Da li su današnji Rusi braća ikome: Analiza Voltera Klemensa o tome može li Rusija ikada biti deo Evrope

Pevali su deo Šilerove pesme na azerbejdžanskom, a deo na nemačkom.

Svirali su u čast posete delegacije Evropske unije (EU) povodom 25 godina prijateljstva EU i Azerbejdžana. Tamošnja vladajuća dinastija je neprijateljski nastrojena prema mnogim vrednostima EU, ali je pozdravila sporazum o pridruživanju, ukazuje u analizi za Centar za evropske analize Volter C. Klemens, saradnik Dejvis centra za ruske i evroazijske studije Univerziteta Harvard i profesor političkih nauka na Univerzitetu u Bostonu.

Klemens pokušava da dođe do odgovora na pitanje može li Rusija ikada biti deo Evrope i njenih težnji ili sada mora da živi izvan zagrljaja kontinenta?

Mladi muzičari u Bakuu, od kojih su polovina žene, bili su veseli dok su pevali u čast radosti i ljudske solidarnosti. Nije bilo ni traga antizapadnim osećanjima koju je pokazao Ali, mladi musliman iz Azerbejdžana, dok je ostavljao Nino, svoju gruzijsku hrišćanku u romanu Ali i Nino (1937).

Da li su današnji Rusi braća ikome? Da li je Rusija, kako tvrde Putinovi ideolozi, postala oslonac evroazijske civilizacije — jezgro koje svojevrsnim magnetizmom apsorbuje muslimansku, budističku i druge kulture na svojoj periferiji?

Ili su oni sastavni deo Evrope kao što je pretpostavljao diplomata i prosvetitelj Vasilij Malinovski u svom „Traktatu o ratu i miru“ iz 1803, napisanom dok je bio na dužnosti u Engleskoj. (Rassuždenie o mire i voine: Skt Peterburg, 1803).

Rasprava Malinovskog tražila je neku vrstu saveta bezbednosti koji bi se sastojao od Rusije i drugih velikih sila Evrope — koncept koji je kasnije odražen u Koncertu Evrope (geopolitički poredak u Evropi od 1814 do 1914), ali ne i u manjoj i arhireakcionarnoj Svetoj alijansi (1815) koja se pridružila samo autokratama Rusije, Austrije i Pruske, a prezirali su ga Engleska (kao „deo… uzvišene besmislice”) Vatikan i Otomansko carstvo.

Ruski intelektualci i političari vekovima su rastrzani između zapadnjaštva, evroazijstva i rusizma.

Diplomata i pesnik Fjodor Tjučev, na primer, proveo je više od polovine svog života u Nemačkoj i drugim delovima zapadne Evrope. Više je voleo književne salone u Minhenu nego relativno sumorni život Sankt Peterburga iz 19. veka.

Ali on je podstakao carski režim da pokrene propagandnu kampanju meke moći kako bi ublažio neprijateljsko izveštavanje kritičara kao što je markiz de Kustin, reakcionar koji je ipak bio zgrožen dubinama ruske autokratije kada ju je posetio 1839.

Nasuprot tome, pogledi Andreja Saharova iz 20.veka o kontroli naoružanja i ljudskim pravima zračili su osnovnim humanizmom bez nacionalne ili geografske pristrasnosti.

Sovjetski lideri poput Lenjina i Hruščova cenili su deo Betovenove muzike. Na kraju, međutim, oni su poput Staljina insistirali na tome da muzika i druge umetničke forme moraju biti razumljive radničkoj klasi i da unapređuju cilj komunističke revolucije.

Ruski predsednik Vladimir Putin rekao je da sa zadovoljstvom sluša takozvanu popularnu klasičnu muziku – Baha, Betovena i, pre svega, Mocarta.

Takođe je pohvalio melodiju u Listovoj (Franc) adaptaciji Šubertovog „Standchena“. Što se tiče „naših” (ruskih) kompozitora, Putin je izdvojio Rahmanjinova, koji je živeo na Zapadu posle 1917. odsviravši svoj poslednji koncert u carskoj Jalti tog septembra.

Navodeći da je čovek koji može skoro sve, Putin je dozvolio da bude snimljen kako svira klavir, ipak sa sramnim rezultatima.

Bez obzira na Putinov muzički ukus, njegova politika je suprotstavila rusku civilizaciju i Zapad. Ne samo da su njihove politike dijametralno suprotne, kaže Putin, već su i njihove vrednosti dok se Zapad davi u drogama i seksualnim devijantnostima.

Međutim, sa svoje strane, Savet Evrope (1972.) i EU (1985.) proglasili su Betovenovu „Odu radosti“ za evropsku himnu.

Holandski dirigent Andre Rju dirigovao je 2015. Betovenovom muzikom za Šilerovu pesmu pred mnogobrojnom publikom na otvorenom, uključujući Evropljane i Azijate (mnogi u publici su plakali od emocija) u Mastrihtu.

Ako se ova osećanja poštuju u Evropi, kako se mogu porediti sa Putinovim napadima na sve što je drago u Ukrajini koja želi da bude deo Zapada?