Da li su nemački vojnici uzalud ginuli u Avganistanu?

Iz Avganistana stalno stižu nove, sve lošije vesti: talibani su osvojili i Kandahar, grad od pola miliona stanovnika na jugu zemlje. Ali još veći šok za nemačke veterane bio je pad Kunduza i praktično čitavog severa Avganistana koji se u početku smatrao „mirnim područjem“.

„Kod veterana je ovo izazvalo emocionalni potres“, kaže Volf Gregis, bivši vojnik koji je sad autor knjiga i profesor pedagogije u Rostoku. To se pre svega odnosi na Kunduz: „Nijedno drugo mesto u Avganistanu nije tako blisko povezano s palim nemačkim vojnicima.“

Baš u provinciji Kunduz nemački vojnici imali su najviše gubitaka. Tamo su se takođe zbili i događaji koji su praktično obeležili poimanje nemačke javnosti o ratu u Avganistanu. „Tamo su nemački vojnici prvi put, i to u velikom stilu, naučili šta je borba i šta je umiranje u ’asimetričnom ratu’. I kakav je to užas“, kaže Gregis.

Najkrvavija godina Bundesvera

Na početku misije nemačke vojske u Kunduzu taj region važio je za jedan od najbezbednijih u Avganistanu. Nemačka je tamo 2003. preuzela komandu nad regionalnim timom za obnovu zemlje, „Provincial Reconstruction Teams“ (PRT), kako se to u žargonu NATO zove. Ali već u junu te godine četiri nemačka vojnika su poginula u napadu na autobus, a od 2006. su i borbe postale žešće. Gregis kaže da je Kunduz „stavio na iskušenje smisao nemačke misije u Avganistanu“.

Ta provincija je bila poprište nekoliko užasnih događaja: u septembru 2009. jedan nemački oficir naredio je da se izvrši vazdušni napad na kamion-cisternu koja se zaglavila na putu. Ali oko tog kamiona okupilo se mnoštvo civila i više od stotinu njih je poginulo. Nemački oficir to naravno nije nameravao.

Godinu dana kasnije, nemački vojnici sve češće su ulazili u bitke s talibanima. Još uvek se pamti takozvana „Bitka na Veliki petak“ u aprilu 2010. kad je jedna nemačka patrola pala u zasedu. Borba je trajala devet sati, tri nemačka vojnika su poginula, a osam je ranjeno. Na kraju ih je spasila vazdušna podrška američkog helikoptera.

Tako je počela, kako to u nemačkoj vojsci zovu, „najkrvavija godina u istoriji“ Bundesvera. Na tom položaju ostali su sve do 2013. kad su preseljeni u kamp kod Mazar i Šarifa, zapadno od Kunduza.

U gotovo dve decenije misije nemačke vojske u Avganistanu poginulo je ukupno 59 nemačkih vojnika.

„Sve se moglo predvideti, čitava katastrofa“

Sada nemački veterani gledaju kako su talibani jednostavno pregazili glavni grad pokrajine u kojoj su bili. Kod mnogih je to izazvao šok i bes. „Teško je to opisati“, kaže Andreas Egert. On je 2013. završio svoju sedmu i poslednju smenu u Avganistanu i lično je poznavao neke od kolega koji su tamo poginuli.

Danas je predsednik pokrajinskog ogranka Udruženja nemačkih veterana (BDV) i kaže: „Mnogo toga nam prolazi kroz glavu, tuga, ali i bes. Besan sam na talibane zbog toga što ljude tamo opet stavljaju pod svoj jaram, ali sam besan i na odluku nemačke vlade i ministarstva obrane. Sve se to moglo predvideti, čitava ova katastrofa.“

„Osećam se ekstremno usrano“, jasno nam kaže Johanes Kler, bivši podoficir Bundesvera koji je napisao i knjigu o svojim misijama u Avganistanu 2010. i 2011. „Mi smo tamo ostavili našu krv, znoj i suze. Naši drugovi su tamo ubijeni. Sve je moglo da se predvidi, a najkasnije posle 2014. kad su povučene borbene jedinice i kad je postalo jasno da snage Avganistana nisu u stanju samostalno da izađu na kraj sa situacijom.“

„Ostavili smo ih same“

Kler se najviše boji za bezbednost ljudi koji su pomagali nemačkim vojnicima dok su bili u Avganistanu. „Mi smo sada opet kod kuće, ali Avganistanci su u životnoj opasnosti, pogotovo oni koji su sarađivali sa Zapadnjacima. To čini stvari još gorim. I ja sad sedim ovde i ništa ne mogu da uradim.“

Bivši podoficir Bundesvera ipak se slaže da se nije moglo izbeći potpuno povlačenje zapadnih snaga iz Avganistana. I on je uveren da je misija postala svojevrstan „alibi“.

„Zato i jesam tako besan. Osnovni problem Avganistana odavno je poznat. Bio je poznat i pre 2010. kad sam ja bio tamo. Ali on se nikada nije dosledno rešavao.“

To kako Kler sumira rezultate misije u Avganistanu bolno liči na iskustva Amerikanaca u ratu u Vijetnamu šezdesetih: u Avganistanu je NATO stalno menjao strategije uz nadu da će neka od njih biti i efikasna. A pošto misija nije bila omiljena kod kuće, na Zapadu, mnoge vlade, uključujući i Nemačku, nikada nisu do kraja stale iza nje.

Sve to je dovelo do povlačenja borbenih jedinica 2014. „Bilo je potpuno jasno da pozitivni efekti koje smo mi postigli, neće potrajati. Na kraju se može reći da smo izdali svu tu veliku muku i posao koji smo tamo obavili. Ali pre svega smo izdali ljude u Avganistanu“, kaže Johanes Kler.

„Zašto im nismo pomogli?“

Ni Andreas Egert iz Udruženja veterana nema lepe reči za politiku Berlina. Pre misije se naveliko govorilo da se „sloboda i bezbednost Nemačke i Evrope brane na Hindukušu“. Ali takve izjave su brzo utihnule. „Naša ministarka odbrane kaže da odluka o povlačenju nije imala alternativu. Slažem se, nije bilo alternative, ali ta odluka je mogla drugačije da se pripremi“, kaže Egert. „U stvari, užasno sam tužan jer sam tokom mojih misija tamo upoznao mnogo sjajnih Avganistanaca i znam da oni sada moraju da strahuju za svoj život. Ili su ga možda već izgubili…“

Još više je besan na „političku džunglu“ koja se opet stvorila poslednjih nedelja u raspravi o davanju azila ljudima iz Avganistana koji su radili za nemačku vojsku – prevodiocima, vodičima i drugima. Njima su pretili i pre nego što je Kunduz pao, ali njihovi zahtevi za dobijanje azila u Nemačkoj su „potonuli“ u nemačkoj birokratiji – neki će možda reći i u političkoj ravnodušnosti. Dok to govori Egert se jedva uzdržava: „Mislim da postoji međunarodna odgovornost, jer je sve lako moglo da se predvidi“.

Da li je bilo uzalud?

„Ostavljanje na cedilu“ boli nemačke veterane Klera i Egert između ostalog i zato što su uvereni da su Avganistanci „više voleli Nemce nego američke vojnike“. Egert ima utisak da je Bundesver bio konstruktivniji i da se ponaša „manje vojnički“.

„Znali su da smo njihovoj zemlji doneli određenu stabilnost i radna mesta, i bili su prijateljski naklonjeni prema nama.“ Ali ni Egert nema velikih iluzija: „Naravno da se ne može isključiti mogućnost da smo imali posla i s ljudima koji su sarađivali i sa talibanima.“

I dok s gorčinom prati kako talibani nadiru, Egert želi da veruje da njegovi drugovi koji su tamo izgubili život ipak nisu uzalud poginuli. „Ne verujem da je sve bilo uzalud. Mislim da je sve to ipak promenilo neke stvari. Poginuli vojnici su svojim životima branili slobodu Nemaca, a u Avganistanu smo nešto promenili u glavama tih ljudi. Mi smo bili tamo za vreme čitave jedne generacije.“

Veterani su uvereni da bi međunarodna zajednica i dalje trebalo da se zalaže za bezbednost u Avganistanu. „Za par godina ćemo opet biti tamo i počećemo ispočetka, kako bismo obnovili uništenu zemlju“, misli Egert.

Uporište Bundesvera u Kunduzu 2013. je predato vladi Avganistana. Nemačke jedinice su se povukle na svoje novo komandno mesto u Mazar i Šarifu na zapadu zemlje, a krajem juna ove godine Avganistan je napustio i poslednji nemački vojnik.