Analiza Kijev posta: Da li je Putinova volja za pobedom veća od Bajdenove?

Kako navode, nedostaje uobičajena kavalkada nuklearnog bujanja i bravada koja izvire iz moskovskih studija. Nikakvi pozivi da se London napadne nuklearnim oružjem kao kazna zbog upotrebe raketa „Storm Shadows“ koje su stigle iz Britanije. Nema pretnje iz školskog dvorišta da će marširati na Zapad sve do Lisabona.

Postavlja se pitanje – zašto?

Možda se širom Moskve pojavljuje stvarnost da Rusija gubi rat, a da njeni sinovi uzalud umiru u Ukrajini. Ili smo možda svedoci zatišja pre Putinove nadolazeće oluje i Kremlj je naredio ekvivalent „radio tišine“.

U svakom slučaju, verovatno dolazimo do testa volje jer sada ulazimo u 20. mesec rata. Ukrajinski predsednik Volodimir Zelenski i njegovi generali su više puta demonstrirali svoju hrabrost i odlučnost da pobede. Sada se, međutim, rat u Ukrajini zapravo svodi na to da li je Putinova volja da preživi veća od spremnosti američkog predsednika Džoa Bajdena da pobedi.

Nalazimo se na kritičnoj prekretnici. Kao što je Ben Hodžis, penzionisani komandant vojske Sjedinjenih Država u Evropi, više puta primetio, krajnji uspeh ili neuspeh Ukrajine na bojnom polju zavisiće od testa „logistike i volje“.

Oslabljeni Putin je neuporediv i pobeda je tu ako samo Bajden nađe čvrstu rešenost da zatvori ovaj rat. Rusija se ne vrti samo na ratištima u Ukrajini, već i na regionalnom i globalnom nivou – a razvoj događaja u Nagorno-Karabahu na južnom Kavkazu je indikativan za to.

Tajming odluke azerbejdžanskog predsednika Ilhama Alijeva da vojno interveniše u otcepljenoj pokrajini Nagorno-Karabah je značajan. Do toga je došlo samo zbog rastuće slabosti Rusije u Ukrajini, i kao rezultat toga, to je bio prvi veliki spoljni domino koji je pao u Putinovom urušavanju budućeg carstva nalik Petru Velikom.

Nagorno-Karabah je uglavnom etnički jermenski, a podržava ga premijer susedne Jermenije Nikol Pašinjan. Jermenija je, zauzvrat, članica Organizacije ugovora o kolektivnoj bezbednosti (ODKB), Putinove razvodnjene verzije NATO-a, a ipak je Moskva stala na stranu Bakua koji nije član ODKB uprkos tome što su azerbejdžanske trupe ubijale ruske mirovne snage tokom njihovog upada.

Uprkos odredbama člana 4 povelje ODKB, ruski ministar spoljnih poslova Sergej Lavrov je manje-više rekao Pašinjanu: „nije naš problem, vi ste sami“. Još jedan jednosmerni bezbednosni sporazum sa Kremljom.

Pašinjan, usmeravajući svoj gnev na Kremlj, rekao je u odgovoru: „Nedavni napadi Azerbejdžana na Jermeniju omogućavaju nam da izvučemo očigledan zaključak da spoljni bezbednosni sistemi u koje smo uključeni nisu efikasni sa stanovišta državnih interesa i bezbednost zemlje“.

Moskva krivi Jerevan, što je jasno stavljeno do znanja kada je Lavrov izjavio:“nažalost, rukovodstvo Jermenije s vremena na vreme doliva ulje na vatru“.

Jermenija je sada suočena sa potencijalno više od 120.000 etničkih jermenskih izbeglica koje beže iz Nagorno-Karabaha iz straha od „etničkog genocida“. Kao posledica toga, Jerevan će verovatno nastaviti svojim putem okretanja ka Zapadu i Evropskoj uniji.

Nakon toga, Putinov nesrećni ODKB je na doživotnom održavanju, ako ne i već mrtav – i loš presedan za slanje preostalim potpisnicima. Krv u vodi – Gruzija i Moldavija su takođe osetile miris.

Bez obzira na to, Putinova nepokolebljiva volja da nastavi borbu u Ukrajini ostaje, iako Rusija nastavlja da gubi test logistike. U očaju, Moskva se okrenula svom „Arsenalu zla“ tražeći bespilotne letelice iz Irana i artiljerijske granate kalibra 152 mm iz Severne Koreje kako bi popunila svoje istrošene zalihe.

Prema pisanju Blumberga, „Rusija namerava da izdvoji 10,8 biliona rubalja (112 milijardi dolara) za vojne potrebe sledeće godine, što je skok za dve trećine u poređenju sa 2023“., što će činiti šest odsto njihovog bruto domaćeg proizvoda (BDP).

Putinova volja se, međutim, sada suočava sa još većim vojnim izazovom na terenu u Ukrajini. Institut za proučavanje rata (ISV) sada ocenjuje da su „ukrajinske snage probile ruska poljska utvrđenja zapadno od Verbovea u zapadnom regionu Zaporožja“.

Dalje, ISV napominje „da Rusija nema dovoljno snaga raspoređenih u ovom sektoru da bi u potpunosti obezbedila svoju odbranu u dubini i da bi ukrajinske snage trebalo da budu u stanju da brže deluju kroz ruska terenska utvrđenja ako nisu pravilno popunjene.

Ukrajina takođe nastavlja sa postavljanjem uslova za operacije na samom poluostrvu Krim. U seriji veoma uspešnih višeslojnih udara osmišljenih da povuku odbranu Kremlja na Krimu, Kijev je uništio ruske radarske sisteme na obližnjim ponovo zarobljenim naftnim platformama u Crnom moru, više baterija za odbranu zemlja-vazduh S-400 i više puta gađao ruske vazdušne baze, uključujući najskorije u blizini okupiranog Sakija, „na zapadnoj obali Ukrajine“.

Kombinovani, udari su takođe pomogli da se postave uslovi za „razbijanje“ ruske podmornice „Rostov na Donu“ i desantnog broda Minsk ranije ovog meseca u Sevastopolju – što je kulminiralo, barem za sada, uništenjem Putinovog štaba mornarice na Crnom moru.

Bajdenu je, takođe, potrebna promena igre. Pobednički pogodak. Bajden i njegova administracija moraju da pronađu spremnost da idu na pobedu.

Putin neće dugo ostati nem. Bez obzira da li on to može da izvede ili ne, Kremlj se verovatno priprema za još jedno masovno bombardovanje Kijeva – i njegovih simboličnih mesta vlade i kulture.

Hodžis je u pravu. Rat je test logistike i volje – a Bajden se sada suočava sa svojim konvencionalnim trenutkom nalik na Harija S. Trumana iz Drugog svetskog rata – da li će on omogućiti Ukrajini da pobedi u ratu?

Polumere neće doneti pobednički rezultat. Niti će prevagnuti nad ATACMS-om. Kao što mnogi američki stariji penzionisani generali pozivaju, Bajden mora da isporuči ATACMS u svim njegovim varijantama, a ne samo opremljen kasetnom municijom manjeg dometa, navode autori u analizi.

Bajden mora da prestane da reaguje isključivo na uslove na bojnom polju kako se oni razvijaju, i da reši da proaktivno odobri i postavi oružje, municiju i obaveštajne podatke koje Ukrajini trebaju da pobedi sada.

On to takođe mora da uradi na brzinu pre nego što Putin pronađe nove načine da preživi da bi se borio još jedan dan.

Svesno ili ne, Bajdenovo efikasno sporo uguravanje Kijeva u „večni rat“, barem za sada, daje Putinu vreme i prostor da nastavi svoj rat protiv Ukrajine. Kao rezultat toga, Putinova volja za pobedom je sada očigledno veća od Bajdenove spremnosti da rizikuje da Rusija izgubi.

Bajdenov nedostatak jasnoće o tome kako izgleda pobeda u Ukrajini i kako do toga stižemo stvara nemire u Varšavi dok Poljska počinje da se pita koliko su SAD posvećene poljskoj nacionalnoj bezbednosti.

To takođe stvara otvore za Putina i njegove propagandiste da zapale sve veće klinove među Bajdenovim domaćim neprijateljima – i krajnje levim i desnim – dok se pitaju da li Bajden vodi SAD u još jedan „večni rat“.

Shodno tome, Bajden i njegov tim za nacionalnu bezbednost nalaze se zadivljeni u živom pesku koji su sami napravili – i kao što pokazuje Poljska, oni vode američke saveznike istim putem koji može dovesti samo do Putinove pobede ako se ne preusmere.

Pobeda Ukrajine je lek. Putin neće zaustaviti svoj rat dok ne bude potučen ili nasilno smenjen sa funkcije. Zašto je Bajdenu i njegovoj administraciji to tako teško da shvate?, pitaju se autori analize ukazujući da Zelenski to shvata ali i Putin. Vreme je da to učini i Vašington.