“Da bi Rusija preživela, nužna je dekolonizacija”: Šta će se dogoditi kada Rusija izgubi rat u Ukrajini?

Sem Grin, profesor ruske politike na Kraljevskom koledžu u Londonu, i bivši zamenik direktora moskovskog centra Karnegi, u članku za cepa.org ukazuje da je pitanje da li Rusija, kao integralna država, može da nadživi svoj vojni poraz?

Smatra da je odgovor na ovo pitanje gotovo sigurno potvrdan: Rusija može da preživi, gotovo sigurno će preživeti, ali će morati da se promeni.

Oni koji su zabrinuti zbog pretnje koju će predstavljati ruski imperijalizam nakon završetka ovog rata ili, kako se većina nada, nakon političkog kraja Vladimira Putina možda bi valjalo više da posvete pažnje dekolonizaciji u kulturnom i političkom, a ne u teritorijalnom smislu.

Boris Jeljcin je, podseća Grin, vođen time da je Rusija barem ustavno, federacija, zaključio oko 46 ugovora između savezne vlade i uglavnom etničkih regiona tokom svog vremena na vlasti.

Nastalom mešavinom odnosa bilo je teško upravljati, ali Putinova centralizacija je imala jednako katastrofalne rezultate, ubacivši različite regione u jedinstvenu fiskalnu i socijalnu politiku, ograničavajući obrazovanje i kulturnu proizvodnju na domorodačkim jezicima, i namećući definiciju šta znači biti dobar građanin Rusije.

Istinski dekolonizovana Rusija bi, dakle, bila ona u kojoj Kremlj ne dominira svojim regionima u svoj njihovoj raznolikosti, već je od njih ovlašćen – sa demokratskim autoritetom odozdo prema gore da upravlja u ime svih građana Rusije.

To bi bila Rusija koja više ne bi mogla da projektuje pravoslavne vrednosti kao casus belli, ili da odluči da su Dagestanci i Burjati potrošni materijal u službi velike slovenske Rusije. To bi bila Rusija koja ne preti ni Ukrajincima ni, zaista, samim Rusima. To bi bila mirna Rusija, navodi Grin.

O raspadu Ruske Federacije sve češće se, kaže, govori kao o nečemu i neizbežnom i poželjnom. Što je razumljivo, navodi, jer kada se suočite sa granicama sopstvenog političkog i ekonomskog modela, priznanje da će sve dok Rusija bude imperija, biti pretnja svojim susedima, a možda i želja da se Rusija smanji neminovno odražava sećanje na sudbinu koja je zadesila Sovjetski Savez.

Takve diskusije, međutim, retko odražavaju tačno razumevanje kako i zašto se Sovjetski Savez raspao, i prirode napora sa kojima se suočava savremena Rusija i kako bi zapravo izgledale posledice ruskog raspada.

Uz sve svoje imperijalne karakteristike, Sovjetski Savez je bio strukturiran kao federacija etnički definisanih jedinica, navodi Grin, sa Ruskom Sovjetskom Federativnom Socijalističkom Republikom u jezgru.

Štaviše, institucije SSSR-a dale su pojedinačnim Sovjetskim Socijalističkim Republikama (SSR) alate koji su im bili potrebni da traže autonomiju, nakon što je koordinaciona moć Komunističke partije Sovjetskog Saveza bila oslabljena. Sam ustav je garantovao pravo i na autonomiju i na otcepljenje.

Ali što je još važnije, svaka SSR je imala svoje strukture Komunističke partije (osim Rusije), svoj administrativni aparat i, do kasnih 1970-ih, svoje mreže pokroviteljstva.

Kako je ekonomija stagnirala, a konkurencija za resurse postajala sve žešća, kohezija SSSR-a je na kraju bila potkopana njegovim sopstvenim institucijama.
Nijedna od ovih stvari nije tačna za današnju Rusiju.

Prvo, dok etnički Rusi brojčano dominiraju stanovništvom (78odsto prema popisu iz 2010), na očiglednu i sve veću štetu manjinskih grupa, ta podela se ne odražava na geografsku strukturu federacije. Od 83 ruske oblasti, 26 su nominalno etničke republike ili autonomne oblasti.

Među njima, etnički Rusi čine manjinu stanovništva u samo polovini. U ostalih 13 nominalno etničkih regiona preovlađuju Rusi – čine dve trećine stanovništva Burjatije, ili 82 odsto stanovništva Karelije, na primer.

Dakle, ne postoje jasne linije po kojima bi se Ruska Federacija mogla podeliti.

I drugo, ruski regioni nemaju ništa slično administrativnim kapacitetima i političkoj koherentnosti Sovjetskih Socijalističkih Republika i, sa delimičnim izuzetkom Čečenije, isto važi i za etničke regione.

Uglavnom, oni nemaju samodovoljne lokalne političke elite, niti svoje ogranke vladajuće partije Jedinstvena Rusija u bilo kom značajnijem smislu. Guverneri, najviši zvaničnici za sprovođenje zakona i drugi lideri su često lopovi, koje na ovaj ili onaj način delegira predsednička administracija u Moskvi.

A prema federalnim reformama Vladimira Putina, oni nemaju kapacitet da upravljaju sopstvenom poreskom osnovom. Kao rezultat toga, nezavisnost nije privlačna strategija za ruske regionalne lidere, kao što je bila za Borisa Jeljcina, Leonida Kravčuka i Stanislava Šuškeviča – pa čak ni za lokalne opozicione lidere.

To, naravno, ne znači da Rusija ne može da se rasadne. Ljudski i ekonomski efekti ovog rata neravnomerno su raspoređeni širom zemlje, stvarajući posebne džepove patnje u mestima kao što su Dagestan i Burjatija.

A Putinovo sve veće oslanjanje na etnički nacionalizam i politiku identiteta kako bi ojačao svoj legitimitet ne može a da ne otuđi one ruske građane koji se bliže identifikuju sa drugim kulturama i nasleđem. Međutim, potencijalne posledice ovih centrifugalnih sila će izgledati veoma drugačije od onih kojima je svet bio svedok pre 30 godina.

Umesto urednog raspada duž jasno definisanih granica, veća je verovatnoća da će se Rusija “pokvariti” na ivicama, sa uglavnom muslimanskim republikama na Severnom Kavkazu – gde su etnički Rusi manjina i koje obično imaju mnogo jače društvene institucije – formalno ili neformalno otcepljenje od kontrole Kremlja.

Nešto slično bi se moglo dogoditi u istočnom Sibiru. Gde god da se dogodi, rezultati će verovatno biti nasilni, a nasilje verovatno neće biti ograničeno na rubove Rusije: Moskva će verovatno odgovoriti vojnom silom kako bi zadržala kontrolu, dok rasprostranjena unutrašnja migracija koju Rusija doživljava od popuštanja Pravila o boravku iz sovjetske ere može dovesti do paroksizma etničkog čišćenja širom zemlje.

U međuvremenu, svi regioni koji se oslobode vladavine Kremlja verovatno će biti znatno manje sposobni da se održe nego što su to bile bivše sovjetske republike 1991. pa čak i one su se snažno borile.

Ruski regioni zavise jedni od drugih u pogledu fiskalnih transfera, tokova energije, industrijskih i potrošačkih lanaca snabdevanja, transportne infrastrukture i skoro svega ostalog.

Nastala ekonomska dislokacija bi stvorila nestabilnost, poremetila trgovinu i poslala milione izbeglica preko granica, uključujući i Evropu.