Da li je završetak rata u Ukrajini u interesu Amerike?

Desetominutni sastanak na marginama skupa G20 dogodio se pošto je američki savetnik za nacionalnu bezbednost Džejk Salivan navodno pozvao Ukrajinu da pokaže Rusiji da je otvorena za pregovore i okončanje rata.

Zajedno, ova dva nedavna događaja donose tračak nade da je prekid vatre u domenu mogućeg.

Rat u Ukrajini, koji je potresao osnove međunarodnog poretka, je na mnogo načina posrednički rat između dve najveće svetske sile, pri čemu Rusija ima podršku Kine a Ukrajinu podržavaju Sjedinjene Države.

Tokom protekle godine, rat je izazvao energetsku i prehrambenu krizu na globalnom nivou, podstakao porast inflacije usled usporavanja globalnog rasta i povećao opasnost – što je dodatno naglašeno pošto je Rusija nedavno oborila američki dron iznad Crnog mora – od direktnog konflikta Rusije i NATO-a.

Pa ipak, posle više od godinu dana borbi, jasno je da je konflikt prerastao u rat iscrpljivanja, u kojem obe strane pokušavaju da ostvare značajne napretke na bojnom polju.

Prekid vatre je jedini izlaz iz ovog vojnog zastoja, ali postizanje sporazuma bi moglo da potraje.

Korejski rat (1950-53) je, na primer, bio u zastoju dve godine pre nego što je postignut sporazum o primirju.

Ruski predsednik Vladimir Putin očito veruje da produženi rat iscrpljivanja ide njemu u korist, omogućavajući njegovoj vojsci da opustoši Ukrajinu i da testira odlučnost zapada.

Da bi nadjačala ukrajinsku vazdušnu odbranu, Rusija pokreće više projektila istovremeno, uključujući njene hipersonične rakete Kinžal, koje je gotovo nemoguće oboriti.

Uprkos velikoj količini zapadnog naoružanja koje je dobila, Ukrajina nije u poziciji da se odupre sve intenzivnijim vazdušnim napadima Rusije.

Ali takođe postaje sve jasnije da Rusija ne može da postigne svoj strateški cilj u Ukrajini.

Možda jeste okupirala gotovo jednu petinu teritorije zemlje ali je sebi stvorila još više neprijateljski nastrojenog suseda i razbesnela je NATO, koji je sada spreman da primi Finsku i najverovatnije Švedsku.

Povrh toga, mnoge od nezapamćenih sankcija koje je zapad nametnuo Rusiji će verovatno potrajati i posle rata i naneti dugoročnu štetu ruskoj ekonomiji.

Istovremeno, strategija „hibridnog rata“ američkog predsednika Džozefa Bajdena, čiji je cilj da osakati Rusiju pomoću tehnika meke moći i veponizacijom globalnih finansija, nije uspela da dovede do Putinovog pada niti da pretvori rublju (eng. „ruble“) u ruševinu (eng. „rubble“), kao što je Bajden obećao u ranoj fazi rata.

Amerikom predvođen režim sankcija je ozbiljno ograničio sposobnost Rusije da snabdeva svoje snage ali nije uspeo da zaustavi ratnu mašineriju Kremlja.

Dok su sankcije naškodile njenoj zaradi od izvoza energenata, Rusija je na nezapadnim tržištima pronašla kupce voljne da kupuju njenu naftu i prirodni gas (mada po sniženoj ceni).

Bez kolapsa morala koji bi izazvao da se ruski vojnici masovno predaju – što postoji kao mogućnost, s obzirom na istoriju ruske vojske – nije verovatno da će Ukrajina biti u mogućnosti da primora Rusiju da se u potpunosti povuče sa teritorija koje je okupirala na istoku i jugu zemlje.

Iako su se SAD obavezale da će podržati teritorijalni integritet Ukrajine, povratak ukrajinske kontrole nad ovim regionima izgleda u najboljem slučaju kao daleki cilj.

U međuvremenu, Kina je jedina zemlja koje ima koristi od produženog konflikta.

Kako se navodi u nedavnom izveštaju vašingtonske fondacije Slobodna Rusija, Kina je već „najveći pobednik“ kada su u pitanju sankcije zapada Rusiji.

Kina je postala bankar i najvažniji trgovinski partner Rusije, koristeći rat da uspostavi mrežu energetske bezbednosti tako što je obezbedila velike zalihe ruske nafte i gasa koje ne bi bile prekinute čak ni ako bi Kina odlučila da izvrši invaziju na Tajvan.

Što više SAD bivaju uvučene u rat u Ukrajini, veća je verovatnoća da će Kina izvršiti invaziju na Tajvan i da Amerika doživi svoj najveći geopolitički košmar: kinesko-rusku stratešku osovinu.

SAD možda i dalje jesu najvažnija vojna sila na svetu za sada, ali hvatanje u koštac sa udruženim snagama Kine i Rusije bio bi herkulovski zadatak.

Rat je već razotkrio vojne nedostatke zapada, kao što su presušivanje zaliha ključne municije, borba Amerike da poveća proizvodnju oružja i slabljenje američko-evropskog konsenzusa o Ukrajini.

Sve ovo bi kineskog predsednika Si Đinpinga moglo da dovede u iskušenje da pokuša da dodatno iscrpi arsenale zapada pre nego što izvrši invaziju na Tajvan, tako što bi indirektno slao oružje u Rusiju i primorao SAD i druge vlade da povećaju snabdevanje Ukrajine oružjem.

Si već u izvesnoj meri pomaže Putinov rat tako što snabdeva Rusiju i sankcionisane ruske entiete dronovima, navigacionom opremom, tehnologijom za ometanje signala, delovima za borbene avione i poluprovodnicima.

Dok neki na zapadu veruju da bi postizanje sporazuma o prekidu vatre u Ukrajini ohrabrilo Kinu da napadne Tajvan, Siju nije potrebna Rusija da mu pokaže da je agresija efikasna.

Sopstveni ekspanzionizam Kine bez posledica, od Južnog kineskog mora do Himalaja, je jedini dokaz koji joj je potreban.

Kako nedavni RAND izveštaj ističe, produženi rat u Ukrajini nije u interesu Amerike.

Prolongirani konflikt bi doveo da porasta tokova američkog novca i oružja u Ukrajinu, povećavajući rizik od konflikta NATO-a i Rusije i ugrožavajući sposobnost Amerike da odgovori na izazove Kine.

Kao što je Bajden već priznao, „ispregovarano poravnanje“ je jedini način da se rat okonča – a bolje je pokušati da se do toga dođe sada nego posle meseci ili godina krvoprolića i razaranja.

Autor je profesor strateških studija u Centru za politička istraživanja sa sedištem u Nju Delhiju i saradnik na Akademiji Robert Boš u Berlinu, autor dela „Voda, mir i rat: Suočavanje sa globalnom krizom vode“ (rouman i Litlfild, 2013).

Copyright: Project Syndicate, 2023.
www.project-syndicate.org