkog sistema nude pravi kaleidoskop različitih – a ponekad i duplih – boja.

Liberalne demokrate (narandžasta), Reform UK (tirkizna) i Zelena stranka (zelena), svi se bore za glasove.

Škotska nacionalna partija koristi žutu, dok su Šin Fejn iz Severne Irske i Plaid Cimru iz Velsa predstavljene skoro identičnim nijansama zelene.

Iako starije, etablirane stranke vuku ova obeležja do njihovog osnivanja, važnost boje u kampanji je procvetala sa pojavom nove tehnologije i oglašavanja između 1950-ih i 1970-ih, objašnjava Dominik Vring, profesor političke komunikacije na Univerzitetu Lafboro u Velikoj Britaniji.

„Reklamna industrija pretrpela je promenu uvođenjem televizije u boji, tako da su boje i ambiciozniji ili inovativniji dizajn sve više postajali značajni“, rekao je on u telefonskom intervjuu, dodajući da su tokom tog vremena „partije počele da pojednostavljuju svoje poruke“.

Osim jednostavnog prepoznavanja brenda, određene boje su dugo bile povezane sa različitim vrednostima i ideologijama.

Žuta je, na primer, često povezana sa liberalizmom, dok je crna tradicionalno predstavljala anarhizam ili fašizam – posebno u Britaniji, gde su sledbenici Britanske unije fašista 1920-ih i 1930-ih bili poznati kao „crnokošuljaši“.

Za Laburističku partiju, upotreba crvene boje bila je prirodan izbor za grupu udruženu sa sindikatima, socijaldemokratama i demokratskim socijalistima.

Od Francuske revolucije, boja je široko povezana sa levičarskom politikom, simbolizujući krv radnika koji su umrli u borbi protiv svojih tlačitelja.

Laburisti su početkom 20. veka koristili crvenu zastavu kao svoj zvanični logo. „Boja je centralna i simbolična za radnički pokret“, rekao je Vring, napominjući da se logo stranke od tada promenio u crvenu ružu.

U međuvremenu, Konzervativna partija je istorijski usvojila sve boje zastave Ujedinjenog Kraljevstva – crveno-belu i plavu – da bi, možda, sebe promovisala kao branioca britanskih vrednosti.

Od te tri boje, ultramarin plava se pojavila kao njena preovlađujuća nijansa (iako je trenutni logo bleđa nijansa od ranijih).

Tradicionalno plava boja dugo ima konotacije bogatstva i konzervativizma.

Među manjim strankama, izbor boja je ponekad bio relativno jednostavan – Zelena stranka koristi zelenu, što nije iznenađujuće, zbog očigledne veze sa zaštitom životne sredine.

Drugi su bili pragmatičniji. Uzmimo, na primer, narandžastu Liberalno demokratsku stranku, koja je nastala kombinacijom dve stranke: Liberalne partije (žute) i Socijaldemokratske partije (tada povezane sa crvenom laburističkom bojom, od koje se otcepila ranih 1980-ih).

Ipak, za Liberalne demokrate – treću najveću stranku u Velikoj Britaniji do izbora 2019. – narandžasta boja je imala još jednu korist: nije bila tražena.

Pošto je Škotska nacionalna partija postala sve istaknutija 1970-ih, prelazak sa žute boje je olakšao demokratskim partijama da se razlikuju.

Zaista, za skorašnje pridošlice – kao što je kratkotrajna Referendumska partija 1990-ih (ružičasta) ili Stranka nezavisnosti Ujedinjenog Kraljevstva (ljubičasta) — različite boje mogu jednostavno pomoći da se istaknu na prepunom političkom tržištu.

I dok neke boje imaju istorijske veze, nijedna nije neizbrisivo vezana za ideologije. Na drugim mestima u Evropi, narandžasta je povezana i sa demohrišćanima i, na istoku, sa postsovjetskim ustancima (pogledajte ukrajinsku „Narandžastu revoluciju“).

U drugim zemljama, zelena može predstavljati islamske stranke, a ne one koje se bave životnom sredinom. I dok braon ima dugogodišnje veze sa nacističkim grupama, takođe je istaknuto u logotipu Marihuana Partije Kanade.

Čak je i jednostavna ideja da plava i crvena predstavljaju desne i levičarske stranke, nedosledna. U SAD su demokrate plave dok su konzervativniji republikanci crveni (iako su pre predsedničkih izbora 1988.

TV mreže često radile suprotno, a sadašnji pojam „crvenih država“ i „plavih država“ nije ušao u uobičajeni govor sve do drugog kruga predsedničkih izbora 2000.).

Naravno, ironija je, i u SAD i u Britaniji, da uprkos kampanji označenoj bojama, kada ljudi dođu do biračkih kabina na dan glasanja, različite nijanse neće biti prikazane zato što se glasački listići štampaju crno-belo.