Da li je globalno zagrevanje prirodni fenomen?

Promene temperature tokom više hiljada godina određene su varijacijama u Zemljinoj orbiti dok kruži oko Sunca. Iako su veće udaljenosti rezultirale hladnijim ciklusima, pomaci prema užarenoj lopti doveli su do toplijih, međuledenih doba.

Krajem 20. veka, kada su naučnici počeli proučavati kako su se temperature s vremenom menjale, primetili su da se od 1980-ih planeta Zemlja mnogo brže zagreva, nego što je prethodno zabeleženo.

1998. godine istraživači sa američkog Univerziteta u Masačusetsu i Laboratorija za istraživanje prstenova stabla sa Univerziteta u Arizoni objavili su istraživanje koje pokazuje prosečnu godišnju globalnu temperaturu u poslednjih 1.000 godina.

Kako bi izračunali temperature koje su vladale pola milenijuma pre nego što je izumljen termometar, proučavali su takozvane proksi ili prirodne zapise – merenja jezgri leda, prstenova drveća i korala. Rezultati su pokazali male varijacije tokom više stotina godina sve do 20. veka, kada je zagrevanje iznenada naglo poraslo.

2013. godine, u istraživanju objavljenom u časopisu „Nauka“ (Science), analizirale su se temperature, koje datiraju unazad 11.000 godina. Zaključak je bio isti: Planeta Zemlja se u prošlom veku zagrejala brže nego u bilo kojem trenutku od kraja poslednjeg ledenog doba.

Studija je takođe otkrila da je Zemlja u poslednjih 2.000 godina bila u prirodnom periodu hlađenja u smislu svog položaja u odnosu na Sunce. Ali, ovo prirodno hlađenje nije registrovano zbog neviđenog zagrevanja uzrokovanog ljudskim faktorom odnosno emisijama gasova koje izazivaju efekat staklene bašte, objašnjava se u listu.

Kakve veze emisije CO2 imaju sa klimatskim promenama?

Prema izveštaju Svetske meteorološke organizacije (WMO) o stanju globalne klime 2020, prosečna temperatura prošle godine bila je za 1,2 stepena Celzijusa viša od temperaturę koja je vladala u predindustrijskoj eri. To se odnosi na period između 1850 i 1900. godine kada se fosilna goriva nisu naširoko koristila kao sredstvo za dobijanje energije.

Izveštaj je opisao sve veći nivo stakleničkih gasova u atmosferi koji je posledica ljudskih aktivnosti koje su „glavni pokretač klimatskih promena“. 2001. godine Međuvladin panel za klimatske promene (IPCC) procenio je da je nekoliko hiljada godina pre industrijske ere koncentracija CO2 u atmosferi bila 280 čestica na milion (ppm). Do 1999. godine porastao je na 367 ppm, rekao je IPCC.

Osnovan kao telo UN-a 1988. godine, IPCC broji 195 zemalja članica i daje naučne procene u vezi sa klimatskim promenama. Povećavanje atmosferskog CO2 pripisano je antropogenim emisijama štetnih gasova, od čega tri četvrtine dolazi od sagorevanja fosilnih goriva, a ostatak promenom namene zemljišta. U maju 2021. prosečni globalni nivo CO2 u atmosferi dosegao je 415 ppm.

Bendžamin Kuk, naučnik i ekspert za klimu sa NASA-Instituta za svemirske studije Godard, kaže da su istraživači krajem 20. veka, kada su počeli tražiti odgovore kako bi objasnili trend zagrevanja, ispitivali različite faktore, uključujući emisione gasove, sunčevu energiju, cirkulaciju okeana i vulkanske aktivnosti.

„Samo su emisije gasova nastalih iz fosilnih goriva i usled industrijalizacije dale predviđanje koje se podudara sa zagrevanjem koje vidimo“, rekao je Kuk za DW.

Kaže da je naučna zajednica danas sigurna da klimatske promene uzrokuje čovek, kao što je sigurna u razumevanje teorije gravitacije.

„Postoje nesigurnosti i nijanse o kojima se diskutuje u oblasti nauke o klimi“, napominje Kuk. „Ali jedina stvar oko koje se danas slaže svaki naučnik je da zagrevanje, koje vidimo, nastaje sagorevanjem fosilnih goriva.“

Zašto je trebalo neko vreme da se dođe do ovog zaključka?

Analiza evolucije naučnog konsenzusa o antropogenom globalnom zagrevanju, o kojoj se vodi široka diskusija, objavljena je 2013. godine.

Američki, britanski i kanadski istraživači, predvođeni Džonom Kukom iz Mreže za komunikaciju i istraživanje promena klime sa australijskog Univerziteta Monaš, ispitali su 11.944 sažetih publikacija o klimi, objavljenih u naučnoj literaturi između 1991. i 2011. godine.

Manje od 1% istraživačkih radova koje su pregledali odbacuje ideju ljudskog uticaja na našu klimu. 66,4% publikacija ne izražava nikakav stav o antropogenom faktoru dok se u 32,6% radova prepoznaje uticaj ljudskog faktora na klimu. Dalja analiza poslednje brojke otkrila je konsenzus od 97,1% u pogledu klimatskih promena koje je stvorio čovek.

Kritičari, međutim, smatraju da je slaganje od 97,1% izvedeno iz manje od trećine svih pregledanih radova. Većina, tvrdili su, o tome nije izrazila svoje mišljenje. Oni smatraju i kako se naučni konsenzus može razviti tek s vremenom i povećanjem broja provedenih istraživanja.

Novija studija koju je sprovela grupa međunarodnih autora potvrdila je da se preko 90% naučnika, koji se bave klimom, slaže da je klimatske promene izazvao čovek.

A analiza iz 2019. godine sa 11.602 recenziranih članaka o klimatskim promenama, objavljena u prvih sedam meseci te godine, otkrila je da su se naučnici stopostotno složili po pitanju antropogenog globalnog zagrijavanja. To istraživanje sproveo je Džejms Lorens Pauel, američki geolog i autor 11 knjiga o klimatskim promenama i geonauci.

„Ako bi alternativna teorija o onome što pokreće klimatske promene, umesto efektom staklene bašte, bila potkrepljena istraživanjima i dokazima, takav bi rad bio revolucionaran“, rekao je Bendžamin Kuk. „Bila bi to studija na nivou Nobelove nagrade. Ali ona za sada nije na vidiku.“

IPCC podržava tezu po kojoj iza klimatskih promena stoji čovek. Još 1995. godine ovo međuvladino telo je reklo da „bilans dokaza sugeriše da postoji vidljiv ljudski uticaj na globalnu klimu.“

„Naučni pristup znači sumiranje podataka, posmatranje, statistike i klima-modele kako bi se doneli zaključci“, kaže Helene Žakot de Kombe, klimatološkinja sa Univerziteta Južni Pacifik i autorka pri IPCC i zaključuje: „Sve ovo nam govori da su trenutne klimatske promene uzrokovane ljudskim aktivnostima.“