„Čudo iz Lengedea“: Drama koja se pre šest decenija dogodila u Donjoj Saksoniji

„Prema tom danu se još uvek odnosim s velikim poštovanjem“, kaže Maren Vegener o tom kobnom 24. oktobru 1963. Ona ima samo 37 godina, ali kao gradonačelnica Lengedea vrlo dobro zna kakve emocije tište njene sugrađane u ovim danima. I njen deda je radio u oknu lokalnog rudnika. Ona je pripadnica generacije koja je odrastala s pričama o tragediji u rudniku. Događaji od pre 60 godina prate je, kaže, svakog dana. U gradskoj većnici svakodnevno prolazi pored eksponata kojima se, u okviru stalne izložbe, podseća na nesreću.

U rudniku je bilo 129 ljudi

A šta se dogodilo u rudniku? Opisi tadašnjih zbivanja i danas zvuče dramatično. Tog 24. oktobra 1963. nad Lengedeom se nadvila gusta magla. Oko 20 časova okno Klertajh 12 se urušilo, zbog čega je u jamu provalilo 500.000 kubnih metara vode i blata. U tom trenutku za 129 ljudi počinje bitka za goli život. Do jedan sat iza ponoći (25. oktobra) 79 rudara uspelo je da napusti okno i popne se na površinu. Spaseni su. Tokom idućeg dana iz utrobe rudnika spaseno je još sedam rudara.

Dva dana nakon nesreće 39 osoba proglašeno je mrtvim. Zvanično je saopšteno da samo još četiri rudara imaju šanse da živi napuste okno. „Spisak mrtvih se nalazi na portirnici. Pogrebni obred održaće se 4. novembra“, stoji u dokumentaciji tragedije.

Spasilački timovi otkrili su znakove života u svojevrsnom „mehuru“ u kojem je bilo vazduha, što je fenomen koji je poznat u rudarstvu. Ali, kako se ispostavilo, tamo su bila samo tri, a ne četiri preživela rudara. Oni su iz rudnika izvučeni osam dana nakon nesreće. Broj žrtava je korigovan na 40.

Znakovi života iz dubine

„Uz veliki pritisak i u drastičnom obliku“ od direktora rudnika nakon toga se zahtevalo da se potraga nastavi. I zaista, 3. novembra iz dubine se nagoveštava senzacija. Iz okna se čuju „slabašni znaci odgovora“. Spasioci su pronašli jednu ceduljicu s vešću iz mraka. Radilo se o jedanaest rudara. Preživeli su zbijeni na veoma uskom prostoru. Potpuno mokri, već deset dana bez hrane i svetla. Tako je počelo ono što je ostalo zapamćeno kao „čudo iz Lengedea“.

Tadašnji nemački kancelar Ludvig Erhard (CDU) požurio je na mesto nesreće. On šalje poruku zarobljenim rudarima, ohrabruje ih, moli da izdrže. Na licu mesta je 449 reportera, po prvi put se realizuju televizijski i radio-prenosi uživo. A onda – spas. Između 13 i 14 časova tog 7. novembra, deset rudara i jedan elektro-monter izvučeni su na površinu uz pomoć metalne kapsule duge 2,50 metara i prečnika samo oko 40 centimetara. Tako je okončana spasilačka misija, medijski događaj o kojem se izveštavalo u čitavom svetu.

Početak „drugog života“

„Svet je za mene tada bio u redu, tada je počeo moj drugi život“, rekao je nedavno Adolf Herbst za list Zidojče cajtung. Herbst je bio jedan od tih spasenih ljudi, on je bio taj elektro-monter. Danas ima 80 godina i poslednji je živi član grupe koja je svetlo dana ugledala 7. novembra 1963.

„Trebalo bi da 24. oktobar ostane dan na koji će se ljudi sastajati“, kaže gradonačelnica Vegener. Sastajati i pričati o nesreći, dodaje. Ali, održavanje te tradicije sa svedocima vremena je sve teže. Ljudi umiru, drugi su stariji i sve manje pokretni. Zato su žitelji Lengedea srećni što se povodom 60. godišnjice neće održati samo jedna veća prigodna priredba, već se otvara i novi muzej na mestu nesreće. Eksponati se tako sele iz gradske većnice na novu lokaciju, odmah pored mesta na kojem se nalazi okno. Izložba bi trebalo da privuče pogotovo mlađe generacije, da im približi tradiciju rudarstva i pomogne da shvate značaj nesreće, ne samo za Lengede, već i za ostatak sveta.

Radost i tuga

Istoričar Gerd Bigel sa Univerziteta u Braunšvajgu kaže da bi muzej trebalo da postane „centralno mesto u Lengedeu i čitavom regionu“. U muzeju, kako dodaje, brojni eksponati pomažu posetiocima da shvate dramatičnost situacije. To je veoma važno, kaže Bigel, jer po njemu tadašnji događaji pomažu u kreiranju zajedničkog identiteta Lengedea i čitavog regiona u Donjoj Saksniji. „Nije bilo nikoga ko nije bio pogođen katastrofom“, kaže Bigel i dodaje da je danas za mnoge ljude važno da se prisete nesreće. Uz svu radost zbog jedanaest spasenih, ne sme se zaboraviti ni 29 žrtava, podseća istoričar. Delom se posmrtni ostaci žrtava uopšte nisu mogli izvući iz rudnika.

Koliko je veliki značaj nesreće u rudniku, veoma dobro zna i nemački savezni ministar rada Hubertus Hajl, koji je odrastao u tom regionu. I on dolazi na komemoraciju, Lengede se nalazi u izbornom okrugu tog političara SPD-a. Održaće i govor.

Godina 1963. jeste doduše bila tragično poglavlje, ali je i simbol solidarnosti i zajedništva, otkrio je Hajl svoju centralnu poruku iz govora još pre ceremonije. „Činilo se da nema nade u spas, a onda su se ljudi na licu mesta, ali i iz čitave SR Nemačke mobilisali kako bi se pomoglo zatrpanim rudarima“, prenosi DW.