Da li je mitu o NATO-u došao kraj, i šta Turska od njega želi?

U najmanju ruku, tako je Rusija gledala na ovaj proces. U stvari, pozicija Rusije se ne može smatrati potpuno pogrešnom, budući da tu poziciju nisu krile ni SAD, a to nije bilo nešto skriveno u ekspanzionističkom diskursu NATO-a. S druge strane, Rusija je od početka otvoreno govorila da će se prisustvo baze NATO-a u Ukrajini smatrati pretnjom i agresijom na nju.

Naravno, to je bilo za očekivati. Zadatak NATO-a je bio da preduzme korake da se pripremi za takav napad, koji se u osnovi očekivao od Rusije. Međutim, za one koji posmatraju spolja, predviđanja nisu sugerisala da će Ukrajina, na neki način, biti prepuštena sama sebi od potencijalne ruske agresije nakon svih ovih koraka koje je preduzeo NATO.

Da li je mitu o NATO-u došao kraj?

Šta je odbrambeni štit NATO-a uradio da se suprotstavi ruskoj agresiji? To je bilo prvo veliko pitanje u ovoj avanturi i bilo je dovoljno da sugeriše kako je mit o NATO-u možda došao do kraja. Ipak, kako se ruska okupacija Ukrajine nastavila, videli smo i kako su Švedska i Finska, posebno, najavile da neće prihvatiti članstvo u NATO, a zatim su obe zemlje podnele zahtev za članstvo u Alijansi.

Možda su ove dve zemlje mislile da je NATO rešenje za ukrajinsko pitanje, a možda su želele isto rešenje i za sebe? Ali čemu se možemo nadati i očekivati od Alijanse koja nije zaštitila Ukrajinu? Teško da je imao drugu ulogu osim te i bio je motivacioni razlog za invaziju na Ukrajinu. Turska već dugo govori o dimenzijama NATO-a koje su naškodile njenim članicama, umesto da pruži uslugu koja se od nje očekuje. Iako jedan od najvažnijih principa NATO sporazuma kaže da će se „svaka pretnja ili napad na jednu članicu smatrati napadom na sve članice“, države članice Alijanse, da ne govorimo o solidarnosti sa Turskom, bile su uzrok i pobornik separatističke pretnje Turskoj.

Dok se od Sjedinjenih Država, najmoćnije članice NATO-a, očekivalo da spreče aktivnosti Radničke partije Kurdistana protiv Turske, još jedne članice Alijanse, mogli smo videti da zemlja podržava ovu organizaciju i time povećava pretnju. Sjedinjene Države podržavaju PKK, koja u Siriji deluje kao Partija demokratske unije, i snabdeva je svim vrstama oružja. Osim toga, same Sjedinjene Države su ovu organizaciju proglasile terorističkom. SAD vrlo dobro znaju šta njihova podrška toj organizaciji znači za Tursku, američkog saveznika u NATO. Poznato je i da SAD pružaju utočište lideru organizacije imamu Fetulahu Gulenu, koji je optužen za pokušaj izvršenja vojnog udara u Turskoj pre šest godina, kao i celokupnom vodećem rukovodstvu, i svim njihovim aktivnostima. su stavljeni pod američku zaštitu.

Otvoren put za dublje diskusije

Takva podrška je uvek ostavljala prostor za mogućnost da su Sjedinjene Države, članica NATO-a, igrale ulogu u ovom vojnom udaru. Stoga, posmatrajući ukrajinsko iskustvo, možemo primetiti da se Alijansa pretvorila u mit koji svojim članicama ne daje nikakav pozitivan doprinos, a kamoli koristi njima. Turski predsednik Redžep Tajip Erdogan, kao lider jedne od najvažnijih članica NATO-a, rekao je da neće pristati na članstvo Švedske i Finske, i ne samo da je uložio jednostavan prigovor na podršku PKK, već je skrenuo pažnju na činjenicu da NATO je izgubio svoje funkcije, što je možda otvorilo put dubljim diskusijama.

Švedska i Finska su među vodećim zemljama u svetu koje podržavaju Partiju demokratske unije, koja je uključena u neprijateljske aktivnosti protiv Turske, jedne od najvažnijih članica NATO-a, alijanse kojoj sada žele da se pridruže. Pružajući najveću podršku prisustvu PKK u Evropi, oni Stranku demokratske unije vide kao pokret za slobodu u Siriji i pružaju joj sve vrste oružane podrške, a ta podrška se koristi i u napadima na Tursku.

Švedska je dala bespilotne letelice Partiji demokratske unije, pod pretpostavkom da će biti upotrebljene protiv oružane grupe Islamska država Irak i Levant, dok ih u stvari koriste zajedno sa PKK. Iz istog razloga, švedska vlada je odlučila da sledeće godine podrži Stranku Demokratske unije sa iznosom od 376 miliona dolara, a niko ne može poreći da ta podrška predstavlja pretnju Turskoj. Zanimljivo je pitanje: kako su ove dve zemlje, uprkos svemu tome, samouvereno aplicirale za članstvo u NATO znajući da Turska ima pravo veta?

Povratak osnovnim zadacima

Iskreno, možda nisu očekivali da će Turska uložiti takav prigovor ili staviti veto na njih. Možda su mislili da Turska sledi odluke Sjedinjenih Država, a ne da donosi sopstvene odluke unutar Alijanse. Činjenica je da je Turska odlučna da u potpunosti iskoristi ovo pravo i moć. Turska, osim što kritikuje NATO zbog gubitka svih funkcija, razotkriva i protivrečnosti, nedoslednosti i nedostatke u Alijansi.

To se, naravno, ne radi sa namerom da se suprotstavimo NATO-u. Turska je s pravom deo Alijanse i želi da se vrati svojim osnovnim zadacima, da bude dosledna u svojim stavovima, da se pridržava osnivačkog sporazuma i, naravno, da jača. On želi da Alijansa zaista pruži sigurnost svojim članicama, da bude pouzdan štit za njihovu zaštitu od nepravednih napada i da pokaže solidarnost sa svim članicama kada se suoče sa pretnjom.

Turska ne želi mnogo i smatra da je moguće da Švedska i Finska postanu članice NATO-a na način da Alijansa koriguje svoj pravac u skladu sa prvobitnim ciljem, a ne da postanu članice koje bi dodatno ojačale kontradikcije NATO-a.