Da li se u medijima javlja zamor od praćenja rata u Ukrajini?

U nedeljama nakon početka rata, milioni ljudi širom sveta pratili su dešavanja u Ukrajini, izveštaje uživo iz Kijeva i drugih gradova i TV emisije posvećene tome.

Međutim, kako piše Euronjuz, mnogi izveštači su se sa terena vratili u svoje zemlje, a u međuvremenu su se stvari promenile, u medijima su postale sve zastupljenije i druge teme, kao što su izbori, skandali, ekonomske krize i prirodne katastrofe – šta god da se dešava u nekoj zemlji, vest o tome je “oborila” rat u Ukrajini sa naslovnih strana i opala je gledanost video snimaka o tome.

To su sve pokazatelji da je u medijima došlo do izvesnog zamora kada je u pitanju izveštavanje o ruskoj invaziji na Ukrajinu.

“To se dešava prilikom svakog medijskog izveštavanja o velikim događajima, naročito kada su u pitanju eksplozivne vesti i stvari koje su traumatične”, objašnjava za Euronjuz Stajnar Elingsen, Norvežanin koji predaje novinarstvo na Univerzitetu u Vulongongu u Australiji i bavi se izučavanjem fenomena zamora medija.

“Postoji obrazac po kojem novi ciklus interesovanja počinje da opada posle prvog talasa, a zatim to se to opadanje ubrzava i postaje utoliko brže koliko je publika geografski udaljenija od mesta dešavanja”, kaže Elingsen.

Osećaj zamora povezan sa bilo kojom određenom pričom je, međutim, dvosmerna ulica.

Dok publika može da se zamori od toga što viđa istu temu svake noći u večernjim vestima, ili je svakodnevno gleda na naslovnicama jutarnjih izdanja, same medijske kuće mogu da ostanu “zaglavljene” u jednoj temi.

Za većinu medijskih organizacija koje su slale novinare u Ukrajinu, to je bio trošak za koji nije postojao dovoljan budžet, što može da utiče i na druge odluke o pokrivanju vesti i da potencijalno izazove potrebu da se smanji broj izveštavanja o važnim domaćim događajima zbog nedostatka novca.

Kao primer, Euronjuz navodi švedski list Ekspesen sa sedištem u Stokholmu, čiji su urednici već dve decenije posvećeni digitalnoj revoluciji novinarstva, što znači da mogu veoma brzo da reaguju kada se radi o vestima koje konzumira njihova publika.

Sa 5,5 miliona posetalaca njihovog sajta svake nedelje, menadžeri u Ekspresenu znaju tačno koji sadržaj je najčitaniji.

“Mislim da javnost i mediji imaju prostora samo za jednu veliku priču u jedno vreme. Tako su pre četiri-pet godina ljudi pričali o imigrantima, zatim o Greti Tunberg i klimatskoj krizi, pa o virusu korona, posle toga je ovde u Švedskoj tema bila zločin i pucnjava, a potom i invazija na Ukrajinu”, rekao je za Euronjuz glavni urednik Ekspresena Magnus Alselind.

“Uz digitalnu revoluciju, raspon pažnje javnosti je veoma kratak i veoma intenzivan”, kaže on.

Švedski mediji, uključujući Ekspresen, su veoma aktivno pratili dešavanja u Ukrajini i bili su na terenu i pre i tokom ruske invazije.

Međutim, stvari su se promenile, bar za sada, a pažnja švedskih medija se od sredine leta uveliko preusmerila na opšte izbore koji će biti održani u septembru.

Kako objašnjava Alselind, starija publika je i dalje veoma zainteresovana za dešavanja u Ukrajini, tako da je rat praćen u tradicionalnim štampanim izdanjima novina, ali je taj interes izbledeo kada je u pitanju publika koja prati digitalna izdanja.

Slična je situacija i u Finskoj.

Virve Kahkonen, urednica Helsingin Sanomata, najvećeg pretplatničkog lista u Finskoj i nordijskim zemljama, je za Euronjuz rekla da se interes publike sa dešavanja u samoj Ukrajini preusmerio više na to šta se dešava u samoj Rusiji, šta Rusi misle o ratu ili kako zapadne sankcije utiču na njihov život.

“Opalo je interesovanje za priče o izbeglicama ili patnji Ukrajinaca, što je naravno tužno, ali takva vrsta priča više ne zanima naše čitaoce. Ljudi su sada više zainteresovani za priče o Putinovim motivima i njegovoj ideologiji”, kaže ona.

Postavlja se pitanje da li je, kada se jednom pojavi zamor od bilo koje određene teme, moguće promeniti taj trend.

To može da se dogodi zbog veoma značajnih novih događaja: u slučaju rata, to bi mogao da bude neki spektakularan razvoj situacije, neko zverstvo, veliko napredovanje u osvajanju, pad ključnih gradova ili povratak kontrole nad njima.

Elingsen kaže da postoji istraživanje koje je pokazalo da publika ima tendenciju da se najpre “prezasiti” prvobitnim izveštavanjem o nekom događaju, ali da se zatim ponovo navikava na njega kako se stvari razvijaju.

“Pad interesovanja je primetan zato što su mediji bili previše preplavljeni. Ponekad je medijska strategija u cilju povratka interesovanja objavljivanje više priča i više detalja, ali ona nije uvek uspešna”, kaže on.

Kako objašnjava, jedna od čestih strategija je da različite stvari počnu da se povezuju sa Ukrajinom, naročito lokalni problemi sa kojima su suočeni čitaoci nekog lista ili gledaoci nekog TV kanala poput ove: zbog čega rastu cene hrane i goriva i kako je to povezano sa glavnom pričom o onome što se dešava u Ukrajini.

“To je ono što prosečni konzumenti zaista žele da znaju. Pored broja stradalih i ostalih katastrofa u ratu”, kaže Elingsen.