Da li ste čuli za Gagauziju, moldavsku regiju koja najviše voli Rusiju?

Na opštim izborima za šefa regije ovog proleća pobedio je kandidat (ili bolje rečeno kandidatkinja) o kojem birači nisu znali baš ništa.

Za pobedu se pokazalo dovoljnim to što ga je promovirala proruska stranka.

Sada stručnjaci ozbiljno strahuju da će Kremlj nakon što primi službenu kontrolu nad njemu lojalnom regijom destabilizirati republiku.

Ko su Gagauzi?

Gagauzi su jedan od retkih turkijskih pravoslavnih naroda. Od govornika turkijskih jezika Gagauzima su najbliži Azerbejdžanci, Turci i Krimski Tatari, oni se međusobno razumeju bez prevodioca.

Postoji još jedan detalj koji povezuje narode Gagauza i Krimske Tatare, četrdesetih godina prošlog veka oba naroda su postali predmet staljinističkih represija, ali su Gagauzi kasnije uspeli „zaboraviti“ tu tragediju svog naroda.

Narod Gagauz pojavio se na Balkanu, u oblasti Varne u južnoj Bugarskoj. Postoje različite verzije; prema najpouzdanijim, Gagauzi su potomci Polovaca, Pečenega i balkanskih naroda.

Krajem 18. veka, nakon (još jednog) rusko-turskog rata, carska ih je vlada pozvala da se nasele na jugu Besarabije kako bi obrađivali tamošnje stepe. Doseljenici su nekoliko decenija bili oslobođeni dela poreza i vojne obveze, što je bio dovoljan poticaj za nekoliko valova njihova iseljavanja na područje današnje Gagauzije, kao i nešto južnije – u današnju regiju Odesa.

Istorijski se dogodilo da su oni Gagauzi koji su ostali u Bugarskoj uglavnom asimilirani (tamo praktički više nema ljudi koji razumeju gagauski jezik). A Moldavija, gde imaju autonomiju, postala je Gagauzima jedina domovina. To je među Gagauzima stvorilo mišljenje da ih je preseljenje u Moldaviju „spasilo od asimilacije“.

Zaštititi i razvijati jezik malog naroda u savremenom svetu vrlo je teško.

Ne postoji čak ni potpuna „Wikipedia“ na gagauskom jeziku. Mlađa generacija konzumira informacije, čita vesti i naučnu literaturu na ruskom, rumunskom i engleskom jeziku, a gagauski jezik ostaje jezikom svakodnevne komunikacije sa starijima u porodici. Pa i tada, samo u selima – u gradovima toga nema.

Postoje pokušaji očuvanja i podržavanja gagauskog jezika, ali su oni vrlo skromni.

Iako je to zajednička odgovornost Autonomne regije Gagauz (koja je, zapravo, stvorena za tu svrhu) i Kišinjeva. Uostalom, Gagauzi su punopravni građani Moldavije, čija prava više niko drugi ne može zaštititi. I ako moldavski Bugari imaju spoljnu domovinu Bugarsku, koja im pomaže da se kulturno razvijaju; Ukrajinci imaju Ukrajinu itd., onda Gagauzi nemaju alternativu Moldaviji.

Kako su Gaguazi oprostili ruske zločine

Godine nakon Drugog svetskog rata bile su vrlo teške za Gagauze. Gagauzi su se našli u statusu „narodnih neprijatelja“ i suočeni s progonom i uništavanjem od sovjetskih vlasti.

Godine 1946.-47. na jugu Moldavije vladala je užasna glad i to se poklopilo sa staništem Gagauza.

Prema najskromnijim procenama, donji nivo žrtava bila je oko 100 hiljada ljudi. Ta glad nije bila usmerena samo protiv Gagauza, već je najviše stradao južni deo republike. Bilo je kanibalizma, događale su se strašne stvari. U isto vreme vladala je glad na jugu Odeške oblasti, gde su takođe živeli Gagauzi.

A dve godine nakon ove gladi, 1949. godine, sovetske su vlasti izvršile masovne deportacije, tada je nekoliko desetina hiljada ljudi, Gagauza i stanovnika bugarskih sela, odvedeno u Sibir. U tom razdoblju, prema procenama savremenih gagauskih naučnika, umrlo je do trećine Gagauza. Čini se da je to dovoljno da se zauvek prokunu Rusi, sovjetska vlast i sve što je povezano s Rusijom!

Ali pokazalo se da je zapisano u drugom području memorijske ćelije. Ljudi u Gagauziji se toga ne sećaju, već se sećaju samo pozitivnih stvari koje su se događale u SSSR-u istovremeno s uništavanjem genskog fonda nacije, a to je liknep, izgradnja poduzeća, kulturnih centara itd.

Narodno pamćenje izbrisalo je progon Gagauza, iako su se tamo događale stvari koje je, čini se, nemoguće zaboraviti.

Sada je među Gagauzima pozitivan stav prema Rusiji. Štaviše, u Gagauziji postoji značajan broj onih koji još uvek podržavaju agresiju Rusije na Ukrajinu, a postoji i deo Gagauza koji su “neopredeljeni”. Iako se čini očiglednim da osoba sa zdravim razumom ne može ne osuditi agresivni rat, Gagauzi, uronjeni u konzumaciju ruskih vesti, imaju perverzan stav. I u Gagauziji je ruska propaganda vrlo jaka.

Iako treba napomenuti da su se Gagauzi samoorganizirali za pomoć izbeglicama iz Ukrajine, preselili ljude i srdačno ih primili, na temelju svojih skromnih mogućnosti.

Značajno je da se u Ukrajini (gde u regiji Odese živi nekoliko desetine hiljada Gagauza) u poslednjih godinu i po dogodila prisilna promena svesti zajednice Gagauza. Ukrajinski Gagauzi više ne gledaju prema Rusiji. Među Gagauzima se pojavio prvi heroj Ukrajine, to je pukovnik Mykola Palas, koji je dobio zvezdu heroja iz ruku Zelenskog.

A u Moldaviji Gagauzi nastavljaju živeti prema mitovima ruske propagande. Ovaj raskid s ukrajinskim Gagauzima je još jedna tragedija Gagauza.

Postoje li šanse da proglase nezavisnost

Gagauzija teško postati nezavisna, a nije stvar u formalnom pravu na takav korak, nego u činjenici da uopšte ne postoje uslovi za samostalnost ove regije.

Gagauzija se sastoji od tri mala grada (uključujući glavni grad regije, Komrat) i nešto više od 20 sela. Nema prirodnu rečnu granicu, kao Transnistrija. Štaviše, ova regija uopšte nema jedinstvenu teritoriju, Gagauzija se sastoji od nekoliko (4 ili 5, ovisno kako se broji) zasebnih enklava.“

Nedavno je Rusija uspela izabrati novog bashana lojalnog Moskvi, odnosno šefa autonomije. Na tu dužnost izabrana je Yevgenia Hutsul iz stranke „Shor“ (inauguracija je zakazana za 19. jul).

Ova stranka je agent Rusije u Moldaviji i nema sumnje da su njeni interesi sada radikalno drugačiji od interesa stanovnika Gagauzije. S obzirom na to, ne mogu se isključiti pokušaji uvlačenja regije u sukob s Kišinjevom.

Iako postoje pozitivni signali koji daju nadu da će ljudi imati razuma da ne pokleknu. U maju je u Comratu održan takozvani „kongres poslanika svih nivoa“. Bilo je puno govora o sukobu s Kišinjevom, a odjednom je jedan političar, bivši gradonačelnik Komrata Nikolaj Dudoglo sugerisao učesnicima kongresa da će ako se zahtevi ne čuju održati referendum o otcepljenju.

Te su reči izazvale strah, a čak su se i radikalno nastrojeni članovima kongresa radije ogradili od njih. Odnosno, ideja o „nezavisnosti“ Gagauzije sada nema podršku.

Sukob sa Kišinjevom

Iako Gagauzi izvana izgledaju proruski orijentisani, oni sebe takvima ne smatraju. Štoviše, gagauski političari sebe apsolutno ozbiljno nazivaju „sidrom moldavske državnosti“ i uvereni su da je Moldavija zahvaljujući njima sačuvala svoj suverenitet.

Činjenica je da zakonodavstvo Moldavije (zakon „O posebnom statusu Gagauzije“) sadrži klauzulu: „U slučaju promjene statusa Republike Moldavije kao nezavisne države, narod Gagauzije ima pravo pravo na spoljno samoodređenje.“

Ova norma, usvojena 1994. godine, postala je kompromis koji je okončao sukob između Komrata i Kišinjeva.

Gagauzija je tada pristala vratiti kontrolu nad glavnim gradom s pravima autonomije u zamjenu za jamstva da se Moldavija… neće pridružiti Rumuniji. Njoj je posvećena gore citirana norma o pravu na samoopredeljenje, iako ne sadrži riječ „Rumunija“.

Ova priča datira još iz ranih 1990-ih, kada je u Moldaviji nakratko bila aktualna ideja o ujedinjenju s Rumunijom, što je izazvalo strah među Gagauzima da će doći do asimilacije.

Međutim, mediji i političari počeli su raspirivati i raspirivati rumunofobiju. Ovaj političko-tehnološki fenomen, koji se bez ikakve osnove pojavio 90-ih, i danas određuje raspoloženje u Gagauziji.

O Gagauziji i podršci evropskim integracijama

Pre izbora svaki političar dolazi u iskušenje prilagoditi se raspoloženju društva. U Gagauziji su tome skloni svi, od bašana do duha malog sela. Zbog toga na izborima u Gagauziji jednostavno nema otvoreno proevropskih i antiruskih političara.

Ali već sledeći dan nakon izbora, svaki novi gagauski političar otkriva drugačiju stvarnost, te doznaje da su gotovo svi infrastrukturni projekti u Gagauziji, od popravka puteva do vodosnadbevanja, povezani s evropskim bespovratnim sredstvima. I tada izabrani zvaničnik shvati da jednostavno nema drugog pravca, osim evropskog.

Stoga se nakon dolaska na vlast retorika svakog lidera mijenja, jer svaki od njih shvata da je potrebno razvijati odnose s evropskim partnerima.

To je bilo vrlo jasno vidljivo kod Irine Vlach (Baskanke iz Gagauzije 2015.-2023.), koja je na vlast došla na potpuno proruskim sloganima i uz direktnu podršku Kremlja, ali je u drugi mandat otišla s novom retorikom, najavljujući princip „360 stepena otvorenosti Gagauzije“, koji je kao prioritet davao saradnju s EU, Turskom itd. To je urodilo plodom za regiju: danas su svi projekti koji mogu biti posjetnica Gagauzije stvoreni evropskim novcem.

Ali novi političari koji dolaze na vlast dolaze s parolama o prijateljstvu s Rusijom.

Činjenica je da je prije 10-15 godina većina Gagauza odlazila u Rusiju u zaradu. Danas većina radnih migranata odlazi u Evropu, u Nemačku. Odnosno, „evropske integracije na privatan način“ i to ne može a da ne utječe na javno mnijenje.

Mesto Gagauzija samo je deo Moldavije. Kamo god ide moldavski brod, s njim će ići i Gagauzija, druge opcije nema, piše Evropskapravda, prenosi Klix.