CNN u ruralnim delovima Kine: Evo šta smo pronašli i kako su zvaničnici pokušali da nas zaustave

Lunarna je Nova godina, a danju se vrata retko zatvaraju. Ovde ljudi kažu da su svi rođaci, a selo je kao jedna velika porodica. Skoro svi dele prezime Jang, osim nekoliko porodica sa prezimenom Li ili Vang. Većina ljudi koje sam sreo zamolila me je da ih nazovem „Sjao Jang“ ili „Mali Jang“.

Prolazili smo pored bučne grupe mladih odraslih ljudi, sedeli rame uz rame na malim stolicama oko kratkog stola prepunog do vrha hrane. Muškarci su pušili i jeli u isto vreme, bacajući koru mandarine i ljuske suncokretovih semenki na zemlju. Objasnila sam im da sam strana novinara, pokušavajući da ispričam priču o tome kako slave Novu godinu.

“Mi slavimo pićem!” rekao je jedan čovek za stolom, pre nego što sam uspela da završim svoje objašnjenje. Pozvali su me da se pridružim, stisnuvši još jednu stolicu oko stola. Jedan čovek mi je dao plastičnu činiju, a drugi je počeo da je puni svojim domaćim alkoholom od pirinča od 60 odosto, sipajući ga iz masivne prozirne plastične boce koja je ličila na kontejner sa benzinom.

Jedna žena je rekla da svi rade u fabrikama u gradovima. Ovo je bio jedini put kada su mnogi od njih mogli da vide svoju decu.

„Idemo gde god možemo da zaradimo“, rekao je čovek pored mene. Obično se vraća kući samo za Lunarnu Novu godinu, ali u poslednje tri godine i to je postalo teško zbog ograničenja uzrokovanih kovidom.

„Pre, kada smo hteli da idemo kući, nismo mogli, rekao je. „Ali sada je zemlja otvorena, svi možemo da idemo kući. Bili su srećni.“

Vremenska kapsula

Selo Dali je kao vremenska kapsula, neuprljana neboderima i zagađenjem moderne Kine. Njena komparativna izolovanost je vekovima očuvala način života njenih ljudi. Automobili ne mogu da uđu u selo ili da stanu u njegove uske, kaldrmisane ulice.

Svi stanovnici su narod Dong, jedna od 56 zvanično priznatih etničkih manjina u Kini. Imaju svoj jezik, tradiciju i kulturu. Tempo života je neužurban. Žene pletu šarene trake po ulicama. Seljani peru povrće u potoku koji seče kroz selo. Deca trče oko drvenog tornja od bubnja bez roditelja na vidiku. Stariji muškarci šetaju po pirinčanim poljima noseći svoje ptice ljubimce u kavezima.

Osnove planina su isklesane stepenastim pirinčanim poljima. Povrće pokriva zemljište u blizini. Piletina i patke lutaju skoro po svakoj ulici. Svinje su ležale u drvenim torovima.

Dali je okružen planinskim terenom, punim krševitih, strmih i krivudavih puteva. Jedini način da stignete tamo je da pešačite ili vozite uz veliku planinu, a zatim se spustite u dolinu. Dalijeva udaljenost znači da su ljudi ovde, tokom vekova, naučili da budu samodovoljni. Većinu svoje hrane uzgajaju. Neke porodice imaju povrtnjake pored svojih domova ili parcele bliže planinama.

Pastoralno je i idilično na mnogo načina, ali selo Dali ne može pobeći od ekonomske realnosti modernosti.

Mlada žena, Ksiao King, pozvala nas je u svoj dom. Njeni roditelji i deda su nosili zimske jakne, sedeli su oko male vatre na zemlji da bi se zagrejali. Betonska soba je bila oskudno uređena, sa gomilom slatkog krompira koji visi sa plafona.

Sjao Kingov otac je tek u srednjim 40-im, ali lice mu je preplanulo i izgorelo od bora od godina teškog rada. Njen tata je radio u fabrikama dok je ona odrastala. Nakon što je Sjao King završila srednju školu, preuzela je štafetu, otišla u fabrike i postala hranilac porodice.

Samo jednom godišnje, tokom Lunarne Nove godine, vraća se sa posla u fabrici kozmetike, 500 milja daleko u provinciji Guangdong. Njena priča odjekuje u svim porodicama u selu Dali i širom ruralne Kine. Veliki delovi kineskog sela su puni starijih i male dece, a većina radno sposobnih odraslih je otišla. Oni rade u dalekim fabrikama kao jeftina radna snaga, čime Kina ima status najvećeg svetskog proizvođača, dok svoju zaradu šalju kući.

Jedan seljanin to kaže ovako: odlazak od kuće i odlazak daleko je samo životna činjenica, nema drugog izbora za preživljavanje.

Posetili smo mladi par sa druge strane sela, koji živi u drvenoj kući na strani planine. Obojica rade u fabrikama u provinciji Guangdong, praveći štampane ploče.

Njegovo dvoje male dece, dečak i devojčica, skakali su na kauč iza nas tokom intervjua. Njegova ćerka, koja je nosila crveni Hello Kitti džemper, stalno je mahala rukama oko tatinih ramena kako bi ga toplo zagrlila.

Rekao je da je njegov sin jedva hodao kada ga je poslednji put video, ali sada trči okolo. Na praznike se vratio tek pre nekoliko dana, posle ponoći. „Ali moja ćerka je insistirala da me sačeka ovde. Kada sam prošao kroz vrata, zagrlio sam je, ali je već zaspala.

Tragovi Covida

Nisam videla da je neko nosio masku u selu Dali, osim nekoliko turista koji su prolazili, niti sam videla testove na kovid antigen, ili mnogo lekova. Osećaj normalnosti je bio iznenađujući.

U Pekingu, odakle sam upravo doletela, mnogi ljudi su još uvek nosili maske napolju. Kada sam nekoliko nedelja ranije posetila bolnice u gradu, bile su prepune starijih pacijenata. Lekovi za prehladu i groznicu su bili rasprodati. Krematorijumi su bili preplavljeni. Porodice su mi rekle da moraju da čekaju danima da kremiraju svoje najmilije.

Kada smo prvi put stigli u Guidžou, sleteli smo u Tongren, grad udaljen oko četiri sata vožnje od Dalija. Naš taksista je rekao da je njegova porodica na selu zaražena kovidom. Rekao je da su mnogi ljudi koje je poznavao umrli kod kuće, jer nisu mogli da priušte odlazak u bolnicu.

Pokušala sam da saznam da li ga je udaljenost sela Dali na bilo koji način zaštitila od kineskog talasa slučajeva kovida i smrti.

Tokom našeg boravka u Daliju bila je jedna pogrebna ceremonija, ali su svi meštani rekli da je pokojnik bio muškarac od 90 godina koji je umro od starosti.

Svi koje sam intervjuisala kamerom rekli su da niko oko njih nije zaražen. Nekoliko starijih seljana sa kojima sam razgovarala reklo je da su potpuno vakcinisani i da se nisu razboleli. Ali naletela sam na grupu mladih ljudi, koji su jeli, koji su rekli drugačije. Čučnula sam pored njih oko stola, pošto nije bilo stolica. Jedan od njih je, ispostavilo se, lekar u bolnici u obližnjem gradu.

„Skoro svi seljani su zaraženi. Imali su simptome“, rekao mi je dok je štapićima vadio komad mesa iz ključale supe.

Pitala sam ga da li seljani znaju da li je u pitanju kovid, ili samo misle da je prehlada.

„Ionako je kao prehlada“, ubacio se drugi čovek.

Doktor je odgovorio, sve vreme okrenut leđima ka kameri: „Jednostavno im nije dijagnostifikovan, ali simptomi odgovaraju kovidu. Jednostavno se nikada nisu testirali.“

Zatvori gledaj

Grupa od šest vladinih zvaničnika dočekala nas je čim smo stigli u selo Dali. Uobičajeno je da lokalni zvaničnici pomno prate strane novinare u svojoj nadležnosti, ali su u ovom selu bili posebno uporni, prateći svaki naš pokret.

Najmanje četiri od njih su rezervisale sobe u našem istom hotelu ili u blizini. Bez obzira koliko rano smo se probudili, oni će čekati u predvorju, videti nas kako silazimo niz stepenice i pratiti nas.

Često smo mogli da ih vidimo kako šapuću seljanima neposredno pre ili nakon što smo ih intervjuisali. Doveli su još jednog lokalnog zvaničnika koji je govorio jezik Dong, sprečavajući bilo koga od nas da razume njene razgovore sa seljanima. Svi zvaničnici su odbili da jasno odgovore šta im je cilj, ili šta su govorili seljanima.

Brzo je postalo očigledno da neću moći dalje da istražujem situaciju sa kovidom u toj oblasti, dok su zvaničnici lebdeli nad nama. Stoga smo se odvezli iz sela u javnu bolnicu u susednom okrugu udaljenom oko dva sata, nadajući se da nas čuvari neće pratiti i da će ljudima biti ugodnije da govore slobodno.

Klinika je bila skoro potpuno prazna. U glavnom delu bolnice bilo je više ljudi, ali nije bilo krcato. Bio je to oštar kontrast sa slikama prenatrpanih bolnica u većim gradovima širom Kine.

Želela sam da znam: da li je vrhunac kovid infekcija već prošao u ovoj oblasti?

Otišli smo na drugi sprat bolnice i pitali medicinsku sestru da li je mesto pre nekoliko nedelja bilo prepuno. „Ovde je uvek krcato i zauzeto“, odgovorila je. Nije mogla ništa više da kaže jer je došao doktor i prekinuo je, okončavajući naš intervju.

Jedna žena, član porodice pacijenta, rekla mi je ispred bolnice da su svi oko nje već bili zaraženi kovidom i da su se oporavili.

Ubrzo nakon toga, shvatili smo da nas prate. Jedan čovek nam je prišao ispred bolnice i rekao da je deo odeljenja za propagandu.

Pokazali smo mu naše novinarske kartice i rekli mu da smo ovde da izveštavamo o situaciji sa kovidom i lunarnim novogodišnjim svečanostima. Ušli smo u auto i otišli.

U seoskoj klinici udaljenoj 30 minuta vožnje, isti muškarac i još jedna žena ušli su za nama.

Videli smo da tamo nešto govore osoblju, a onda odjednom niko nije hteo da razgovara sa nama, pa sam izašla napolje i obišla obližnje prodavnice i pitala da li su videli redove ispred klinike pre nekoliko nedelja. Svaki put bi državni službenik prekinuo razgovor da bi razgovarao sa sagovornikom, jasno im govoreći da ništa ne govore.

Vladini zvaničnici su se ponovo pojavili u sledećoj bolnici koju smo posetili. Ovoga puta bilo ih je više. Pokušala sam da im se suprotstavim, pitajući zašto nas prate. Kad god bih razgovarala sa njima, oni bi odmah otišli i ignorisali me. Onda bi, u trenutku kada bih se okrenuka, nastavili da nas prate, da bi ometali naše izveštavanje.

Odvezli smo se do obližnje pijace da uzmemo ručak. Putevi su bili poređani šatorima u kojima se prodaje kaleidoskopski niz robe za Lunarnu Novu godinu. Više prodavnica je prodavalo kutije petardi naslagane od poda do plafona, sa ogromnim crvenim transparentima i fenjerima za prodaju okačenim na spoljnoj strani šatora.

Na uglu ulice grupa braće i sestara čekala je u redu za pečeno meso i povrće na ražnju. Prišli smo im, identifikovali se kao novinari koji rade za stranu medijsku mrežu zvanu CNN i pitali da li bi nam neko pričao o njihovom iskustvu Lunarne Nove godine.

Mlada žena se složila. Postavila sam joj samo nekoliko pitanja o tome koliko je uzbuđena što se vratila i da li je teško rezervisati kartu za voz kući, kada je državni službenik iznenada ušao usred intervjua, dok smo još snimali, i zgrabio je daleko, iznenada završavajući naš intervju. Odgurnuo je nju i njenu porodicu, a zatim ih ostavio na miru.

Otišli smo i uputili se u još nekoliko bolnica. Ali pošto su nas čuvari pratili i mešali se, nismo mogli da dobijemo odgovore ni od koga.

Kovid pik

Kineski CDC kaže da je vrhunac kovida širom zemlje prošao otkako je vlada napustila svoju politiku nulte kovida.

U njemu se navodi da je 80 odsto stanovništva, odnosno više od 1,1 milijardu ljudi, već zaraženo. Zdravstvene vlasti tvrde da su posete klinikama zbog groznice i hospitalizacija kovida opali od svog vrhunca krajem decembra i početkom januara.

Stručnjaci kažu da kinesko stanovništvo nije imalo skoro nikakav osnovni prirodni imunitet pre ponovnog otvaranja, dok postojeće kineske vakcine nude ograničenu zaštitu od infekcije omikronom, tako da je jedan masivni talas zasuo celu zemlju – pogađajući ruralna i urbana područja gotovo istovremeno.

Ono što Kinu čini drugačijom je to što se kovid „može širiti poput požara bez ikakvih prepreka“, rekao je Jandžong Huang, viši saradnik za globalno zdravlje u Savetu za spoljne odnose. „Brzina i obim širenja izazvali su konvencionalnu mudrost. Gotovo u isto vreme kada je kovid pravio pustoš u urbanim sredinama, videli smo brz porast infekcija u mnogim delovima ruralne Kine.

Ali Huang dodaje da vlada nije objavila tačne podatke o razmerama i broju slučajeva izbijanja. Kineska vlada kaže da je više od 72.500 ljudi obolelih od kovida umrlo u bolnicama između 8. decembra i 19. januara, ali Svetska zdravstvena organizacija je sugerisala da ovi brojevi „nedovoljno predstavljaju pravi uticaj bolesti“.

U ruralnim oblastima, stručnjaci kažu da je verovatno mnogo više tihe patnje. Više ljudi je verovatno umrlo kod kuće jer nisu mogli da priušte ili nisu mogli da stignu u bolnicu.

Svinjska gozba

Po povratku u selo, dočekali su nas zvuci cičećih svinja koje su se spremale za klanje. Ovo je važan deo tradicije lunarne Nove godine u Daliju. Pre nekoliko decenija, za većinu seoskih porodica, ovo je bilo jedino doba godine kada su mogli da priušte da jedu meso.

Sada se radi o okupljanju porodice na gozbu. Neke od porodica same gaje svinje, druge ih kupuju od prodavaca. Odmah na ulazu u selo naišao sam na kamion svinja koji ciče. Sa konopcem vezanim oko svinjskog kopita, čovek je izvukao svinju iz kamiona, koristeći celu svoju telesnu težinu da je vuče ulicama. Sve vreme, svinja je vrištala i koristila svu svoju snagu da ostane na mestu. Čovek je štapom udario svinju, nagovarajući je da se pomeri.

Žena pored kamiona je posmatrala bezbrižno. Rekla mi je da mu je ona prodala svinju. Sada kada je ljudima dozvoljeno da se okupljaju i roštiljaju zajedno, njen posao cveta.

Porodice biraju dan neposredno pre praznika Lunarne Nove godine da zakolju svinju, bilo same ili unajmljivanjem mesara. Deo mesa odmah dime kako bi napravili „la rou“ ili sušenu svinjsku potrbušinu, koja može da im izdrži cele godine, ali deo mesa je za gozbu čim se skuva.

Seljanka sa kojom smo se sprijateljili nekoliko dana pozvala nas je u svoj dom na njihovu gozbu posle klanja. Svinjski leš ležao je usred njenog doma, podeljen u brojne džinovske metalne činije. Njena kuća je bila krcata rođacima, koji su sedeli za dva stola.

San Jie je popularan u selu. Ona je u 50-im godinama, živahna, ekstrovertna i uvek nasmejana. Tokom cele nedelje viđali smo rođake i prijatelje kako stalno ulaze i izlaze iz njenog doma, bilo da pozajme njen alat i stručnost, ili jednostavno da se pozdrave. Grupe rođaka često ulaze u njen dom sa ogromnim drvenim kofama vrućeg lepljivog pirinča, ubranog sa obližnjih polja. Bacili bi pirinač u mašinu u njenom domu koja ga pretvara u pastu za pravljenje cibe, tradicionalnog lepljivog kolača od pirinča. Svaki put kada bismo naleteli na nju, ona bi insistirala da uđemo unutra da jedemo i otvorimo njene najbolje bačve domaćeg pića.

Kada je San Jie bila mlađa, radila je u fabrici za šivenje farmerki. Sada koristi svoje veštine da pravi odeću i tkanine za seljane. Pokazala mi je odeću koju nose za različite prilike, kako zamršeno umotavaju kosu i kako krase teške srebrne vratne komade i ukrase.

Dodirnula sam komad zamršene tkane crno-bele tkanine dužine više od metra. Rekla je da joj je za izradu samo tanke, inča dugačke trake od te tkanine potrebno više od jednog dana šivenja.

Pitala sam San Jie i ostale starije ženske članove porodice da li njihova deca znaju da prave ovu odeću. Smejući se, rekli su da njihova deca neće imati strpljenja, ali San Jie je rekla da je naučila svoju mlađu ćerku kako.

„Rekao sam svojoj ćerki da je previše zamorno, previše iscrpljujuće. Bole me leđa i vrat. Sve je za vaše obrazovanje“, rekao je San Jie. „Moja ćerka je rekla: ‘Mama, daj da ti pomognem’, pa je naučila.

Njena starija ćerka radi u fabrici u Guangdongu, ostavljajući svoja dva deteta na čuvanju. Njena mlađa ćerka, koja ide u srednju školu, stajala je blizu vrata tokom celog našeg razgovora, zadubljena u igricu mobilnog telefona. San Jie je rekla da ne treba da gubi vreme na učenje starih tradicija, već da se fokusira na svoje studije.

Oprostili smo se u selu i ušli u kola za dugu vožnju do aerodroma, stomačića punim lepljivog pirinča. Primetili smo da nas isti auto od ranije prati sve do aerodroma i pitali smo se kako će čuvari u Daliju napisati izveštaj o našem putovanju za svoje šefove u odeljenju za propagandu. Bili su svedoci kako se družimo i učimo od vrednih seljana Dalija, koji su spremni da urade sve što je potrebno da svojoj deci daju bolji život.