FoNet/Aleksandar-LevajkovićSkupština Srbije izglasala je ove nedelje novu vladu zemlje. Kadrovi i program predstavljaju dalji zaokret ka etnonacionalističkoj, anti-EU desnici.
Vlada uključuje ministre koje su SAD već sankcionisale za korupciju, kao i očite rusofilske ulizice, piše Danijel Server, američki profesor na Univerzitetu Džons Hopkins na peacefare.net.
Da ne pominjemo, dodaje, premijera koji je vodio Ministarstvo odbrane Srbije prošle godine, kada je ono bilo saučesnik u terorističkom napadu na severu Kosova, kidnapovanju kosovske policije i neredima protiv mirovnih snaga predvođenih NATO-om.
On je već ponovio želju Srbije za dobrim odnosima sa Rusijom i odbijanje da se uskladi sa sankcijama EU protiv Moskve.
Predsednik Vučić ostavlja malo prostora onima koji tvrde da Srbija ide na Zapad, konstatuje Server.
Poslednjih meseci se razmetljivo susreo sa diktatorima Mađarske i Azerbejdžana, kao i sa stvarnim autoritarcima koji vladaju Belorusijom, Rusijom i Kinom.
Vučić ne krije svoju ambiciju da proširi ovlašćenja Srbije nad 49 odsto Bosne i Hercegovine, celu Crnu Goru i sever Kosova sa srpskom većinom.
Vučić je, takođe, u decembru održao izbore koji su bili pokradeni i bilo je nepravilnosti što je podstaklo Fridom haus da nastavi da snižava rezultate demokratije u Srbiji.
Zašto se Evropa i SAD zavaravaju?
Ipak, zvaničnici u SAD i Evropi spremni su da tolerišu, pa čak i nagrade Vučića. Neki strahuju da bi bilo koja alternativa mogla biti gora.
Drugi ne žele da priznaju neuspeh tri godine politike umirivanja Vučića. Drugi pak zamišljaju da mrvice koje on deli u zapadnom pravcu – Srbi koji koriste kosovske registarske tablice i lična dokumenta – mogu nagovestiti poboljšanje u krupnijim pitanjima.
Granate i meci koje Srbija dozvoljava da stignu do Ukrajine mogu uticati na neke, ali sigurno slične količine – ako ne i više – dođu i do Rusije.
Ali samoobmana je veliki deo ove priče. Vučić je jasno stavio do znanja da neće sprovoditi sporazume koje SAD i EU smatraju pravno obavezujućim.
Beograd se protivio članstvu Kosova u Savetu Evrope. Sigurno inteligentni Amerikanci i Evropljani razumeju da učešće Srbije u vežbama NATO-a nosi značajan priliv obaveštajnih podataka u Rusiju.
Ali da bi se uradilo nešto u vezi sa srpskim malverzacijama potrebni su teški politički pomaci. Zašto to prihvatiti ako se niko iznad vašeg platnog razreda ne protivi politici „ne viditi zlo“?
Prilika za promenu
Uskoro bi trebalo da se pojavi prilika za efikasniji potez. Zvaničnici koji su iskovali politiku „ne viditi zlo“, vode se negde drugde.
Glasine kažu da se specijalni predstavnik EU Miroslav Lajčak i zamenik pomoćnika američkog sekretara Gabrijel Eskobar spremaju da krenu dalje na nove funkcije.
Mnogo su uložili u Vučića i nemaju mnogo da pokažu zauzvrat. Kao i ambasada SAD u Beogradu. Ambasador Hil je više puta ocrnio rukovodstvo Kosova dok je hvalio srpsko.
Novi lider Evropskog biroa Stejt departmenta, Džim O’Brajen, nije u potpunosti zapao u njihovu neproduktivnu kolotečinu.
Bio je izuzetno otvoren po nekim pitanjima sa Vučićem. Ali i on nastavlja da obećava Srbiji napredak u uspostavljanju Zajednice opština sa srpskom većinom na Kosovu koju Vučić namerava da iskoristi kao iredentistički mehanizam za upravljanje kosovskim Srbima.
ZSO zahteva ispunjenje quid pro quo
Kosovo je obećalo ovu Asocijaciju sporazumom iz 2013. koji je uključivao priznavanje važnosti ustava Kosova na celoj njegovoj teritoriji i obavezu da se Kosovu i Srbiji omogući pristupanje Evropskoj uniji odvojeno i bez međusobnog mešanja.
Ovo je predstavljalo de fakto srpsko priznanje Kosova, pošto samo suverene države mogu pristupiti Uniji.
Ali Srbija je odustala od tih obaveza. Vučić je jasno stavio do znanja da nema veću toleranciju za de fakto priznanje nego za de jure priznanje. On je povukao srpske gradonačelnike, policiju, sudije i druge zvaničnike iz prištinskih institucija na severu Kosova.
Beograd je podstakao kosovske Srbe da bojkotuju poslednje opštinske izbore. Srbija se takođe protivi članstvu Kosova u Savetu Evrope i drugim regionalnim institucijama.
Problem je demokratija
Očekivati da Kosovo formira ZSO bez beneficija koje je Srbija obećala zauzvrat je glupo. Kosovski premijer Aljbin Kurti je bio na komandnoj poziciji tokom većine poslednjih pet godina u kosovskoj politici.
Nema bržeg načina da ga izgubi nego da da Srbiji ZSO, a da ništa ne dobije zauzvrat. Sledeće godine ga verovatno očekuju izbori.
Očekivati od njega da izvrši političko samoubistvo da bi zadovoljio Beograd je diplomatska greška.
Naravno, isto važi i za predsednika Vučića. Srbija možda ide ka autokratiji, ali je još nema. Malo srpskih političara rizikuje da kaže očigledno: da je Kosovo izgubljeno i da bi Srbiji bilo bolje da to prizna.
Vučićeva glavna opozicija godinama je oštrija po pitanju Kosova nego on. Za njega bi bila potrebna neobična hrabrost da se suprotstavi političkim strujama u Beogradu.
Jedini način da se oživi ZSO jeste da se oživi i quid pro quo (nešto dato ili primljeno za nešto drugo) iz 2013. godine.
To bi trebalo da obuhvati istinsko učešće građana srpske nacionalnosti u upravljanju Kosovom, prihvatanje od strane Beograda ustavne i sudske vlasti Prištine na severu i okončanje protivljenja Beograda članstvu Kosova u međunarodnim organizacijama.
Kurti bi se tada mogao pohvaliti da je napravio dobar posao. Vučić bi mogao da tvrdi da je dobio ono što je Beograd želeo. A SAD i EU bi mogle da traže stvarni napredak u približavanju i Srbije i Kosova evroatlantskim institucijama i vrednostima, zaključuje Server.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
