„I SAD imaju svoj skup oligarha“: Američki profesor upozorava da bi oni mogli biti moćniji od ruskih kolega

Činilo se da je taj izraz više odgovarao Rusiji, prizivajući slike mračnih figura koje koriste korupciju i kriminal za izgradnju i zaštitu komercijalnih imperija.

Ipak, megadonori kao što su Elon Musk, Piter Til i Dejvid Saks ne samo da su pomogli Donaldu Trampu da da osvoji drugi mandat, već sada preuzimaju američku vladu. Čini se da više nije moguće tvrditi da SAD nemaju svoj skup oligarha, piše Dejvid Sakonji, profesor političkih nauka na Univerzitetu Džordž Vašington u teksu za ruski portal Moskovski tajms (The Moscow Times).

„Baš kao i njihove ruske kolege iz 1990-ih, ova nova vrsta američkih oligarha želi da oslabi političke institucije i ošteti sposobnost vlade da reguliše poslovanje.

Ali za razliku od njihovih prethodnika iz Jeljcinove ere, čini se da ova „broligarhija“ i njihova potraga za preuređenjem američke države uživaju daleko veću podršku javnosti.

Oligarsi se uglavnom odnose na bogate pojedince koji imaju značajan politički uticaj. Kroz istoriju, to strateško korišćenje ekonomskih resursa je korišćeno za finansiranje izbornih kampanja i aktivnosti lobiranja, direktno kupovanje zakona i političkih rezultata, ili čak sticanje najviših političkih pozicija za same oligarhe ili njihove zastupnike.

Drugim rečima, biznismen postaje oligarh kada može da okrene nacionalnu politiku prema sopstvenom interesu.

Ipak, sposobnost oligarha da raspolažu bogatstvom i političkom moći često zavisi od toga kako oni uopšte stiču imovinu.

Tokom 1990-ih, ruski oligarsi kao što su Mihail Hodorkovski i Vladimir Potanjin izgradili su svoje imperije na olupini sovjetskog komunizma, podržani svojim političkim vezama.

Pristup vladinim zvaničnicima pomogao im je da osiguraju kontrolu nad cenjenom, ali potcenjenom državnom imovinom kroz privatizaciju, najozloglašeniju kroz šemu predsednika Jeljcina „zajmovi za akcije“ uoči predsedničkih izbora 1996. godine.

Do juna 2003. 10 najvećih ruskih oligarhijskih grupa posedovalo je 60 odsto ruskog tržišta akcija.

U tom smislu, oligarsi iz Jeljcinove ere rođeni su iz slabosti kapitalističke tranzicije zemlje. Ovo dovodi u pitanje bezbednost njihove imovine. Sve dok je šira javnost verovala da su se ti pojedinci obogatili od korupcije – i zauzvrat koristili korupciju da zaštite svoje uloge – pretnja nacionalizacijom i poništavanjem rezultata privatizacije visila bi kao Damoklov mač.

Neki ruski oligarsi bili su zaokupljeni iskupljenjem za prvobitne grehe kako su se obogatili.

Velikodušna filantropija bi mogla pomoći da se smiri rastući gnev javnosti i opere reputacija. Pored toga, kopiranje zapadne poslovne prakse i standarda korporativnog upravljanja moglo bi da promeni percepciju o njihovoj sposobnosti upravljanja.

Oligarsi iz Jeljcinove ere su, takođe, nadgledali medijske imperije koje su teoretski mogli da koriste za popravku svojih imidža.

Boris Berezovski je kontrolisao ORT (preteču ruskog Prvog kanala) i niz ključnih novina. Kao „prvi i najveći medijski mogul“ Rusije, Vladimir Gusinski je pomogao u spasavanju predizborne kampanje Borisa Jeljcina 1996. godine.

Ali ovaj poriv da se interveniše u najvažnijim političkim događajima tog doba izazvao je još veći gnev javnosti.

Za mnoge oligarhe, njihova reputacija je bila toliko narušena podlostima privatizacije da je za njih bilo bolje da smanje svoju vidljivost u javnosti, kako ne bi izazvali odmazdu.

Po preuzimanju vlasti 2000. Vladimir Putin je osetio ove javne ranjivosti i vešto je upotrebio ucene da dovede oligarhe iz Jeljcinove ere na noge.

Oni koji su se plašili novog Putinovog režima pridržavali su se Putinovog mandata i u potpunosti su se udaljili iz politike.

Drugi poput Hodorkovskog testirali su sudbinu nastavljajući da se politički organizuju i zauzvrat izgubili skoro sve. Oligarhijski eksperiment iz 1990-ih ustupio je mesto Putinovim prijateljima, koji su preuzeli kontrolu nad komandnim visinama ruske ekonomije.

Američki oligarsi danas stižu na moćne vladine pozicije sa manje političkih obaveza. Zaista, priče o poreklu milijardera koji su oko Trampa na neki su način obrnute od onih iz Rusije.

Njihovo bogatstvo dolazi iz nekih od najdinamičnijih i najinovativnijih industrija Amerike: između ostalog iz tehnologije, podataka, finansija i energetske tranzicije.

Američka ekonomija je, takođe, mnogo raznovrsnija nego što je to bila ruska 1990-ih. Čak i uz takvu strašnu nejednakost, otprilike polovinu nacionalnog bogatstva drži 750 milijardera, a ne 10.

Iako se politički najaktivniji američki oligarsi javno slave kao heroji kapitalizma u stilu Ajn Rend, nažalost skrivena istina je da mnogi svoj uspon takođe duguju ruci pomoći američke vlade.

Elon Musk preuzima tortu, jer dve njegove sjajne zvezde – Tesla i SpaceKs – imaju koristi od ogromnih poreskih kredita, subvencionisanih zajmova i državnih ugovora.

Palantir koji je osnovao Piter Til dobio je investicije u ranoj fazi od CIA-e i sada se može pohvaliti stotinama miliona dolara prihoda od državnih nabavki.

Ali vešta manipulacija američkih oligarha, a sada i vlasništvo nad novim medijima, pomogla je da se zamagli ova veza između njihovog bogatstva i velikodušnosti vlade.

Milijarderi dominiraju talasima podkasta koji se žale na to kako je vlada stala na put njihovom poslovanju, uprkos tome što im je pomogla.

Sam Tramp je pokušao da svoje bitke sa saveznom vladom prikaže kao političku prednost kod birača, jer samo on poseduje sposobnost da spase SAD od duboke države. A Mask je koristio X da se pozicionira kao pobornik slobode govora i bedem protiv prekoračenja vlade u društvu.

Ova propaganda može imati efekta. Samo deceniju udaljeno od pokreta „Okupirajte Volstrit“, javno mnjenje u SAD o milijarderima i američkom snu se rascepilo. S jedne strane, Amerikanci žele da bogati plaćaju više poreza i da korporacije ostanu van politike.

Ali s druge strane, izgleda da su Amerikanci prihvatili neke od herojskih priča o tehnološkim preduzetnicima koji spašavaju američku ekonomiju. Većina Amerikanaca veruje da tehnološke kompanije imaju pozitivan efekat na društvo i više vole da vlada pruža manje usluga i pomoći siromašnima.

Sve ovo je plodno tlo za američke oligarhe da postignu isti krajnji cilj kao oligarsi iz Jeljcinove ere: podrivanje političkih institucija i propisa koji ograničavaju profitabilnost i dominaciju njihovih kompanija na tržištu.

Manje vlade sa manje resursa skoro po definiciji ustupaju moć korporacijama, a time i vlasnicima koji ih kontrolišu.

Dakle, kombinacija privlačnosti masovnih medija i popularno rezonantnih političkih predloga stavlja američke oligarhe u mnogo jaču početnu poziciju da oslabe američku demokratiju. Za sada još uvek nema stigme nezakonito stečenog bogatstva.

Međutim, ruski oligarsi iz Jeljcinove ere danas ne mogu biti u drugačijoj političkoj poziciji. U nedostatku resursa i pokušavajući da obezbedi podršku elite, Putinov režim agresivno preispituje praksu privatizacije i nacionalizovao je preko 15 milijardi dolara u privatnim kompanijama od 2022.

Izvorni gresi sticanja bogatstva iz 1990-ih još uvek opsedaju zemlju. Amerikanci treba da obrate pažnju i da se čuvaju od podrivanja sopstvenog sistema“, zaključuje američki profesor.