Da li je došao kraj globalizacije?

U svetu u kome su lanci snabdevanja poremećeni kovid-19 i produbljivanjem kinesko-američkog rivalstva, drugi komentatori su ponovili ovo gledište. Ali pogrešno je zaključiti da je globalizacija gotova.

Globalizacija je jednostavno rast međuzavisnosti na interkontinentalnoj, a ne nacionalnoj ili regionalnoj udaljenosti. Sam po sebi nije ni dobra ni loša, ima mnogo dimenzija i svakako nije nova.

Klimatske promene i migracije pokreću širenje čovečanstva širom planete otkako su naši preci počeli da napuštaju Afriku pre više od milion godina, a mnoge druge vrste su učinile isto.

Ovi procesi su uvek dovodili do bioloških interakcija i međuzavisnosti. Kuga je nastala u Aziji, ali je ubila trećinu evropske populacije između 1346. i 1352.

Kada su Evropljani putovali na zapadnu hemisferu u petnaestom i šesnaestom veku, nosili su patogene koji su desetkovali starosedelačko stanovništvo.

Vojna globalizacija seže bar do vremena Kserksa, a zatim i Aleksandra Velikog, čije se carstvo prostiralo na tri kontinenta. I, naravno, sunce nikada nije zašlo za Britansko carstvo iz devetnaestog veka.

Kroz sve to, velike religije su se takođe širile na više kontinenata – oblik sociokulturne globalizacije.

U skorije vreme, fokus je bio na ekonomskoj globalizaciji: interkontinentalnim tokovima roba, usluga, kapitala, tehnologije i informacija.

Opet, proces nije nov, ali tehnološke promene su u velikoj meri smanjile troškove povezane sa daljinom, čineći današnju ekonomsku globalizaciju „debljom i bržom“.

Put svile je povezivao Aziju i Evropu u srednjem veku, ali nije bio ništa nalik ogromnim tokovima modernih kontejnerskih brodova, a kamoli internet komunikacijama koje trenutno povezuju kontinente.

Dok je globalizacija počela da se posmatra prvenstveno kao ekonomski fenomen u dvadesetom veku, onda je postala politička reč (i za zagovornike i za kritičare) 2000-ih. Kada su demonstranti u Davosu razbili prozore Mekdonaldsa u znak protesta zbog uslova rada u Aziji, to je bila politička globalizacija.

Sadašnja globalizacija se jasno razlikuje od one iz devetnaestog veka, kada je evropski imperijalizam obezbedio veliki deo svoje institucionalne strukture, i kada su veći troškovi značili da je manje ljudi bilo direktno uključeno.

Zapadne firme su počele da se šire širom sveta 1600-ih, a do kraja devetnaestog veka, globalna zaliha stranih direktnih investicija bila je ekvivalentna oko 10 odsto globalne proizvodnje. Do 2010. svetski fond SDI uključivao je nezapadne kompanije i bio je ekvivalentan oko 30 odsto svetskog BDP-a.

Uoči Prvog svetskog rata 1914. postojao je visok stepen globalne međuzavisnosti, uključujući kretanje ljudi, dobara i usluga. Postojala je i nejednakost, jer su koristi od ekonomske globalizacije bile neravnomerno podeljene. Ali ekonomska međuzavisnost nije sprečila glavne trgovinske partnere da se bore jedni protiv drugih (zbog čega su ga ljudi u to vreme zvali Veliki rat).

Posle te četiri godine razornog nasilja i razaranja, globalna ekonomska međuzavisnost je naglo smanjena. Svetska trgovina i investicije nisu se vratile na nivo iz 1914. sve do 1960-ih.

Može li se ista stvar ponoviti? Da, ako SAD i Rusija ili Kina upadnu u veliki rat. Ali izuzimajući tu nepredviđenu situaciju, malo je verovatno.

Uprkos svim pričama o ekonomskom „razdvajanju“, dosadašnje pauze su bile prilično selektivne i nepotpune. Globalna trgovina robom i uslugama snažno se vratila nakon pada tokom epidemije kovid 2020. godine, iako se nisu sve oblasti oporavile podjednako.

Pošto su SAD uspostavile nove barijere da ometaju protok određene osetljive robe u i iz Kine, njen uvoz iz Kine je porastao za samo šest odsto u odnosu na nivoe pre kovida, dok je njen uvoz iz Kanade i Meksika porastao za više od 30 odsto. U slučaju SAD, izgleda da se regionalizacija oporavila snažnije od globalizacije.

Ali pogledajte pažljivije i videćete da dok je kineski udeo u američkom uvozu pao sa 21 odsto na 17 odsto između 2018. i 2022. američki uvoz iz Vijetnama, Bangladeša i Tajlanda porastao je za više od 80 odsto. Te brojke svakako ne sugerišu da je globalizacija mrtva.

Treba napomenuti da je ova nova azijska trgovina sa SAD, u stvari, posrednička kineska trgovina. SAD i njihovi saveznici su još dublje isprepleteni sa kineskom ekonomijom nego što je to bio slučaj sa Sovjetskim Savezom tokom Hladnog rata.

Zapadne zemlje mogu da smanje svoje bezbednosne rizike tako što će isključiti kineske kompanije kao što je Huavei iz zapadnih 5G telekomunikacionih mreža, a da pritom ne snose preterano visoke troškove razgradnje svih globalnih lanaca snabdevanja.

Štaviše, čak i ako bi geopolitička konkurencija značajno smanjila ekonomsku globalizaciju, svet bi ostao veoma međuzavisan kroz ekološku globalizaciju.

Pandemije i klimatske promene poštuju zakone biologije i fizike, a ne politike. Nijedna država ne može sama da reši ove probleme. Gasovi staklene bašte koji se emituju u Kini mogu dovesti do skupog porasta nivoa mora ili vremenskih poremećaja u SAD ili Evropi, i obrnuto.

Ovi troškovi bi mogli biti ogromni. Naučnici procenjuju da su i Kina i SAD pretrpele preko milion viška smrtnih slučajeva kao rezultat pandemije kovid-19 koja je počela u Vuhanu, delom zbog nesaradnje obe zemlje u odgovorima politike. Uspeh u rešavanju klimatskih promena ili budućih pandemija zahtevaće prepoznavanje globalne međuzavisnosti, čak i ako se to ljudima ne sviđa.

Globalizacija je u velikoj meri vođena tehnološkim promenama koje smanjuju važnost udaljenosti. To se neće promeniti. Globalizacija nije završena. Možda više nije onakva kakvu želimo.

Autor je profesor na Univerzitetu Harvard i autor knjige „Da li je moral bitan? Predsednici i spoljna politika od FDR do Trampa (Okford Universiti Press, 2019).

Danas ima ekskluzivno pravo objavljivanja u Srbiji

Copyright: Project Syndicate, 2023.
www.project-syndicate.org