Da li će se Putin odreći Ukrajine?

Od kada je nedavno Rusija izvela ciljani raketni udar na stambenu zgradu u Dnjepru, pri čemu je poginulo 45 građana Ujedinjeno Kraljevstvo, Francuska, pa čak i uvek oprezna Nemačka sada pričaju o snabdevanju Ukrajine zapadnim tenkovima – nešto što je delovalo nezamislivo čak i pre mesec dana dok su zapadni saveznici ostali zaglavljeni u birokratskoj igri kokoške, a niko nije voljan da prvi pošalje rezervoar, piše za Gardijan Olga Čiž koja istražuje političko nasilje i represivne režime.

Ona je docentkinja na katedri za političke nauke na Univerzitetu u Torontu.

Pa šta se promenilo? Najviši zvaničnici odbrane u SAD i EU objasnili su nedavni razvoj događaja kao način da se pomogne Ukrajini da postigne odlučujući uspeh na bojnom polju koji bi primorao Rusiju na mirovne pregovore. Ipak, odgovor leži u vremenskoj liniji rata, konceptu koji je među naučnicima poznat kao „senka budućnosti“.

Kako se Putinov „trodnevni rat“ produžio na nedelje i mesece, svaka strana je morala da formuliše dugoročni plan.

Posle izvesnog prvobitnog zastoja, zapad je na kraju usvojio klasičnu, udžbeničku strategiju inkrementalne eskalacije.

Eskalacija vojne pomoći sa malih protivtenkovskih uređaja na artiljeriju, sisteme PVO Patriot je signalna strategija slična onoj postepenog podizanja opklade da bi se prenela jaka ruka u pokeru.

Dok prelaze ruske „crvene linije“ jedna za drugom, SAD i njeni saveznici šalju poruku o svojoj rešenosti da Ukrajini pruže podršku koja joj je potrebna da odbije rusku invaziju.

Ideja je da, ako Rusija veruje da na kraju neće moći da postigne svoje vojne ciljeve, onda bi njen najbolji odgovor bio da smanji svoje gubitke sada, a ne da nastavi da vodi rat u kojem ne može da dobije.

Rusija još tako ne reaguje, zašto? Zato što Putin deluje pod drugačijim skupom domaćih institucionalnih ograničenja od svojih protivnika na Zapadu.

Za razliku od demokratskih lidera, koji ostaju na vlasti tako što dobijaju podršku značajnog dela stanovništva sa pravom glasa, Putinov kontinuitet na vlasti zasnovan je samo na podršci šačice elita od poverenja, od kojih se većina oslanja na njega u svojim pozicijama u industriji ili vladi.

Iako ove elite često besne jedni na druge kako bi povećale svoj uticaj, one zavise od Putinove naklonosti za resurse i nisu u poziciji da se suprotstave njegovim političkim akcijama, jer je njihovo bogatstvo direktno povezano sa Kremljem.

Ovaj institucionalni kontekst daje ruskom lideru dve važne prednosti.

Prvi je vremenski. Nesputan regularnom izbornom konkurencijom, Putin može sebi priuštiti da igra dugu igru, da čeka svoje vreme i da današnje proukrajinske elite na zapadu budu zamenjene onima koje su manje povoljne.

Dok zapadni lideri čestitaju jedni drugima na izvrsnosti u ovoj igri pokera, Putin i njegova elita čak i ne igraju za istim stolom.

Iz perspektive Rusije, njeni sadašnji protivnici na Zapadu su samo trenutni tragovi na njenom putu ka ostvarenju vojnih ciljeva.

Za dve godine, američki predsednik Džo Bajden možda više neće biti tamo da obezbedi jedinstvo Zapada u njegovoj podršci Ukrajini. Čak i mala pukotina može biti dovoljna da preokrene tok za Rusiju.

Druga Putinova prednost dolazi u vidu političke slobode. Bez potrebe da odgovara javnosti, koja snosi najveći teret finansijskih troškova rata, Putinov domet politike je određen konkurentskim interesima u njegovom malom užem krugu.

A te uglavnom vojne i obaveštajne elite su u potpunosti uključene u rat: za njih je korist od ponovnog ujedinjenja sovjetskih teritorija daleko veća od onoga što oni vide kao privremene troškove. Neke od ovih elita su tražile dalju eskalaciju, kao što je potpuna vojna mobilizacija ruskog društva.

Trenutna koncentracija moći unutar ruskih konzervativnih elita ukazuje na imperijalističku spoljnu politiku Kremlja koja se proteže daleko izvan Putinovog rukovodstva.

Zapad se ponaša kao da nije svestan ove druge prednosti, pogrešno procenjujući Rusiju po sopstvenom merilu.

Ono što Bajden i njegovi evropski saveznici zaboravljaju jeste da se autoritarni lideri ne suočavaju sa istim javnim pritiscima kao lideri demokratskih režima.

Otrežnjujuće slike trupa koje se vraćaju kući u vrećama su štetne za demokratske predsednike, ali su irelevantne za lidere koji se ne oslanjaju na podršku javnosti da bi ostali na vlasti.

Nijedan broj žrtava neće omekšati srce ruskog faraona.

Šta ovo znači za Ukrajinu? To znači da Rusija neće popustiti.

Postoji ruska narodna izreka da prva palačinka u seriji obično ne uspe – drugim rečima, za uspeh u nečemu obično je potrebno nekoliko pokušaja i grešaka.

Čini se da isto važi i za njene vojne kampanje. Od sovjetsko-finskih ratova do Čečenije, Rusija ima istoriju prvobitno neuspešnih vojnih kampanja koje su uspele iz drugog puta.

Čak i ako Ukrajina potera sve do poslednjeg ruskog vojnika sa svoje zemlje, agresija Rusije neće prestati.

Rusija će nastaviti da polaže pravo na teritoriju Ukrajine i potkrepiće ih pretnjama, povremenim lansiranjima projektila i graničnim sukobima.

Sa agresorom koji nije podložan međunarodnom ili domaćem pritisku, slab mir, podržan najsavremenijim protivraketnim odbrambenim sistemom i vojskom svetske klase u pripravnosti, može biti samo najbolji ishod kojem se Ukrajina može nadati.

Ukrajina to zna, iako se njene zapadne pristalice i dalje nadaju dogovoru u dobroj veri.

Ono što je Ukrajini potrebno je da se pripremi za duge staze, ojača svoje odnose sa dodatnim potencijalnim saveznicima i dalje razvije sopstvenu odbrambenu industriju.

Jedini način na koji Ukrajina može da postigne trajni mir je gomilanje najvećeg oružja koje može da pronađe.