Čuvena pljačka banke u Švedskoj: Pola veka od talačke krize posle koje je nastao izraz Stokholmski sindrom

Ovaj psihološki fenomen koji je prvi put definisan sedamdesetih godina prošlog veka nazvan je Stokholmskim sindromom zbog neobičnog slučaja koji se dogodio u glavnom gradu Švedske.

Tokom pljačke koja se 23. avgusta 1973. godine desila na trgu Normalmstorg u centru Stokholma, Jan-Erik Olson uzeo je četvoro ljudi za taoce i držao ih u zatočeništvu do 28. avgusta.

Među taocima koji su šest dana bili zatočeni u jednom od trezora jedne od najvećih banaka u Stokholmu, Kreditbanken, bile su tri žene i jedan muškarac.

Tokom tih nekoliko dana, Olson je pregovarao s policijom o uslovima po kojima će predati taoce, a zahtevao je: brz automobil, tri milion švedskih kruna, dva pištolja, dva pancira i kacige.

Tražio je i da iz zatvora bude pušten njegov prijatelj Klark Olofson, koji se ubrzo pridružio Olsonu i taocima.

Policajci su u nastavku pregovora primetili nešto što niko nije očekivao – Kristin Enmark, jedna od zarobljenih, rekla je da se oseća sasvim bezbedno sa Olsonom i Olofsonom.

Povrh toga, sutradan je pozvala premijera Švedske i zamolila ga ostavi nju, ostale taoce i pljačkaše na miru.

Policija je konačno 28. avgusta probušila rupu u trezoru banke i priterala uza zid pljačkaše, te su bili primorani da se predaju, a niko od talaca nije bio ozleđen.

Kada su taoci oslobođeni, ubrzo se javio novi problem: sve žrtve su se emotivno vezale za Olsona i Olofsona, odbijale su da sarađuju s nadležnima i čak branile pljačkaše.

Niko od njih nije hteo da svedoči protiv bilo kojeg od otmičara na sudu; umesto toga, počeli su da prikupljaju novac za njihovu odbranu.

Jan-Erik Olson osuđen je na deset godina zatvora, ali je uspeo da se viđa s pomenutom Kristin Enmark – štaviše, zbližile su se i njihove porodice.

Nils Bejerot, švedski kriminolog i psihijatar, skovao je termin nakon što je stokholmska policija zatražila pomoć od njega pri analiziranju reakcija žrtava na pljačku banke i njihovog statusa talaca.

Bejerotu je bio interesantan odnos između četvoro ljudi koji su danima slušali pretnje od Olsona i Olofsona, a ipak se emotivno vezali za njih.

Ovo psihološko stanje nazvao je Normalmstorški sindrom po trgu Normalmstorg na kome se dogodio pokušaj pljačke, ali on je širom sveta postao poznat kao Stokholmski sindrom.

Ipak, njegovu prvu definiciju dao je psihijatar doktor Frenk Ošberg, koji je bio zaintrigiran ovim fenomenom i sedamdesetih ga je definisao za FBI i Skotland Jard.

U ono vreme on je pomagao američkoj Nacionalnoj operativnoj grupi za terorizam i nerede kako bi lakše utvrdili strategiju u talačkim situacijama.

Njegovi kriterijumi uključivali su sledeće: „Prvo ljudi dožive nešto strašno što se desi iz vedra neba, sigurni su da će umreti. Potom dožive infantilizaciju kada, poput deteta, ne mogu da jedu, govore ili idu na toalet bez tuđe dozvole“.

„Mali čin dobrote, kao što je dobijanje hrane, navede ih na primitivnu zahvalnost za dar života. Taocima se javi snažno, primitivno pozitivno osećanje prema njihovom tamničaru. Oni žmure nad činjenicom da ih je ta osoba i dovela u tu situaciju. Misle da je to osoba koja će im dopustiti da žive“, ukazao je on.

Kako stručnjaci objašnjavaju, što više vremena provedu zajedno, veća je verovatnoća da će doći do zbližavanja žrtve i otmičara, a smanjuje se verovatnoća da će ovaj potonji povrediti svog taoca.

Interesantno je da zbližavaju doprinosi i veličina prostorija u kojoj se nalaze, koliko su vlasti spremne da izađu u susret otmičaru, sličnost stavova (poput političkih) itd.

Stokholmski sindrom je paradoksalan, jer su osećanja naklonosti koja zarobljenici osećaju prema svojim otmičarima suprotna od straha i prezira koje posmatrač može osećati prema otmičarima.

Ovo, naizgled neobjašnjivo, psihičko „savezništvo“ psihijatri i kriminolozi objašnjavaju urođenom potrebom razvijanja specifičnog mehanizma preživljavanja u uslovima egzistencijalne ugroženosti.

Osim kod talačkih situacija, primeri sindroma pojavljuju se u praksi i u slučajevima porodičnog nasilja, incesta, ratnih zločina, koncentracionih logora ili sekti.

U svim ovim situacijama dolazi do specifičnog paradoksa.

Usled osećaja nemoći, ali i potrebe da sopstveni psihički položaj olakša isticanjem pozitivnih strana ugnjetavača, žrtva stvara neprirodni odnos savezništva sa zločincem, istovremeno ulazeći u sukob sa onima koji pružaju pomoć (policija, stručne službe i sl).

Primećena je takođe i specifična korelacija između vremena provedenog u zatočeništvu i ispoljenog zbližavanja.

Što je ovaj period bio duži, to je kod žrtava kod kojih je registrovan stokholmski sindrom bila izraženija “ljubav” spram njihovih otmičara.

Većini ljudi je izraz Stokholmski sindrom poznat iz slavnih slučajeva otmica i talačkih kriza u kojima obično učestvuju žene.

Ovaj pojam najviše se vezuje za Peti Herst, naslednicu kalifornijskog novinskog magnata koju su 1974. godine kidnapovali revolucionarni militanti.

Ona je navodno počela da saoseća sa otmičarima i pridružila im se u pljački.

Na kraju je uhvaćena i osuđena na zatvorsku kaznu.

Ali njen advokat tvrdio je da je ovoj devetnaestogodišnjakinji bio ispran mozak i da je patila od Stokholmskog sindroma.

Ovaj izraz je upotrebljen i u medijskim izveštajima o slučaju Nataše Kampuš.

Kampuš, koju je kao desetogodišnjakinju oteo Volfgang Priklopil i držao u podrumu osam godina, navodno je zaplakala kad je čula da je njen otmičar umro i naknadno je zapalila sveću za njega dok je ležao u mrtvačnici.