Šarl de Gol imao je „određenu ideju o Francuskoj“. Ali da li Ursula fon der Lajen, naredna predsednica Evropske komisije, ima određenu ideju o Evropi, kao što ju je imao Žak Delor kada je bio na najvišoj funkciji Evropske unije?
Možda je to nepravedno i nebitno pitanje. Uostalom, pogledi samog Delora na Evropu su evoluirali tokom vremena. Još šire, evropska politika (a samim tim i političari) je postala pragmatičnija i manje idealistička tokom pola veka od De Golove smrti. Političari današnjice su (u najboljem slučaju) ambiciozni izvršioci i, češće nego što to nije slučaj, lukavi u preživljavanju. Ipak, naredni predsednik Komisije će preuzeti dužnost u vreme kada je Evropi očajnički neophodan vizionarski lider, a ne puki ugovarač.
Istina, daleko od toga da je Fon der Lajen loš izbor. Ona će biti prva žena na najvišem položaju u EU, i prva osoba iz Nemačke na tom mestu od Valtera Halštajna krajem 1950-tih i 1960-tih, kada su evropske integracije bile u povoju. Osim toga, Fon der Lajen je neupitno proevropski nastrojena i atlantista. A, kao bivši nemački ministar odbrane, upoznata je sa sve kritičnijim bezbednosnim problemima sa kojima se Evropa suočava.
Drugim rečima, Fon der Lajen zadovoljava mnoge kriterijume, iako je njena nominacija bila rezultat složenog niza kompromisa. Pa ipak, uporedo uz opšte osećanje olakšanja što su lideri EU uspeli da se slože oko kandidata, ostala je zabrinjavajuća sumnja u to da li će Evropa zaista imati najbolju osobu – i tim – na čelu.
Francuski predsednik Emanuel Makron često je govorio, i javno i privatno, da bi kvalitet trebalo da bude jedini kriterijum za izbor evropskih lidera, dok su nacionalnost i politička pripadnost od sekundarnog značaja. Ipak je već previše dugo Evropa birala svoje lidere uglavnom na osnovu njihovih ograničenja – ne samo zato što su nacionalni lideri želeli da osiguraju da nemaju rivale u Briselu.
Od Žoze Manuela Barozoa – čoveka poznatog uglavnom po njegovoj jedinstvenoj sposobnosti da ne kaže ništa na deset jezika – do Žan-Klod Junkera, najvišu poziciju u Evropi su držali upadljivo prosečni lideri. Posledični deficit liderstva je Evropskoj uniji naneo veliku štetu tako što je pojačao sve prisutniji osećaj otuđenosti između građana i elita na kontinentu. S obzirom na to da se Evropa sada suočava sa najvećim spoljnim i unutrašnjim izazovima, od uspona Kine do širenja populizma, ona mora konačno da napravi promenu i počne da bira svoje lidere na osnovu njihovih zasluga.
Makron, sa svoje strane, od samog početka nije krio svoje visoko mišljenje o još jednoj ženi potencijalnoj predsednici Komisije: Dankinji Margrete Vestager. Kao komesarka EU za tržišnu konkurenciju, Vestager je uspešno primenila pravila bloka protiv američkih tehnoloških giganata, a verbalni napadi predsednika Donalda Trampa na nju su samo dodatno povećali njenu popularnost među Evropljanima.
Ali sada je na Fon der Lajen da napravi jasan zaokret u odnosu na razočaravajući mediokritet skorašnjih lidera EU. Naročito kada su posredi ekonomska pitanja, njen uvodni pragmatični govor u Evropskom parlamentu je bez sumje bio uverljiv, uz kombinovanje kohezivnosti i jasnoće u njenoj želji da se krene ka post-ugljeničnom svetu. Ona je i ozbiljan politički igrač. Mnogi u Nemačkoj veruju da je ona ministarstvo odbrane smatrala za odskočnu dasku ka ostvarivanju svoje stvarne ambicije: da postane kancelarka.
Ipak se mnogi evropski posmatrači, uključujući i mene, i dalje pitaju da li Fon der Lajen ima pravu kombinaciju harizme, čvrstine, otpornosti i političke inventivnosti da bi bila lider kakav je Evropi potreban. Za početak, duboko podeljeni Evropski parlament će biti mnogo teže okupiti i upravljati njime nego ikada ranije. Čisto nacionalna politička pitanja će češće preuzimati prednost, dok će se složeni, oportunistički savezi stalno sklapati, menjati ili raskidati.
Osim toga, čak i najharizmatičniji predsednik Komisije bi možda imao muku da prevlada napetosti i kontradikcije koje su svojstvene tom poslu. Fon der Lajen će morati da zadrži poverenje nacionalnih lidera koji su je nominovali, a da pritom ne izgleda kao njihov portparol. Istovremeno, ona mora da zadobije poverenje Evropskog parlamenta, koji ju je tesnom većinom potvrdio za predsednicu. Iznad svega, ona mora da bude ljudsko lice uglavnom anonimne birokratije EU i da se, kao takva, direktno i ubedljivo obraća Evropljanima.
Ovo bi nekima moglo da deluje kao nemoguć zadatak, ali to je sada važnije nego ikad. Kada je evropska himna, Betovenova „Oda radosti“, svirala na uvodnom zasedanju novog parlamenta ovog meseca, poslanici britanske Stranke za Bregzit su okrenuli leđa, a članovi stranke Marine le Pen Nacionalni zbor su odlučili da ostanu da sede.
Činjenica da takvo varvarstvo u srcu EU postaje gotovo banalno čini izbor predsednika Komisije još značajnijim. Nadajmo se da je Fon der Lajen zavarala skeptike, i da je zaista lider kakav je Evropi potreban i kakvog zaslužuje.
Autor je specijalni savetnik na Institutu Montenj u Parizu
Copyright: Project Syndicate, 2019.
www.project-syndicate.org
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
