Da li se ovaj horor završava kada Izrael shvati da je cena našeg uništenja previsoka?: Palestinski advokat o godišnjici razaranja Gaze 1Foto: EPA-EFE/HAITHAM IMAD

Na početku izraelskog rata u Gazi, kada je počelo intenzivno bombardovanje civila, pomislio sam: kako ćemo mi Palestinci posle ovoga živeti sa Izraelcima?

Dvanaest meseci kasnije, bez popuštanja u ubistvima i razaranju Gaze, sa Izraelom koji je proširio sukob na Zapadnu obalu, gde je ubijeno više od 700 Palestinaca, i njegovim eskalacionim napadima u Libanu i Iranu, pitanje je samo postalo još više relevantno, piše u analizi za Gardijan Raja Šehadeh, palestinski advokat i pisac i osnivač organizacije za ljudska prava Al-Hak. Njegova poslednja knjiga je „Čega se Izrael boji od Palestine?“.

Za proteklih 12 meseci počinjena su mnoga zverstva, počevši od ubistva 1.200 izraelskih vojnika i civila od strane Hamasa, nakon čega je izraelska vojska ubila više od 41.000 Palestinaca, uključujući više od 17.000 žena i dece, 287 humanitarnih radnika i 138 novinara i medijskih radnika.

Ovo ne uključuje one za koje se ne zna koji su ostali pod ruševinama dve trećine zgrada u Gazi koje su oštećene ili uništene. Evo samo jednog detalja iz ovog 12-mesečnog rata: Izrael je 25. septembra vratio u Gazu kamion sa 88 tela bez identifikacionih podataka.

Izrael je bio pod pogrešnim uverenjem da bi mogao da sakrije ove zločine od sveta ograničavanjem pristupa novinarima.

Nije dozvolio autsajderima da vrše nezavisno izveštavanje u Gazi, što je olakšalo osporavanje palestinskih verzija događaja i brojki ubijenih, kao i obima pričinjene štete.

Da bi se odbacila dodatna sumnja, ogroman broj izgubljenih života obično je praćen upozorenjem „tvrdi ministarstvo zdravlja koje vodi Hamas“.

Sve je to učinilo izraelsku vojsku okrutnijom i ubila je veliki broj Palestinaca u pojedinačnim vazdušnim napadima.

Benjamin Netanjahu je ubistvo ili hvatanje Jahje Sinvara, vođe Hamasa, učinio glavnim ciljem rata za koji nijedna cena nije bila preterana.

Umesto da koristi precizne bombe kada je bilo obaveštajnih podataka o Sinvarovom boravištu, izraelska vojska je upotrebila bombe od 900 kg, ubivši i ranivši stotine nevinih Palestinaca.

Ovo se ponovilo mnogo puta tokom prošle godine i nastavilo se čak i nakon što su SAD prestale da snabdevaju Izrael ovom vrstom bombe zbog njene upotrebe u civilnim područjima.

Palestinci u Pojasu Gaze, od kojih su većina izbeglice iz gradova i sela u onome što je postalo Izrael 1948. godine, bili su primorani da se presele više puta; Izrael se prema stanovništvu odnosio kao prema pokretnoj stvari koju može da se kreće po svojoj volji.

U mesecima od Hamasovog napada 7. oktobra, skoro celokupno stanovništvo Gaze od 2,3 miliona je raseljeno iz svojih domova.

Na početku rata, priznajem da nisam ozbiljno shvatio početne izjave izraelskih vođa jastrebova, kao što je njihovo obećanje da će Gazu pretvoriti u nenastanjivu pustinju i opise Palestinaca u podljudskim terminima.

Nisam mogao da verujem da su Izraelci gurnuli Palestince u tako inferiornu državu da su bili sposobni da vode ovu politiku bez reakcije unutar i izvan Izraela.

Strašna upozorenja su se ostvarila.

Ono što takođe nisam uspeo da shvatim je da kada budu uspeli da se izvuku sa takvim zločinima u Gazi, desničarski lideri će iskoristiti svoju šansu da ih prate sličnim zločinima na Zapadnoj obali i sada u Libanu.

Već su počeli da uništavaju infrastrukturu kampova i gradova na Zapadnoj obali i koristili bespilotne letelice da ubijaju Palestince iz vazduha baš kao što to rade u Gazi.

Jedan razvoj događaja u koji sam polagao velike nade bio je kraj izraelske nekažnjivosti sa južnoafričkim slučajem protiv Izraela u Hagu.

Mnogo sam bio ohrabren saopštenjem od 20. maja, u kojem se navodi da je „era nekažnjivosti za donosioce odluka u Izraelu završena“.

Ovo se pokazalo kao lažni optimizam. Do sada izraelski lideri nisu bili obuzdani.

Trebalo je da znam bolje nakon mojih razočaranja poasle decenija vođenja uzaludnih borbi za ljudska prava protiv izraelskih kršenja na Zapadnoj obali u vezi sa izgradnjom ilegalnih naselja.

Za Izraelce, događaji od 7. oktobra prošle godine postali su slični onome što je psihijatar kiparsko-kiparskih Turaka Vamik Volkan nazvao „izabranom traumom“, koju je opisao kao događaj koji povezuje osećaj zajednice za sebe, čak i kada se može zatvoriti mogućnost izlečenja i sklapanja mira.

Ipak, događaji od 7. oktobra nisu jedina „izabrana trauma“ u šarenoj prošlosti Izraela.

Izrael često pripoveda odnose između Izraelaca i Palestinaca kao prepune trauma koje se nikada ne zaboravljaju i koriste se „da bi se legitimisalo ubijanje Palestinaca kao efikasno sredstvo za očuvanje bezbedne jevrejske države i priprema izraelske omladine da budu dobri vojnici i da nastave sa praksom okupacije“, kako je tvrdila izraelska profesorka Nurit Peled-Elhanan u svojoj studiji iz 2010. „Legitimacija masakra u izraelskim školskim istorijskim udžbenicima“.

Mala je mogućnost da se izraelsko stanovništvo na kraju probudi i prepozna štetu koju je nanelo Palestincima u prošlosti i sadašnjosti.

U maju, istraživanje istraživačkog centra Pew otkrilo je da je 39 odsto Izraelaca reklo da je vojni odgovor Izraela protiv Hamasa u Gazi bio otprilike ispravan, dok je 34 odsto reklo da nije otišlo dovoljno daleko, a samo 19 odsto misli da je otišlo predaleko.

Izgledi da se ova javnost urazumi izgledaju daleka.

Niti postoji nada da će se talas neupitne podrške SAD Izraelu u skorije vreme povući.

Ili da će američka vlada početi da uviđa da je bezuslovna podrška Izraelu samoporažavajuća i štetna za Izrael, kao i da je preskupa.

Ipak, uprkos svemu gore navedenom, ostaje potresna činjenica da su Palestinci srž stvari.

Posle vojnog uspeha 1967, izraelski ministar odbrane Moše Dajan je izjavio: „Mi smo sada imperija“.

Pedeset sedam godina kasnije, Izrael i dalje nije u stanju da postigne mir jer je više puta odbijao da prizna palestinsko samoopredeljenje.

Uspeh Izraela u odsecanju krila Hezbolahu već ga je učinio euforičnim, potvrđujući njegovo uverenje da može da nastavi sa uništavanjem Palestinaca u Gazi i da će imati slobodne ruke u preuzimanju cele Palestine kako bi uspostavio Veliki Izrael.

Ipak, nakon borbi na nekoliko frontova, izraelska ekonomija pati, a njena zavisnost od podrške SAD, koju je više puta ponižavala, ostaje nesmanjena.

Uskoro će postati jasno da će Izrael morati da nastavi da ratuje jedan za drugim ratom.

Tek kada Izrael shvati da je cena uništenja Palestinaca previsoka, dve nacije će pronaći način da žive zajedno u miru u našoj zajedničkoj domovini.

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.

Komentari