Čvrstina u ratu – odlučnost u miru

Tada je Srbija na danas čuvenom trgu Tahrir, a tada Majdan Kediv Ismaila 12, otvorila svoje trgovinsko-političko predstavništvo koje je vodio Jovan Ž. Jovanović.

Za to vreme dve zemlje su preživele intenzivne unutrašnje i spoljašnje transformacije, ali ostao je pečat snažne saradnje Beograda i Kaira tokom hladnog rata koja je obeležena velikom političkom bliskošću i ekonomskom razmenom koja je 1990. dostizala ondašnjih 400 miliona dolara.

Egipat je najveća zemlja Bliskog istoka sa 100 miliona stanovnika. Bliski istok vekovima je oblikovan iz tri centra: Kaira, Damaska i Bagdada. Kairo je danas ostao jedini od njih, zahvaljujući odlučnosti vođstva i hrabrosti naroda. Egipćani su pritom hrabar narod. Samo na taj način uspeli su da preture preko glave brojne društvene i države transformacije i da iz njih redovno izađu ojačani.

Za egipatsku spoljnu politiku od ključnog značaja bila je promena u razumevanju egipatskog identiteta i odbacivanje kulturnih opterećenja koja su ga onemogućavala da dostigne svoje ciljeve. Snaga egipatskog nacionalizma je takva da je Egipat sve do danas uvek bio u stanju da samostalno i nezavisno donosi ključne odluke i da se za njih beskompromisno bori, sve do trenutka dok se ti ciljevi u najvećoj mogućnoj meri ne ostvare. U svemu tome, kada je trebalo, Egipat se nije ustezao od nepopustljive konfrontacije ili odlučnosti u sklapanju mira.

Egipat se tokom hladnog rata nekoliko puta okretao iz jedne orbite u drugu, od liberalne monarhije, preko sovjetskog satelita, do najbližeg američkog saveznika na Bliskom istoku posle Izraela, da bi se danas oslonio na politiku uravnoteženja svojih partnerstava i spoljnopolitičkih ciljeva.

Francusko-američka vojna intervencija protiv Egipta 1956. okrenula je Egipat prema Sovjetskom Savezu, a zatim ka nesvrstanom bloku. Impulsivni i energični mladi predsednik, Gamal Abdel Naser, postao je najbliži prijatelj, starijem i iskusnijem jugoslovenskom vođi, Titu. Do njihovog zbližavanja došlo je zahvaljujući ulozi drugog mladog čoveka sa 34 godine, tadašnjeg jugoslovenskog ambasadora u Kairu Marka Nikezića. U Egiptu se i dan-danas mnogi potezi u unutrašnjoj politici pripisuju Titovom uticaju na Nasera.

Kada je 1967. Izrael porazio Egipat i okupirao Sinaj, Tito je bio prvi koji je došao u Kairo i ostao u dvonedeljnoj poseti Egiptu i drugim bliskoistočnim zemljama. Egipatski predsednik, kome se ove godine u Egiptu obeležava 100 godina rođenja, tada je proklamovao da će ono što je ratom oduzeto, ratom biti i vraćeno i počeo javne pripreme za rat kojim bi se vratile okupirane teritorije.

Posle iznenadne Naserove smrti 1970. rat je poveo 1973. njegov naslednik Anvar el Sadat. On je ratom želeo samo da ponovo vrati bliskoistočno pitanje na diplomatski sto velikih sila, ali uspeo je i više od toga, da postigne početni vojni uspeh koji niko nije očekivao. U rizičnoj igri, on je zamenio saveznike, pa je odbacio Sovjetski Savez i postao najvažniji američki oslonac u arapskom svetu. Sadatov zaključak bio je da je u svetu tada postojala samo jedna supersila, a to su bile SAD, pa Egipat nije imao interesa da ih svojim odbijanjem prepusti svojim protivnicima i tako bespotrebno osnaže rivalske pozicije.

Sadat je u rušenju tabua otišao najdalje što je mogao da učini jedan arapski lider. U sprovođenju do tada nezamislivih poteza, Sadat je šokirao ne samo arapski i skoro ceo muslimanski svet, nego i sve ostale savremenike. On je u novembru 1977. otputovao u Jerusalim i održao čuveni govor u izraelskom Knesetu. Do sada jedini je arapski državnik koji je posetio Izrael. Pre tačno 40 godina, 17. septembra 1978. sklopio je mirovni sporazum sa Izraelom u Kemp Dejvidu.

Ovaj sporazum nije samo raskid sa ranijom politikom, nego i prekretnica u egipatskom identitetu obeležena snažnim naglašavanjem egipatske izuzetnosti i različitosti od arapske zajednice. Egipatski pesnici i književnici dali su snažne osnove na koje je mogla da se osloni Sadatova politika. Oslanjajući se na ideje slepog Tahe Huseina s početka 20. veka, da Egipćani imaju vlastiti „faraonski identitet“, arapski identitet shvaćen je kao ograničenje koje Egipćani moraju da napuste. Egipatski pesnik Taufik al Hakim napisao je 1978: „Arapi danas imaju ljude i novac. Nemaju sumnje, oni su dostigli zrelost i više nema potrebe da ograničavaju Egipat svojim problemima“.

Ove reči implicirale su da Egipat treba da ignoriše raniju praksu konsultovanja drugih arapskih zemalja. NJegov poziv Egipćanima da se vrate u daleku prošlost i otkriju vlastiti identitet doveo je do žestoke debate u Egiptu i rasprave sa panarapskim intelektualcima koji su tvrdili da je arapska komponenta suštinska u formiranju modernog egipatskog identiteta. Bilo je to produženje stava o egipatskom identitetu iz „liberalne doba“ (1919-1952), kada je inteligencija u zemlji raspravljala da li stara nacionalna civilizacija treba da bude inspiracija i oruđe za oblikovanje modernog egipatskog identiteta. Egipat je tako igrao revolucionarnu ulogu u promeni arapske svesti, čiji refleks danas možemo da vidimo i u Saudijskoj Arabiji.

Egipat i danas sa istom snagom i uverenjem vodi politiku za koju smatra da je u njegovom najboljem interesu, bez obzira na spoljne reakcije ili nezadovoljstvo s kojim se ta politika suočava. Egipatska javnost i egipatski intelektualci, upravo na osnovu razumevanja vlastitog identiteta, bili su hrabri u odbacivanju političkog islama za koji se činilo da ima nepodeljenu podršku zapada kao „demokratska opcija“ za čitav arapski svet, pa i Egipta. Ne ustežući se da se konfrontira sa dotadašnjim najbližim saveznikom, SAD, Egipat je, vođen predsednikom Sisijem, održao svoju poziciju.