Danska prva zemlja NATO koja je priznala ulogu u ubijanju civila 2011. u Libiji

Dokumenti objavljeni na osnovu Zakona o slobodi informisanja pokazuju da je dansko vazduhoplovstvo još 2012. privatno zaključilo da su dva napada F-16 povezana sa izveštajima o civilnim žrtvama koje su sastavili UN, mediji i grupe za ljudska prava.

Međutim, ovo priznanje tada nije objavljeno, što je praktično sprečilo rođaka ubijenih Libijaca da traže odštetu ili obeštećenje, jer nije znao koja je država možda stajala iza bombardovanja.

Napadi NATO-a koji uključuju danske borbene avione u kojima su ubijeni civili uključuju:

*U vazdušnom napadu na Surman, zapadno od Tripolija, 20. juna 2011. ubijeno je 12 civila, uključujući petoro dece i šest članova jedne porodice. Preživeli član porodice rekao je da je meta bila isključivo stambena zgrada u vlasništvu penzionisanog člana libijske vlade, ali je NATO tada rekao da je to „legitimna vojna meta“, uprkos izveštajima o smrtnim slučajevima neboraca.

*U bombaškom napadu na stambeni blok u Sirtu, u centralnoj Libiji, 16. septembra 2011. ubijeni su muškarac i žena, koja je bila u petom mesecu trudnoće. Iako je bilo nepotvrđenih izveštaja o snajperistima na krovu, nakon toga su se postavljala pitanja da li bi napad bio proporcionalan, s obzirom da su civili ubijeni.

Dansko ministarstvo odbrane navelo je u saopštenju da su, iako su se događaji odigrali pre mnogo godina, započeli reviziju.

U jednom novoobjavljenom dokumentu, napisanom na engleskom a koji je danska vojna komanda poslala u maju 2012. predstavnicima NATO-a, kaže se da su „danski avioni učestvovali u brojnim konkretnim napadima“ za koje su istražitelji međunarodne istražne komisije UN-a za Libiju, Human Rights Watch i New York Times naveli da su izazvali civilne žrtve.

„Ne mogu se isključiti civilne žrtve tokom izvođenja ovih napada“, zaključuje danska interna revizija, ranije označena kao tajna.

Međutim, u reviziji se takođe tvrdi da nema „dokaza ili naznaka da su danski avioni izazvali takve žrtve“, jer „nije bilo NATO trupa na terenu da procene efekte napada“. Umesto toga, Danska se oslanjala na daljinska posmatranja pilota i druga izviđanja da bi donela dvosmislenu presudu.

Dalji dokumenti vazduhoplovnih snaga, na danskom, potvrđuju da su F-16 ove zemlje učestvovali u vazdušnim napadima na Surman i Sirt na osnovu datuma svakog od njih.

U svakom slučaju, druga država je bila uključena, ali njeno ime ostaje redigovano, što znači da je i dalje moguće da je vojska druge zemlje isporučila smrtonosne bombe.

Dansko priznanje da imaju vezu sa vazdušnim napadima usledilo je nakon zajedničke istrage Altingeta, danski nezavisni portal, organizacije za zaštitu civilnih šteta Airwars i Gardijana.

Jedan stručnjak je rekao da je neuspeh danske vojske da prizna mogućnost izazivanja civilnih žrtava u to vreme bila propuštena prilika da se poboljšaju standardi odgovornosti – i da se žrtvama omogući da traže odštetu.

Mark Garlasko, savetnik međunarodne istražne komisije za Libiju koju su osnovale UN, koja je istraživala kršenja ljudskih prava od strane svih strana u sukobu, rekao je da smatra da su otkrića u dokumentima „prilično mučna“ jer je NATO odbio da odgovori na pitanja o civilima žrtava u to vreme.

„Veoma je razočaravajuće što nije bilo dovoljno transparentnosti da su ovo objavili u vreme kada je to moglo biti korisno. Korisno ne samo kao naučena lekcija kako bi se životi mogli spasiti u budućnosti, već i korisnim za žrtve ovih napada – da mogu da razumeju zašto su članovi njihovih porodica ubijeni i da potencijalno dobiju neku vrstu kompenzacije za njihov gubitak“, rekao je.

Bombardovanje je u središtu modernog ratovanja, koje Zapad više puta koristi u Siriji i Iraku, Rusija u Siriji i Ukrajini i najintenzivnije Izrael u Gazi. Međutim, vojske, uključujući i one na zapadu, često nisu bile voljne da priznaju kada su civili ubijeni i ranjeni.

Velika Britanija kaže da je samo jedan civil ubijen tokom devetogodišnje kampanje bombardovanja ciljeva u Iraku i Siriji u kojoj je ispaljeno 4.324 projektila ili drugog oružja, što je skoro savršen rekord koji su stručnjaci doveli u pitanje.

Odgovarajući na potez Danske, zvaničnik NATO-a je rekao da je libijska kampanja vođena sa „preciznošću bez presedana“ i da se „vodilo računa da se rizik po civile svede na minimum“.

Deset zemalja, uključujući šest iz Evrope, učestvovalo je u misijama bombardovanja u okviru NATO-ove operacije Unified Protector, kodnog naziva za zapadnu intervenciju u Libiji, koja je trajala šest meseci od 31. marta 2011.

To je pomoglo da se dovede do svrgavanja diktatora pukovnika Moamera Gadafija, ali je takođe pokrenulo dug period nestabilnosti u severnoafričkoj zemlji, koja ostaje podeljena između istoka i zapada nakon perioda građanskog rata.

Pored Danske, zemlje koje su učestvovale u bombardovanju ciljeva u Libiji su SAD, Velika Britanija, Francuska, Belgija, Kanada, Italija, Norveška, koje su sve članice NATO-a, plus Katar i Ujedinjeni Arapski Emirati. Danac Anders Fog Rasmusen je u to vreme bio na čelu NATO-a.

Do sada nijedna zemlja nije prihvatila vezu između svog vazduhoplovstva i određenog bombardovanja, štiteći svoje aktivnosti pod okriljem NATO-a. Kao rezultat toga, članovima porodica žrtava nije bilo moguće da traže obeštećenje na sudovima te zemlje.

Jedan čovek, Kaled al-Hamedi, čija su žena i dvoje dece ubijeni u napadu na Surman, pokušao je da podnese tužbu protiv NATO-a, ali nije uspeo kada je belgijski apelacioni sud 2017. zaključio da vojna alijansa ima imunitet od krivičnog gonjenja.

Tesa Gregori, partner u britanskoj javnoj advokatskoj firmi Leigh Dai, rekla je da ako vojska nije spremna da ispita izveštaje o civilnim žrtvama i prizna greške, rizikuje da ostavi utisak da su iznad zakona.

„U vojnim operacijama u kojima se navodi da je došlo do civilnih žrtava, imperativ je da se ti navodi propisno istraže i da se žrtvama pruži dovoljno informacija da traže obeštećenje u skladu sa međunarodnim i domaćim pravnim mehanizmima. Bez transparentnosti će verovatno cvetati kultura nekažnjivosti“, navela je.