„Čuvari FSB-a pretvaraju se u lovokradice u Putinovoj državi prekrivenoj zločinima“: Ruski istraživački novinari o stanju u Rusiji

Kada su trojica službenika FSB-a u Moskvi uhapšena pod optužbom da su primili više od pet milijardi rubalja (55,2 miliona dolara) mita, to nije bilo veliko iznenađenje. Naziv direkcije u kojoj su bila sva trojica službenika govori da se ovaj skandal može ponoviti.

Njih trojica su bili članovi Uprave M FSB-a (koja je osmišljena za borbu protiv korupcije u Ministarstvu unutrašnjih poslova, Ministarstvu za vanredne situacije i Ministarstvu pravde).

Oni su bili angažovani u tekućoj istrazi protiv najvećeg distributera elektronike u zemlji, Merliona, i odlučili su da iznude novac od kompanije obećavši da će zatvoriti istragu.

Ovaj slučaj je najveći skandal koji pogađa FSB od 2019. kada su isto tri službenika u jedinici za nadzor banaka obaveštajne organizacije, poznatoj kao Odeljenje K, zatvorena pod optužbom za korupciju i iznudu nakon što je 199 miliona dolara u gotovini pronađeno u njihovim kućama i kućama njihovi roditelji.

Sada je na redu Direkcija M.

Trojica operativaca FSB optužena su da su delovali zajedno sa visokim oficirom Istražnog komiteta, koji nadgleda krivično gonjenje. Optuženi je Sergej Romadanovski, pripadnik rusko-sovjetske bezbednosne elite.

Njegov otac je bio Konstantin Romadanovski, visoki oficir KGB-a, a potom i FSB-a, koji je bio blizak Putinu.

Njegova poslednja pozicija bila je ministar za migracije. U nekom trenutku svoje karijere, Romadanovski stariji je takođe nadgledao napore protiv korupcije u Ministarstvu unutrašnjih poslova i FSB-u.

Dakle, da li su ovo samo slučajni događaji ili postoji obrazac? Zaista postoji obrazac, trvde Borogan i Soldatov.

To su karakteristike Putinovog režima koje se ponavljaju. I zaista su skoro neizbežni jer potiču iz sovjetske vladajuće kulture koja još uvek određuje rusko upravljanje.

Lenjinova partija je sanjala o revoluciji u Nemačkoj, a ne u zaostaloj Rusiji. U velikom globalnom planu boljševika, Rusija je dobila ulogu odskoka svetske revolucije.

Radni jezik Kominterne — globalnog pokreta Komunističke internacionale, sa sedištem u Moskvi — bio je nemački, a ne ruski.

Što se tiče Rusa, boljševici ih nikada nisu najviše cenili: za Lenjinovu gomilu, neobrazovani ruski seljaci nikada nisu mogli da se takmiče sa naprednim nemačkim proletarijatom. A to je značilo da se Rusima ništa ne može verovati.

Boljševički prezir i nepoverenje prema ruskom narodu nikada nisu nestali. Sovjetski zvaničnici su uvek s nekim prezirom držali ljude kojima su upravljali.

Nisu verovali u dobru volju naroda: čvrsto su verovali da svaki građanin Rusije u bilo kom trenutku može spontano da poludi ili da se napije, da smrska opremu na radnom mestu, ili da upadne u kontakt sa opasnim strancem i otkrije državne tajne.

Ljudi su smatrani nepouzdanim i stoga ih je trebalo držati pod strogom kontrolom.

Ali kako ovu kontrolu učiniti efikasnom?

Boljševici su brzo otkrili da je najbolji metod strah, sistem beskrajnog zastrašivanja čija je oružarnica uključivala sve, od široko rasprostranjenog špijuniranja stanovništva do masovnih ubistava.

U narednim decenijama metod — kontrola putem zastrašivanja — ostao je isti; samo su alati varirali, od masovne represije do sofisticiranijih pristupa koje je usvojio KGB.

Metode KGB-a zasnivale su se na pretpostavci da je uplašeni ruski narod trebalo samo da se podseti šta se moglo dogoditi običnim građanima pod sovjetskom vlašću (Staljinove čistke su dobro došle kao primer) da bi on ili ona sledili pravila.

Za to je najbolja opcija bila sveprisutnost agenata KGB-a kao kontrolora društva.

Naravno, taj pristup nikada nije funkcionisao kako treba – Sovjetski Savez je bio poznat po široko rasprostranjenoj korupciji, kada krađu iz preduzeća za koje je neko radio nije čak ni obični građanin smatrao zločinom;

Tako je popularna poslovica iz 1960-ih – 1980-ih: „Ti si šef kod svog poslodavca, a ne gost, pa slobodno ukradeš svaki klinac“.

Putin je svim srcem prihvatio sovjetski pristup kada je došao na vlast. Od prvog dana je snažno verovao da će mu sveprisutni FSB dati kontrolu koju želi.

Paranoja iz sovjetskog doba o zapadnim špijunima koji planiraju da unište sovjetske fabrike bila je korisna. Kada je Putin bio direktor FSB-a, masovno je proširio odeljenja koja su mu bila dodeljena da kontroliše različite oblasti ekonomije i društva i — navodno — da uhvati izdajnike koji rade na uništavanju Rusije.

Dobili su fensi nazive kao što je Uprava za kontraobaveštajnu podršku industrijskim preduzećima (Direkcija P); Uprava za kontraobaveštajnu podršku saobraćaju (Uprava T); Uprava za kontraobaveštajnu podršku finansijskom sistemu (Uprava K); Uprava za kontraobaveštajnu podršku Ministarstvu unutrašnjih poslova, Ministarstvo za vanredne situacije i Ministarstvo pravde (Uprava M).

U stvarnosti, rad ovih odeljenja FSB nikada se nije svodio na hvatanje stranih špijuna, već na kontrolu i nadzor, da budu Putinove oči i uši u važnim preduzećima ili ministarstvima.

Službenici navedenih direkcija bili su raspoređeni u organizacije širom zemlje — od ministarstva u Moskvi do preduzeća na Dalekom istoku.

Ovo je naravno izazvalo svoje probleme. Dok je stanovništvo bilo mirno, sistem je stvorio klasu muškaraca (skoro svi su bili muškarci) sa skoro neograničenom moći koji su u suštini imali zadatak da prikupljaju kompromitujući materijal o entitetu koji su dobili da nadgledaju.

Nije bilo iznenađenje što je ovaj katastrofalan sistem postao inkubator za zapanjujuće nivoe zlostavljanja; najkorumpiraniji oficiri FSB su dolazili iz gorenavedenih uprava.

Putinov sistem kontrole zasnovan na sveprisutnom FSB-u potpuno je zakazao. Previše njegovog novog plemstva je trulo od kalemljenja. Državni operativci navodno čeličnih očiju bili su ometeni nekontroliranom moći i mogućnostima za samobogaćenje.

Slično Burbonima iz predrevolucionarne Francuske, režim ima snagu da nastavi, ali mu nedostaje mudrosti da uči iz svojih grešaka.