Čuvar tajni Vatikana po nešto otkriva u intervjuu pred penziju

Ali aura mita i misterije je opstala, mada se sada smanjila jer dugogodišnji upravitelj „Vatikanskog apostolskog arhiva“, nadbiskup Serđo Pagano, prvi put govori otvoreno, otkrivajući neke od tajni koje je našao za 45 godina koliko je radio u jednom od najstarijih, najvažnijih svetskih spremišta dokumenata i jednom od najneobičnijih.

U novom intervjuu dužine knjige, pod nazivom „Secretum“ (latinski: tajna) koji će biti objavljen danas, Pagano otkriva neke od nepoznatih, manje poznatih i zakulisnih detalja dobro poznatih saga Svete Stolice i njenih odnosa sa spoljnim svetom tokom 12 vekova.

U intervjuu kojeg čine razgovori tokom godinu dana sa italijanskim novinarom Masimom Frankom, Pagano ulazi u mnogo šta: od Napoleonove pljačke Arhiva 1810, do slučaja Galileja i neobične konklave – skupštine kardinala za izbor pape 1922, jedva plaćene donacijom američkih rimokatolika.

„Ovo je prvi put da to radim, a biće i poslednji jer se spremam da odem“, rekao je Pagano (75) u intervjuu za Asošiejted pres u svojoj arhivskoj kancelariji uoči penzionisanja ove godine.

Papa Leo Trinaesti je za naučnike 1881. godine prvi put otvorio Arhiv, do tada korišćen još od 8. veka isključivo za potrebe pape lično i za čuvanje dokumentacije papstva, ekumenskih sabora i vatikanskih kancelarija.

Sa 85 kilometara polica, velikim delom pod zemljom u dvospratnom armirano-betonskom bunkeru koji može da odoli požaru, Arhiv sadrži i dokumentaciju iz ambasada Vatikana širom sveta, kao i posebne zbirke dokumenata aristokratskih porodica i verskih redova.

Iako je često izvor teorija zavera u stilu romana-misterija Dena Brauna, autora „Da Vinčijevog koda“ koji je razgnevio Katoličku crkvu, Arhiv ipak funkcioniše kao bilo koja državna ili privatna ustanova te vrste: istraživači traže dozvolu da ga posete, a zatim da vide konkretne dokumente koje pregledaju u namenskim čitaonicama.

Pagano ih pomno prati preko ogromnog televizijskog ekrana internog video-sistema, postavljenog kraj njegovog pisaćeg stola, koji mu omogućava uživo video-praćenje čitaonica.

U poslednje vreme naučnici su hrlili u Arhiv da pročitaju dokumente sada obustavljenog proglašenja za sveca pape Pija Dvanaestog, „ratnog pape“, kritikovanog da nije dovoljno govorio o Holokaustu.

Sadašnji papa Franja naredio je da se dokumenti Pijevog pontifikata otvore 2020. godine – pre roka, ;da bi naučnici konačno mogli da imaju punu sliku o Piju.

Vatikan je dugo branio Pija od ;kritika da je ćutao dok se odvijao Holokaust, govoreći da je on koristio „tihu diplomatiju“ da spasave živote i da nije javno govorio o nacističkim zločinima jer se plašio odmazde, ne samo protiv sebe, nego i protiv samog Vatikana.

Izaslanik predsednika SAD Harija Trumana Majron Tejlor bio je kod pape Pija Dvanaestog u Kastelgandolfu kod Rima 26. avgusta 1947. i veruje se da su razgovarali upravo o toj temi. Pulicerovom nagrađeni pisac Dejvid Kercer za knjigu „Papa u ratu“, koja je objavljena 2022. u SAD, citirajući nedavno otvorene vatikanske arhive, sugeriše da je Vatikan najteže radio da od nacista spase Jevreje koji su prešli u katoličanstvo ili su bila deca iz katoličko-jevrejskih „mešovitih brakova“.

Novootkrivena prepiska sugeriše da je papa Pije Dvanaesti tokom Drugog svetskog rata imao detaljne informacije od nemačkog jezuite od poverenja da je do 6.000 Jevreja i Poljaka svakodnevno gušeno u Poljskoj koju je okupirala Nemačka. To potkopava argument Svete Stolice da nije mogla da potvrdi diplomatske izveštaje o nacističkim zločinima i da ih osudi. Dokumentacija iz Vatikanskog arhiva objavljena je i u italijanskom dnevniku „Korijere dela sera“, podstičući debatu o Pijevom nasleđu i obustavljenoj kampanji za njegovu beatifikaciju.

Ali, šef Arhiva Pagano nije Pijev apologeta i među vatikanskim sveštenicima se ističe po spremnosti da Piju zameri ćutanje. Pagano kaže da ne može da se pomiri s Pijevom stalnom nevoljnošću da javno osudi nacističke zločine, čak i posle završetka rata.

„Znamo da je papa tokom rata napravio izbor: nije mogao i nije hteo da govori. Bio je ubeđen da bi se dogodio još gori masakr“, rekao je Pagano. „Ali, posle rata, očekivao bih reč više za sve ove ljude koji su otišli ​​u gasne komore“ – rekao je on.

Pijevo stalno posleratno ćutanje Pagano objašnjava njegovom zabrinutošću zbog stvaranja jevrejske države – Izraela. Vatikan je imao dugu tradiciju podrške palestinskom narodu i bio je zabrinut za sudbinu hrišćanskih verskih objekata u Svetoj zemlji ako se teritorije predaju novostvorenoj državi Izrael.

Bilo koja Pijeva osuda Holokausta, čak i posle rata, „mogla bi da se čita u političkom smislu kao podrška osnivanju nove države“ – Izraela, tumnaši Pagano papin rezon.

U knjizi-intervjuu Pagano se ne uzdržava od prezira prema nepotpunom istraživanju Pija radi proglašenja za sveca, što je sada na čekanju dok naučnici razmatraju novodostupnu dokumentaciju.

Dva jezuitska istraživača koja su sastavila dosije o Piju za beatifikaciju – sveštenici Peter Gumpel i Paolo Molinari, oslanjala su se samo na delimičnu kompilaciju papskih dokumenata od 11 tomova koja je objavljena 1965. – otkrio je Pagano i u intervjuu dodao da „nikada nisu ni kročili u Apostolski arhiv“ jer su „hteli da ga zaobiđu“. Rekao je da smatra da je proglašenje Pija Dvanaestog za sveca trebalo da sačeka dok se katalogizuje kompletna arhiva njegovog pontifikata i bude dostupna i da verski naučnici dobiju vremena da donesu zaključke.

Pored dobro poznatih priča o vatikanskim intrigama, knjiga otkriva i neke nove, uključujući poreklo važnog finansijskog odnosa Katoličke crkve u SAD i Vatikana koji se nastavlja i danas, a datira od konklave 1922. godine.

Pagano je rekao da je posle smrti pape Benedikta Petnaestog komornik – kardinal zadužen za papsku riznicu i račune, otišao do papinog sefa i otkrio da je „bukvalno prazan: nije bilo papira, novčanica ili novčića“. Ispostavilo se da Benedikt nije bio fiskalno odgovoran i ostavio je Svetu stolicu u minusu kada je umro 22. januara te godine.

Papina kasa je uvek korišćena za finansiranje konklave za izbor novog pape, a Sveta stolica je bila u teškom finansijskom stanju u vreme kada je Evropa još bila skrhana Prvim svetskim ratom.

U knjizi – intervjuu su prvi put objavljeni šifrovani telegrami u kojima je državni sekretar Vatikana tražio od svog ambasadora u Vašingtonu da hitno pošalje „šta god ima u sefu“ da bi moglo da se održi glasanje o novom papi.

Po telegramima, ambasada Vatikana je poslala ono što su njene američke crkve prikupile od vernika, sve do poslednjeg centa: 210.400,09 dolara, te je tako omogućeno glasanje u kojem je na kraju izabran papa Pije Dvanaesti.

Pagano sugeriše da je odluka pape Franje iz 2019. da reč „Tajna“ ukloni iz naziva Arhiva i nazove ga „Vatikanski apostolski arhiv“‚ bila možda još jedan finansijski signal usmeren ka bogatoj Katoličkoj crkvi u SAD – „rebrendiranje“ da bi se uklonile sve negativne stare konotacije i podstakle potencijalne nove donacije, prvenstveno preko nove fondacije „Treasures of History“, sa sedištem u SAD, koja finansijski podržava Arhiv.

Na kraju intervjua za AP, Pagano je posetiocima ponosno pokazao jednu od dragocenosti iz Arhiva, koju čuva u neupadljivom drvenom ormaru kod ulaza u svoju kancelariju. Tamo je, iza staklene ploče i osvetljeno posebnim svetlima, originalno pismo britanskih plemića iz 1530. godine u kojem pozivaju papu Klementa Sedmog da odobri razvod kralja Henrija Osmog od Katarine od Aragona da bi mogao da se oženi Anom Bolejn.

Papa je to odbio, a kralj Henri Osmi se oženio, raskinuo s Rimom i sebe postavio za poglavara svoje crkve, s mogućnošću da se razvodi i ženi s kim god i kad god poželi.

„Može se reći da je to rodni list Anglikanske crkve“, rekao je Pagano pokazujući pečate od crvenog voska nekih od potpisnika.

Pagano sa zadovoljstvom otkriva kako je taj dokument preživeo: Kada je Napoleon Bonaparta neslavno zaplenio vatikanske arhive 1810. i odneo ih u Pariz, Paganov prethodnik – glavni arhivista smotao je to pismo iz 1530. godine i sakrio ga u tajnu fijoku u jednoj stolici u predsoblju Arhiva.

„Francuzi ga nikada nisu našli“, ponosno je rekao Pagano i istakao da je glavni posao arhiviste da čuva Arhiv.