Da li Evropu čeka novi „Berlinski zid”: Ne mora da bude vidljiv, ali može mnogo toga da promeni

Priča o evropskoj strateškoj autonomiji nije nešto o čemu evropski zvaničnici raspravljaju poslednjih nekoliko nedelja. Još pre početka ruske invazije na Ukrajinu, pitanje autonomije Evropske unije u pogledu bezbednosnih i odbrambenih sposobnosti javnosti je izneo francuski predsednik Emanuel Makron.

Makron je od kada je postao predsednik Francuske jedan od političara koji je na početku svog mandata stidljivo govorio o temi strateške autonomije Evropske unije. Međutim, francuski predsednik je od 2019. godine postao jedan od najvećih zagovornika ove ideje, kako javno, tako i u okviru briselskih institucija.

„Nešto više od 10 godina, Sjedinjene Američke Države su fokusirane na sebe i imaju strateške interese koji su orijentisani na Kinu i Pacifik. Evropljani moraju da prestanu da budu naivni. Kada smo pod pritiskom sila, treba da reagujemo i pokažemo da imamo moć i kapacitet da se odbranimo“, rekao je Makron.

Prvi čovek Francuske nije blagonaklono gledao na ulogu NATO-a, gde je, pored toga što se o svemu odlučuje konsenzusom, Vašington taj čije mišljenje se ceni malo više od ostalih saveznika.

„Ono što trenutno doživljavamo je moždana smrt NATO-a. Evropske članice više ne mogu da se oslanjaju na SAD da će braniti alijansu. Evropa mora da počne da razmišlja o sebi kao o geopolitičkoj sili kako bi osigurala da nastavi da kontroliše svoju sudbinu“, rekao je Makron u intervjuu za londonske medije 2019.

Putin kao partibrejker

Međutim, Makronove najave i pokušaje uspostavljanja evropske autonomije znatno je potkopao ruski predsednik Vladimir Putin. Nemačka i Francuska su proteklih godina bile zemlje koje su vodile mirovne pregovore između Ukrajine i Rusije, ali iz dana u dan je bilo jasno da pregovori u Normandijskom formatu nemaju apsolutno nikakav uticaj na dešavanja u praksi.

Da je sve, kako se navodi u jednoj pesmi, bila samo budala i jeftin trik, pokazao se 24. februara 2022. godine, kada je Vladimir Putin u ranim jutarnjim satima naredio ruskim trupama da uđu u Ukrajinu. Počela je invazija na susednu zemlju, a Evropa i Emanuel Makron su shvatili da je pitanje strateške autonomije nešto o čemu se sada ne može razgovarati.

Uprkos jedinstvu bloka kada je reč o donošenju sankcija i drugih mera protiv Ruske Federacije, članice Evropske unije, u pogledu vojne podrške Ukrajini, na samom početku nisu bile tako organizovane.

Vojna oprema i izdvajanja za odbranu stari su problem zemalja Evropske unije, a da Evropa po tom pitanju zaostaje pokazao je i godišnji izveštaj NATO-a, u kojem se navodi da se samo sedam od 30 država članica NATO uspešno ispunilo ciljeve koji su se odnosili na izdvajanje dva odsto BDP-a za odbranu.

„Sedam zemalja koje su ispunile cilj su Sjedinjene Američke Države, Estonija, Grčka, Letonija, Litvanija, Poljska i Velika Britanija“, rekao je Jens Stoltenberg.

Od početka rata u Ukrajini, uprkos podršci koju evropski saveznici pružaju Ukrajini, bilo je jasno da ta podrška verovatno ništa ne bi značila da u celu priču nisu bile uključene Sjedinjene Američke Države. Od februara 2022, ali i ranije, Vašington je Ukrajini poslao desetine paketa pomoći koji su uključivali oružje, ali i opremu i finansijsku podršku.

Takođe, za 2023. godinu Kongres SAD je saopštio da se za Ukrajinu pruža neverovatnih 44,9 milijardi dolara pomoći, koja uključuje novac za funkcionisanje zemlje, ali i neophodnu opremu koja bi Ukrajincima trebalo da bude od koristi u borbi protiv Rusije.

U međuvremenu, evropski saveznici iz meseca u mesec izdvajaju sredstva za Ukrajinu, ali se pokazalo, posebno u priči o slanju tenkova, da svaki od saveznika ima velikih problema kada su u pitanju vojni kapaciteti.

Dosta opreme je postojalo samo na papiru, a stvarno stanje je bilo daleko od onoga što se moglo očekivati za velike zemlje poput Nemačke, Francuske i drugih.

Strateška autonomija? Zar opet?

Dok se očekivalo da Ukrajina ipak ujedini transatlantske saveznike i da se Amerika vratila u Evropu u velikom stilu, posete zvaničnika Evropske unije Kini su razuverile i donekle razbesnele Vašington.

Na samitu NATO-a u Madridu održanom u junu 2022. godine, saveznici su definisali Kinu kao silu koja predstavlja veliki izazov za saveznike.

„Suočavamo se sa sajber, svemirskim, hibridnim i drugim asimetričnim pretnjama, kao i sa zlonamernom upotrebom novih tehnologija. Suočavamo se sa sistemskom konkurencijom onih koji osporavaju naše interese i nastoje da potkopaju međunarodni poredak zasnovan na pravilima“, navodi se u usvojenom dokumentu u Madridu.

U roku od nekoliko meseci, evropski lideri počeli su da pristižu u Peking da održe sastanke sa Si Đinpingom. Razgovaralo se o ekonomskoj saradnji, Tajvan se pominjao samo kroz floskule, a jedan od onih koji je odlučio da skrene pažnju javnosti na svoju posetu bio je Emanuel Makron, koji je ocenio da je ovo idealan trenutak da se priča o autonomiji EU vrati u prvi plan.

Taj plan je predstavio na verovatno najgori mogući način – direktno problematizovavši ulogu i uticaj Sjedinjenih Američkih Država na evropske zemlje.

„Biti saveznik ne znači biti vazal. Paradoks bi bio da, savladani panikom, verujemo da smo samo američki sledbenici. Pitanje na koje Evropljani treba da odgovore je da li je u našem interesu da ubrzamo krizu na Tajvanu ? Ne“, rekao je Makron.

Berlinski zid na drugačiji način

Ova izjava je šokirala mnoge zapadne zvaničnike, posebno one u Velikoj Britaniji i Sjedinjenim Američkim Državama. Makron je u trenucima napetosti sa Istokom, tačnije sa Rusijom, svojom izjavom samo potvrdio da ne namerava da odustane od priče o evropskoj autonomiji.

Takva autonomija, prema njegovom mišljenju, ali i prema izjavama koje šalje u etar, istovremeno znači i odmak od Sjedinjenih Američkih Država, ali i bližu saradnju sa Kinom i drugim zemljama. Međutim, za razliku od prethodnih nekoliko godina, čini se da Makronovo razmišljanje dele i druge velike države Evropske unije.

Pre svega, to se odnosi na Nemačku, gde semaforska koalicija koju predvode SPD, Zeleni i FDP vodi unutrašnje bitke zbog neslaganja oko toga kakav spoljnopolitički pristup Nemačka treba da zauzme. Nemačka kancelarka je jedna od onih socijaldemokrata koja smatra da Nemačka treba da ima mnogo opušteniji pristup kada su u pitanju Kina i istočna tržišta.

Pored ovih zemalja, ako se pogleda politika drugih država članica EU, posebno u njenom centralnom i zapadnom delu, može se primetiti da je teza o transatlantskom jedinstvu nešto što saveznici ne vide istim očima.

Stari američki saveznici i najveće zemlje Evropske unije zalažu se za bitno drugačiji pristup Dalekom istoku. Dakle, takva priča odgovara Makronovim idejama o strateški autonomnoj Evropi koja će sama odlučivati sa kim će stvarati saveze i partnerske odnose u ekonomiji i drugim sferama.

S druge strane, dok u srednjoj i zapadnoj Evropi jača narativ o nezavisnoj Evropi, istok Starog kontinenta je, paradoksalno, postao jedno od najvećih američkih uporišta.

Poljska, baltičke države i Rumunija postale su lideri NATO procesa u Evropi, a teritorije ovih zemalja se koriste i za slanje američke pomoći u vidu naoružanja Ukrajini.

„Ponovo smo potvrdili našu snažnu posvećenost kolektivnoj bezbednosti NATO-a, uključujući i garanciju da će komandni štab američkih snaga u Evropi to učiniti“, rekao je predsednik Bajden.

Priča o strateškoj autonomiji, Makronove izjave i sve opušteniji pristup najvažnijih evropskih zemalja prema Dalekom istoku, te jačanje američkog uticaja na istoku Evrope, u poslednjih nekoliko meseci stvorili su preduslove za potpuno drugačije bezbednosne i političke atmosfere u Evropi.

Vašington je sve manje zadovoljan ponašanjem Berlina, Pariza i drugih centara odlučivanja i sve je naklonjeniji onim zemljama koje Ameriku vide kao najvažnijeg partnera za svoju bezbednost.

Ako se takvi narativi nastave, nije nemoguće očekivati da ćemo biti svedoci stvaranja još jednog „Berlinskog zida” u Evropskoj uniji.

To ne bi bilo fizičko, ne bi značilo čak ni potpuno razjedinjenost Evrope i SAD, ali bi svakako predstavljalo podelu Starog kontinenta na one zemlje koje će, uz Sjedinjene Američke Države, predstavljati novu vojnu kičmu u Evropi i onih koji će svoje ciljeve pokušati da ostvare kroz nešto što se zove strateška autonomija u vojnom, političkom i ekonomskom smislu. U tom slučaju, Sjedinjene Američke Države ne bi bile njihova prva opcija, prenosi Klix.