Da li će demokratija umreti poslednja?

Za ove poslednje, sukob u Avganistanu postao je čak skuplji neuspeh nego što je rat u Vijetnamu bio za Ameriku. Do 1989, presuda je bila jasna: Sovjetski Savez je atrofirao mnogo brže od SAD, i njegovo carstvo se raspalo kao žrtva sopstvenih grešaka i protivrečnosti.

Danas, koncept konkurentnog propadanja ideoloških i političkih modela čini se da je još jednom relevantan. U poslednjem intervjuu za Fajnenšel tajms, ruski predsednik Vladimir Putin objavio je da je ideal liberalne demokratije „zastareo“. Štaviše, mase demonstranata koji paradiraju ulicama Moskve i još spektakularnije u Hongkongu, ukazuje da autoritarni model ima pregršt problema.

Istina, zabrinute demokrate sada se plaše da je svet ušao u treću, mračniju fazu svoje posleratne istorije. Prvom fazom, od 1945. do 1989, dominirao je Hladni rat. Druga, između 1990. i 2016. predstavljala je krhku pobedu za liberalno demokratske režime. Ali sada, argument ide ka tome da je svet u novoj, opasnoj populističkoj eri koja je počela pobedom Bregzitera u Velikoj Britaniji i izborom Donalda Trampa za predsednika SAD.

Ipak, ova interpretacija može da odrazi aktuelno opšte pesimistično raspoloženje i rezignaciju kao objektivnu realnost. Sam populizam je trenutno na udaru u nekoliko država Centralne Evrope, uključujući i Češku, Slovačku i Rumuniju. I u Francuskoj, predsednik Emanuel Makron brani svoj klasičan model liberalne demokratije daleko snažnije nego što su mnogi njegovi kritičari očekivali.

Izveštaji o smrti demokratije i slobode, i pobede populizma i autoritarizma su stoga preuranjeni. Ako ništa drugo, težnja za slobodom i demokratijom je u usponu. Ovo sugeriše da racionalnost još uvek nije razbijena negativnim emocijama.

Stoga ostaje, staromodno pitanje: koji je model – demokratija ili autokratija – ranjiviji. Ishod nije unapred određen i naravno zavisi od političkih ličnosti, događaja i kulture.

U tom smislu, predsednički izbori u Americi 2020. mogli bi se pokazati ključnim. Štaviše, neizvesnost vezana za ishod je veća nego što je bila tokom prethodna dva izbora. S pravom, malo ko je mislio da će Tramp pobediti 2016. Nasuprot tome, trka 2020. izgleda širom otvorena.

Pošto su ga pogrešno shvatili 2016, većina komentatora, uključujući i mene, ovog puta pokušava biti opreznija. Ipak, čini se da značajni delovi globalne finansijske i ekonomske elite misle da, ukoliko SAD ne padnu u recesiju u narednim mesecima, Tramp će biti ponovo izabran. Štaviše, njihova prognoza se ne zasniva samo na strahu da će opet pogrešiti; čini se da su mnogi odustali od takvog rezultata, a neki se tome možda i nadaju.

U ovom trenutku, poređenja sa periodom tridesetih godina prošlog veka neizbežno padaju na pamet. Naravno, Tramp i Adolf Hitler imaju malo zajedničkog. Ali, po svom očiglednom prihvatanju Trampovog ponovnog izbora, veliki deo liberalnog establišmenta ponaša se kao nemačka finansijska i industrijska elita kada je Hitler došao na vlast. Tada su se nemački bankari i šefovi prevarili razmišljajući da bi mogli da kontrolišu novog vulgarnog kancelara. I bili su ubeđeni da je Hitler, uprkos njegovom čudnom ponašanju i izgledu, i dalje najbolja odbrana od komunizma.

Nažalost, čini se da mnoge današnje elite nisu ništa naučile iz istorije, i razmišljaju i ponašaju se kao da su interesi i vrednosti potpuno razdvojeni jedni od drugih u stvarnom svetu. Sve dok je Tramp dobar za biznis, oni deluju nezainteresovano prema tome da je on najveća pretnja američkom duhu i vrednostima, imidžu i interesima države u inostranstvu. Sigurno, kažu oni, Tramp možda ide predaleko s Kinezima u trgovini, ali barem im je postavljao prava pitanja. I da, on možda preteruje igrajući na rasističku kartu, ali nije rasista, i ako mu koketiranje s neprihvatljivim pomaže da se učvrsti njegova najčvršća podrška, zašto da ne?

Ovako razmišljanje je krajnje opasno. Kako je francusko-libanski pisac Amin Maluf rekao, „bolje je grešiti s nadom, nego biti u pravu s očajem“. Nasuprot onome što mnoge demokratske Kasandre misle, najgore nije neizbežno. Autoritarci i populisti još nisu trijumfovali, a na mnogim mestima demokrate uzvraćaju udarac.

Ili, krajnje optimistično rečeno, demokratija i autokratija još imaju slične šanse da propadnu. Za sada je neizvesno koji će model prevladati. Ali nikad nije pametno otpisati demokratiju, još manje ubrzati njen pad.

Autor je specijalni savetnik u Institutu Montenj u Parizu

Copyright: Project Syndicate, 2019.

www.project-syndicate.org