Da li je Ukrajina Putinov „nedovršeni posao“ pre kraja vladavine?

Govor je, primećuje Trenin, bio prilično kratak, ali je izneo nekoliko važnih novih tačaka. Najzanimljiviji i najintrigantniji odlomak ticao se ruskih protivnika: Sjedinjenih Država, njenih saveznika iz NATO-a i klijenata poput Ukrajine.

„Naša nedavna upozorenja su imala određeni efekat: tenzije su ionako tamo nastale“, rekao je Putin okupljenim zvaničnicima. „Važno im je da što duže ostanu u ovakvom stanju, da im ne padne na pamet da insceniraju neku vrstu sukoba… ne treba nam novi sukob“, dodao je.

Pri tom, kako navodi Trenin, Putin nije mislio na diplomatska upozorenja. Diplomatija je de facto paralizovana u odnosima Rusije sa Ukrajinom, NATO-om, vodećim silama Evropske unije kao što su Nemačka i Francuska, kao i sa Sjedinjenim Državama što se Ukrajine tiče.

Kremlj je u ovom trenutku potpuno otpisao ukrajinskog predsednika Volodimira Zelenskog kao partnera u pregovorima.

Umesto toga, upozorenja na koja je ruski predsednik verovatno mislio su aktivnosti ruske vojske, navodi Trenin. Rusko Ministarstvo odbrane je, podseća, početkom godine održalo veliku vežbu koja je uključivala koncentraciju značajnih snaga duž cele dužine granice sa Ukrajinom: na severu, istoku i jugu. Pokreti ruskih trupa su bili jasno vidljivi i nosili su jezivu poruku da to možda i nije vežba.

Dmitrij Kozak, stručnjak za Donbas i odnose sa Kijevom, ponovio je ranije Putinovo upozorenje da bi pokušaj Ukrajine da ponovo zauzme otcepljene regione Donjeck i Lugansk – poput avanture tadašnjeg gruzijskog predsednika Mihaila Sakašvilija u Južnoj Osetiji 2008.- značio kraj sadašnje ukrajinske države.

Zaista, vežbe su Amerikanci shvatili ozbiljno. General Mark Mili, predsednik Združenog generalštaba SAD, učestvovao je u direktnim konsultacijama sa generalom Valerijem Gerasimovim, načelnikom ruskog Generalštaba.

Konačno, predsednik SAD Džo Bajden pozvao je Vladimira Putina na sastanak u Ženevi koji je rezultirao nastavkom američko-ruskih pregovora o strateškoj stabilnosti.

Ipak, nije bilo deeskalacije u pogledu Ukrajine, crnomorskog regiona i, šire, istočne Evrope.

Tokom leta, razarač britanske mornarice izazvao je Rusiju ploveći kroz teritorijalne vode kod Krima, a Ukrajina je usvojila zakon koji je etničkim Rusima uskratio status autohtone zajednice i pripremila se za usvajanje drugog zakona koji bi, po mišljenju Moskve, bio formalno jednako tome da Kijev napusti sporazum iz Minska.

U Donbasu su Ukrajinci koristili dron turske proizvodnje za udar na proruske snage; NATO je značajno povećao svoje prisustvo i aktivnost u Crnom moru; a američki strateški bombarderi su leteli u misijama čak 20 kilometara od ruske granice, prema navodima Putina. Pad cena gasa u Evropi izazvao je gorke optužbe da je to izazvala Rusija.

Čak je i za migrantsku krizu na poljskoj granici, deo plana beloruskog lidera Aleksandra Lukašenka da kazni EU i prinudi njene lidere na dijalog sa njim, okrivljen direktno Kremlj.

Ono što su neki u Moskvi prerano nazvali „duhom Ženeve“ gotovo je isparilo.

Nije da Rusija nije činila ništa da odgovori svojim protivnicima. Rusija je dozvolila da pola miliona svojih novostečenih građana u Donbasu glasaju na septembarskim izborima za Državnu dumu; učinila je da proizvodi iz Donbasa mogu da se nabave u Rusiji; i zaustavila je isporuke uglja u Ukrajinu.

I predsednik Putin i bivši predsednik Dmitrij Medvedev, koji sada obavlja funkciju zamenika predsednika Saveta bezbednosti Rusije, objavili su dugačke članke u kojima su oštro kritikovali politiku ukrajinskih vlasti i u suštini zaključili da više nema svrhe razgovarati sa Kijevom.

U tom kontekstu, u Sjedinjenim Državama su se pojavili izveštaji koji sugerišu da Rusija ponovo gomila svoje snage na granici i da se verovatno sprema da izvrši invaziju na Ukrajinu.

Upravo sada, strahovi od rata u Ukrajini su široko rasprostranjeni. Američki državni sekretar Entoni Blinken upozorio je Kremlj da ne pokušava da ponovi ono što je uradio 2014, kako ne bi zažalio. U stvari, danas su ulozi mnogo veći nego pre sedam i više godina.

Putin je 2014, pošto je dobio mandat od ruskog parlamenta da upotrebi vojnu silu „u Ukrajini“, ograničio njenu faktičku upotrebu na Krim, plus, u tajnoj formi, Donbas. Sledeći put, kao što Putinove reči sugerišu, geografski obim ruske vojne akcije, ukoliko to naredi ruski vrhovni komandant, verovatno će biti mnogo šire.

Oni koji spekulišu u kom obliku bi to moglo da bude, ne moraju da gledaju na stare presedane – Avganistan, Čehoslovačku ili Mađarsku. Ima više smisla pogledati Siriju, osim što rat u Ukrajini možda neće biti obuzdavan.

Hoće li predsednik Putin doneti sudbonosnu odluku?

Da li je Ukrajina taj „nedovršeni posao“ koji će nastojati da završi pre kraja svoje vladavine? Ili Putin samo blefira? Nekoliko stvari je jasno.

Bila članica NATO-a ili ne, gledajući Ukrajinu kako se pretvara u nepotopivi nosač aviona koji kontrolišu SAD, parkiran na granici sa Rusijom samo nekoliko stotina kilometara od Moskve nije više prihvatljivije za Kremlj od one druge nepotopive letelice nosača – Kube, pre skoro šezdeset godina. Svaki ruski lider bi nastojao da spreči takvo učvršćivanje, koristeći sva sredstva koja su im na raspolaganju.

Još jedna nepredviđena situacija bi bila masovna vojna akcija ukrajinskih snaga u Donbasu, koliko god to izgledalo malo verovatno na Zapadu.

Putin je u svom govoru diplomatama u četvrtak nazvao zapadne zemlje nepouzdanim. Posebno ih je optužio da samo „površno“ priznaju ruske crvene linije i upozorenja – šta god da je mislio pod tom „površnošću“.

Putin j, takođe, pozvao šefa diplomatije Sergeja Lavrova da Rusiji pruži „ozbiljne dugoročne garancije“ u evroatlantskom regionu. To zvuči zagonetno. Ruske diplomate malo mogu da urade da bi Putinu nabavile ono što on želi. Taj zadatak ruski predsednik, naravno, ne prepušta u potpunosti svojim podređenima.