„Da li Rusija treba da preživi Putina?“: Analiza Sem Grina za CEPA

Niko nije učinio više da potkopa teritorijalni integritet Rusije – u stvari, njenu održivost kao države – od čoveka koji jasno namerava da njome vlada do smrti.

Dovoljno je loše što je Vladimir Putin, koji se zakleo 7. maja za peti mandat na mestu predsednika Rusije, poveo rat što je kamen temeljac njegovog političkog legitimiteta. Po tome se, avaj, ne razlikuje od bezbrojnih despota i ratnih huškača širom sveta i kroz istoriju.

Putinov veći zločin protiv zemlje kojoj navodno služi leži u pokušaju da osvajanje postane misija same ruske države.

Stavljajući prvo Krim, a zatim još četiri dela ukrajinske teritorije kao ustavno posvećenu nacionalnu teritoriju, Putin je sam temelj ruske države vezao za laž.

Održavanje te laži – sada, i sve dok Rusija polaže pravo na stranu teritoriju – opravdava, pa čak i iziskuje sve eskalirajuću represiju kod kuće, kao i sukobe i izolaciju u inostranstvu.

Dok ta veza ostaje na mestu, Rusija nema demokratsku budućnost. Ipak, svaki pokušaj da se to preseče može istovremeno prekinuti veze koje drže na okupu i samu Rusku Federaciju.

Upravo na toj pretnji od dezintegracije Putin kao i Josif Staljin pre njega — računa da će zacementirati svoje nasleđe. On zna da će se svako ko ga nasledi suočiti sa oštrim izborom: ili prihvatiti laž, a sa njom i neizbežnost autokratije i rata, ili je srušiti – a sa njom i ruski ustav i, verovatno, samu Rusiju.

Za mnoge, uključujući i veliki deo ruske demokratske opozicije koja se uglavnom nalazi u egzilu, postoje razlozi van teritorijalnog pitanja da se ukine ruski ustav iz 1993. i počne iznova.

Pokojni opozicioni lider Aleksej Navaljni je predložio da se ruski superpredsednički sistem zameni parlamentarnim, što zahteva potpuno novi ustav.

Ako Putina nasledi neka frakcija sadašnje vladajuće elite — što je daleko verovatniji scenario od uspona Navaljnijevih sledbenika na vlast — njihova sposobnost da traže zbližavanje sa Zapadom (ako su tako skloni) biće takođe ograničena njihovim strahom od podrivanja ukupnog teritorijalnog integriteta Rusije.

Sve ovo postavlja pitanje: da li ikome, osim Putinu i njegovim pomoćnicima, treba da bude stalo do opstanka same Rusije?

Razotkrivanje ruskog imperijalizma dovedeno u jasan fokus invazijom na Ukrajinu 2022. godine dovelo je do pojave mnoštva antikolonijalnih pokreta unutar same Rusije.

Od Severnog Kavkaza do visokog severa, od Volge do Vladivostoka, neslovenski Rusi skreću sve veću pažnju na pljačke sa kojima su se takođe suočili od strane Moskve, od genocida i prisilnih migracija do skorog iskorenjivanja jezika i kulture. Njihovo moralno pravo na samoopredeljenje je teško poreći.

Takođe je teško tražiti strpljenje od napaćenih ruskih manjina. Kao što se od Ukrajinaca, Gruzijaca i drugih ne može očekivati da miroljubivost postputinovske Rusije uzimaju na veru, tako se ne može očekivati ni od ruskih unutrašnjih kolonija da veruju da će zemlja koja ih nikada nije tretirala kao jednake, samo na osnovu promena rukovodstva ili čak ustava, odjednom menjaju svoje linije.

Zaista, neuspeh ruske demokratske opozicije da se direktno pozabavi ovim pitanjima nastavlja da otuđuje mnoge manjinske zajednice.

Međutim, raspad Rusije po etničkoj liniji ne bi bio jednostavan. Kao prvo, ljudi koji se identifikuju kao etnički Rusi čine 78 odsto stanovništva zemlje i većina su u 70 od 83 međunarodno priznata regiona – uključujući polovinu etničkih republika i regiona koji se nominalno pripisuju manjinskim etničkim grupama.

Da budemo sigurni, identitet je savitljiv, a kako antiimperijalna osećanja rastu, neki ljudi će se osećati ugodnije da otvore svoje neruske korene. Međutim, malo je verovatno da bi ova vrsta pomeranja više nego marginalno uticala na demografsku ravnotežu.

Štaviše, dok je Sovjetski Savez bio spreman za dezintegraciju — zaista, bio je strukturalno predisponiran za raspad — današnja Rusija nije. Konstitutivne republike SSSR-a, osim što su bile pod dominacijom njihove titularne etničke pripadnosti, imale su funkcionalnu birokratiju, uglavnom samostalnu ekonomsku infrastrukturu i čvrsto ukorenjene lokalne političke elite, držane na okupu pretežno koordinirajućom moći Komunističke partije i strahom od KGB-a.

Današnju Rusiju na okupu drži mnogo više od Putinizma, Jedinstvene Rusije i FSB: ruski regioni uglavnom nisu samoodrživi, a lokalne političke elite su slabe i uglavnom nelegitimne.

A tu je i pitanje pamćenja. Za otprilike tri četvrtine ruskog stanovništva, raspad SSSR-a i decenija siromaštva i kriminala koja je usledila je živo sećanje.

Čak i za one koji su nezadovoljni vladavinom iz Moskve — a većina Rusa bilo koje nacionalnosti van glavnog grada razume koliko je Kremlj ekstravagantan — izgledi za drugi period društveno-ekonomskih preokreta nisu srećni.

Koliko god da će centrifugalne sile biti jake kada Putin napusti funkciju, onda će centripetalne sile verovatno biti isto tako jake, ako ne i jače.

Kako su borbene linije povučene i neizvesnost vlada, zapadne vlade mogu biti u iskušenju, i sigurno će biti podstaknute, da stanu na stranu.

Neki će, u strahu od gubitka kontrole nad ruskim nuklearnim arsenalom, kao i od potencijala za međuetnički rat u 11 vremenskih zona, pozvati Zapad da preokrene vagu u korist Moskve. Drugi, možda podsećajući na zloglasni govor „Pileći Kijev“ Džordža Buša Starijeg će želeti da iskoristi priliku da jednom zauvek stavi tačku na ruski imperijalizam.

Vašington i njegovi saveznici treba da se odupru ovom iskušenju, iz najmanje tri razloga.

Prvo, bez direktnog vojnog angažovanja, sposobnost Zapada da utiče na ishod tako velikog i složenog političkog procesa biće minimalna, dok će potencijal da produbi animozitete i liši sebe uticaja biti ogroman.

Drugo, sam Zapad će verovatno biti podeljen oko toga kako i da li da interveniše, upravo u vreme kada će održavanje transatlantske solidarnosti pred neizvesnošću biti od najveće važnosti.

I treće, pokušaji da se oblikuje budućnost Rusije — verovatno uzalud, i verovatno uz veliku cenu — samo će odvratiti Zapad od fokusiranja na kritična pitanja na koja ima istinsku polugu, kao što je obezbeđivanje bezbednosti za Ukrajinu i guranje napred. sledeći krug proširenja Evropske unije.

U stvari, dokle god traje rat u Ukrajini, razgovor o tome da li Rusija može i treba da opstane u svom sadašnjem obliku predstavlja štetnu distrakciju. Za one koji se plaše raspada Rusije, što je malo verovatan događaj u bilo kojoj situaciji, to stvara nerazumnu suzdržanost u podršci Ukrajini.

Za one koji bi pozdravili propast Rusije, to izaziva neku vrstu magičnog razmišljanja, kao da bi se rat lakše dobio u Rusiji nego u Ukrajini. Bilo koji pristup košta živote.