Dejvid Džulijus i Ardem Pataputijan ovogodišnji dobitnici Nobelove nagrade za „fiziologiju ili medicinu“

Ovogodišnja nobelova nagrada dodeljena je dvojici naučnika koji su svojim istraživanjima otkrili receptore za temperaturu i dodir, što su sposobnosti koje pomažu čoveku da ostvari interakciju sa svetom oko sebe.

Džulijus i Pataputijan istraživali su o tome kako se pokreću nervni impulsi tako da se pritisak i temperatura mogu percipirati.

Pitanje kako osećamo svet somatskim osećanjem fascinira čovečanstvo milenijumima. U 20. veku postalo je jasno da dodir i temperatura aktiviraju različite vrste živaca u koži.

Međutim, identitet molekularnih pretvarača odgovornih za otkrivanje i pretvaranje toplote, hladnoće i dodira u nervne impulse u senzornom nervnom sistemu ostao je misterija sve do otkrića koja su nagrađena ovogodišnjom Nobelovom nagradom.

Dejvid Džulijus želeo je  da identifikuje ćelijsku metu kapsaicina, ljutog sastojka čili paprike, jer je verovao da bi to moglo pružiti  uvid u mehanizme bola. Кoristio je biblioteku cDNК iz senzornih neurona na funkcionalnom ekranu da potraži gen koji bi mogao da prenese osetljivost kapsaicina na ćelije koje normalno ne reaguju.

Ekran je identifikovao cDNК koja kodira novi jonski kanal, koji pripada porodici prelaznih jonskih kanala receptora receptora. Važno je da se pokazalo da se on aktivira temperaturama koje se doživljavaju kao bolne.

Nakon ovog otkrića, Džulijus i Pataputijan nezavisno su napravili još jedan važan napredak otkrićem TRPM8, srodnog receptora osetljivog na hladnoću.

Ardem Pataputijan je koristio funkcionalni ekran gena kandidata izraženih u mehanosenzitivnoj ćelijskoj liniji za identifikaciju jonskih kanala aktiviranih mehaničkim stimulansima.

Dva mehanički aktivirana jonska kanala su identifikovana i pokazano je da predstavljaju potpuno novu klasu jonskih kanala koji funkcionišu kao mehanički senzori.

Rad dvojice laureata otključao je jednu od tajni prirode objašnjavajući molekularnu osnovu za osećaj toplote, hladnoće i mehaničke sile.

Dejvid Džulijus rođen je u Nju Jorku 1955. godine. Svoja istraživanja izvodio je na unverzitetu u San Francisku, gde je i dalje aktivan. Osvojio je nagradu Shaw za nauku o životu i medicini 2010. godine, kao i Brejktru nagradu za nauku o životu 2020.

Ardem Pataputjan rođen je 1967. godine u Bejrutu. Kao mladić preselio se u Los Anđeles, a istraživanje za svoj nagrađeni rad izvodio je u Skrips Risrč-u u Kaliforniji. Bio je stipendista Američkog udruženja za razvoj nauke od 2016. godine, član Nacionalne akademije nauka od 2017. i Američke akademije umetnosti i nauke od 2020. Godine 2017. osvojio je nagradu V. Alden Spenser-a, 2019. nagradu Rosenstiel, 2020. nagradu Кavli za neuronauku  i nagradu Fondacije BBVA Granice znanja u biologiji/biomedicini.

Nobelova nagrada ustanovljena je da bi se odalo priznanje istaknutim ličnostima za akademska, kulturna i naučna dostignuća i prvi put je dodeljena 1901. godine.

Nobelovu nagradu za fiziologiju ili medicinu dodeljuje Institut Karolinska, medicinski univerzitet u Švedskoj, za izuzetne doprinose u raznim poljima fiziologije i medicine.

Iako se često skraćeno naziva Nobelovom nagradom za medicinu, Alfred Nobel je u svom testamentu izričito naveo da se nagrada dodeljuje za „fiziologiju ili medicinu”, te tako obuhvata mnogo širi spektar polja.

Dodeljuje se svake godine u Stokholmu tokom svečane ceremonije 10. decembra, na godišnjicu smrti Alfreda Nobela.

Od 1901. godine, kada je prvi put uručena Nobelova nagrada za fiziologiju ili medicinu, 222 pojedinca je primilo nagradu (210 muškaraca i 12 žena), odnosno dodeljena je 111 puta.

Prva nagrada je uručena nemačkom lekaru i imunologu Emilu von Behringu za serum protiv difterije. Bio je naširoko poznat kao „spasilac dece”, pošto je u to vreme difterija bila glavni uzrok smrti dece.

Pojedine dodele ove nagrade su bile veoma kontroverzne, kao što je odlikovanje portugalskog neurologa Antonija Egasa Moniza 1949. godine, urpkos brojnim kritikama od strane drugih stručnjaka iz oblasti medicine. On je zajedno sa Valterom Rudolofom nagrađen za otkriće „terapijskih” vrednosti lobotomije u određenim psihozama. Ova drastična vrsta operacije na mozgu, ostala je u istoriji medicine zapamćena kao prva primena hirurške metode u lečenju psiholoških poremećaja.

Prva žena koja je dobila nagradu iz oblasti fiziologije ili medicine je američka biohemičarka Gerti Kori. Ona je zajedno sa svojim mužem Karlom Korijem i Bernardom Hudejem dobila nagradu 1947. godine za otkriće procesa katalitičke konverzije glikogena, koji je važan u mnogim aspektima medicine, uključujući lečenje dijabetesa.

Pored nje, nagradu je primila 1977. godine i američka naučnica Rozalin Jalou za razvoj radioimunoeseja (radioimunotest). Jalou je bila prva žena američke nacionalnosti koja je dobila Nobela.

Američka naučnica Barbara Maklintok je jedina žena koja je samostalno odlikovana nagradom iz ove kategorije i to 1983. godine za otkriće genetičke transpozicije.

Odlikovane su i italijanska naučnica Rita Levi-Montalčini (1986), američka biohemičarka i farmakološkinja Gertruda Elajon (1988), nemačka biologičarka Kristijana Nuslajn-Volhard (1995), američka biologičarka Linda B. Bak (2004), francuska virusološkinja Fransoaz Bare Sinusi (2008), australijsko-američka lekarka, profesorka i naučnica Elizabet Blekbern (2009), američka molekularna biološkinja Kerol Grajder  (2009), norveška psihološkinja i neuronaučnica Mej-Brit Mojzer (2014), kao i kineska naučnica, hemičarka, farmaceutkinja i profesorka Tu Joujou (2015).

Nobelova nagrada za fiziologiju ili medicinu nije dodeljena 1915, 1918, 1921, 1925, 1940 i 1942. godine, mahom zbog Prvog svetskog rata (1914–1918) ili Drugog svetskog rata (1939–1945).

Godine 1937. Treći rajh je zabranio nemačkim državljanima da prihvate Nobela, te je patolog i bakteriolog Gerhard Domag morao 1939. da odbije ovo odlikovanje. Bio je odabran za doprinos stvaranju novih lekova na bazi sulfonamida, prvih tipova antibiotika. Godinama kasnije mu je uručena diploma i medelja, ali ne i novac.

Prošle, 2020. godine, Institut Karolinska odlučio je da dodeli Nobelovu nagradu za fiziologiju ili medicinu britanskom naučniku Majklu Haugtonu i američkim istraživačima Harviju Alteru i Čarls Rajsu za otkrivanje virusa hepatitisa C.

Nobelove nagrade postoje zahvaljujući švedskom naučniku i industrijalcu Alfredu Nobelu koji je želeo da se iz njegovog fonda svake godine izdvaja novac za doprinos čovečanstvu.

Alfred Nobel (1833-1896) je odredio institucije koje će dodeljivati nagrade svake godine, među kojima su Švedska akademija za književnost, Institut Karolinska za medicinu, Švedska kraljevska akademija za fiziku i hemiju, kao i Odbor za mir koji specijalno bira norveški parlament.

Nobelova nagrada se sastoji od zlatne medalje, diplome i čeka na oko devet miliona kruna (oko milion evra). Novčani iznos nagrade se deli ako ima više laureata u jednoj disciplini.

Tekst je deo projekta koji je sufinansiran iz Budžeta Republike Srbije – Ministarstva kulture i informisanja. Stavovi izneti u podržanom medijskom projektu nužno ne izražavaju stavove organa koji je dodelio sredstva.