Da li brzo ozdravljenje Trampa ima veze sa Nobelovom nagradom?

Dobitniku se ona signalizira nešto ranije, kada komitet donese odluku. Iako dodela ona neće biti tako glamurozna kao prošlogodišnja, 100. godišnjica Nobelove nagrade, ove godine je prate intenzivna nagađanja ko će biti dobitnik. Prošle godine dobitnik je bio etiopski predsednik Abij Ahmed za mirovni sporazum sa Eritrejom.

Tramp je ove godine predložen zajedno sa vladama Srbije i Kosova za Vašingtonski sporazum o normalizaciji odnosa. Za sličnu stvar, potpisivanje Briselskog sporazuma, američki kongresmen Eliot Engel nominovao je tadašnjeg predsednika Vlade Srbije Ivicu Dačića i Hašima Tačija.

Američki predsednik više puta je rekao da je zaslužio Nobelovu nagradu za mir. Posebno je hvalio Vlade Srbije i Kosova koje će biti zajedno s njim na svečanoj ceremoniji, ukoliko nagrada dođe u njihove ruke.

Ako bi Tramp dobio Nobelovu nagradu za mir, ne bi to bilo ništa pogrešno. Tramp je prvi američki predsednik u poslednjih 70 godina koji nije započeo ni jedan rat. Ono što bi Trampu sigurno osiguralo Nobela za mir, bilo bi sklapanje sporazuma između Izraela i Saudijske Arabije, ali to nije izvesno kada će se desiti i hoće li Tramp tada biti predsednik. Ukoliko Tramp ostane predsednik, velika je verovatnoća da će u naredne četiri godine takav sporazum biti sklopljen. A da Nobelova nagrada za mir, tri nedelje uoči američkih izbora tome bi bez sumnje pomogla.

Tramp je nominovan dva puta, za ovu ali i sledeću godinu. Poslanik u švedskom parlamentu, Magnus Jakobson, nominovao je Vladu SAD i vlade Kosova i Srbije za ovogodišnju Nobelovu nagradu za mir, a norveški poslanik Kristian Tibring predložio ga je za Nobelovu nagradu sledeće, 2021. godine, za sporazum Izraela i UAE. Isti parlamentarac nominovao je Trampa i 2018. za sklapanje sporazuma između Severne i Južne Koreje.

Ali, dosadašnje iskustvo ukazuje da nagradu nisu dobijali američki predsednici koji su još na dužnosti, bez obzira na važnost i domete sporazuma koji su sklopili. Tako Džimi Karter nije dobio Nobelovu nagradu za Kempdejvidski mirovni sporazum 1979, zajedno sa Arafatom i Beginom, nego tek kasnije i za druga dela. Bil Klinton, iako je sporazum iz Osla 1993. po svemu bio dostojan Nobelove nagrade, nije je dobio, nego samo Šimon Peres. Jedini američki predsednik koji je nagradu dobio u toku mandata, bio je Barak Obama i to kao akontaciju, budući da je tek bio na početku svog predsedničkog mandata i nije učinio ništa što bi ga stvarno uvrstilo među dobitnike nagrade.

Nobelova nagrada za mir posebno je zanimljiva jer se u istoj grupi kao kandidati često nalaze oni su direktno suprostavljeni jedni drugima: predstavnici establišmenta – šefovi država i vlada i njihovi najoštriji kritičari. Tako je bilo i u ovogodišnjem slučaju. Kandidati su Džulijan Asanž, Edvard Snouden i Čelzi Mening, sve troje kandidati za višedecenijske robije u SAD (Mening je već bila u zatvoru), a na drugoj strani i američki predsednik, Donald Tramp.

Pitanje je hoće li se Nobelov komitet odlučiti za pravog pobunjenika, tipičnog borca za ljudska prava ili netipičnog američkog predsednika? Ukoliko bi se gledalo na primer prošlogodišnjeg dobitnika Nobelove nagrade za književnost, Petera Handkea, analogni kalibar bilo bi dodeljivanje nagrade Asanžu ili Snoudenu, budući da je Handke, iako se znalo da je decenijama kandidat za Nobelovu nagradu, bio pobunjenik na globalnom planu, ne zbog literature, nego zbog odnosa sveta prema ratu u Jugoslaviji i načinu obeležavanja „dobrih“ i „loših“ strana u njemu.

U izvesnom smislu, takva kandidatura važi i za američkog predsednika Donalda Trampa koji je neka vrsta atipičnog šefa države, veoma uslovno rečeno – Handkea među šefovima država. Iako Handke ne bi nikada uradio polovinu stvari koje Tramp čini, verovatno je da bi uradio drugu polovinu koja se tiče Trampovih političkih rivala.

Ove godine ima 318 kandidata, pojedinaca i organizacija. Među njima su Džulijan Asanž, Edvard Snouden, Čelzi Mening, Angela Merkel, Komitet za zaštitu novinara, Reporteri bez granica, NATO, UNHCR, reditelj Dejvid Altenborou, sudanski aktivista Ala Salah, ruski opozicionar Aleksej Navaljni i mnogi drugi.

Za favorite važe Svetska zdravstvena oranizacija, tinejdžerska klimatska aktivistkinja Greta Turnberg, Tramp i saudijski borac za prava žena Loujan al Hatloul.