Demokrate treba da isprave svoje greške

Istorija se ne ponavlja, ali se rimuje, rekao je jednom Mark Tven. Ali, da parafraziramo Boba Dilana, u svetlu naše skorašnje ekonomske istorije, istorija se ne rimuje, ona psuje.

Stiglic i Samers se izgleda slažu da politika nije adekvatna da bi rešila strukturalne izazove koje je kriza razotkrila i pojačala. NJihova debata se odnosi na veličinu fiskalnog stimulusa, ulogu finansijske regulacije i važnost raspodele prihoda. Ali još neke stvari bi trebalo dublje istražiti. Mi verujemo da je ključna šansa propuštena kada se ravnoteža raspodele tereta snažno nagnula u korist poverilaca u odnosu na dužnike kao odgovor na krizu i da je to doprinelo dugotrajnoj stagnaciji koja je usledila nakon krize. Dugoročne društvene i političke posledice ove propuštene prilike su bile duboke.

U septembru 2008, kada je tadašnji američki ministar finansija Henk Polson uveo program pomoći od 700 milijardi dolara (TARP), predložio je da se fondovi iskoriste da bi se banke oporavile, ali bez pribavljanja vlasništva kapitala u njima. U to vreme, mi i naš kolega Robert Dager smo tvrdili da bi mnogo efikasniji i pravedniji način da se upotrebi novac poreskih obveznika bio da se smanji vrednost hipoteka koje imaju obični Amerikanci kako bi se zaustavio pad cena nekretnina i da bi se ubrizgao kapital u finansijske institucije koje će postati potkapitalizovane. Pošto bi kapital mogao da podrži bilans stanja koji bi bio 20 puta veći, 700 milijardi bi moglo da učini mnogo za ponovno uspostavljanje zdravog finansijskog sistema.

Mogućnost da se fondovi upotrebe da se ubrizga kapital u banke nije bila deo nacrta zakona koji je predstavljen u Predstavničkom domu Sjedinjenih Država. Zato smo organizovali da član Predstavničkog doma DŽim Morgan postavi predsedavajućem finansijske službe Barniju Frenku unapred formulisano pitanje da li je u duhu TARP-a da se omogući da ministarstvo finansija koristi novac poreskih obveznika u obliku injekcija kapitala. Frenk je odgovorio potvrdno. To je zapravo bilo oruđe koje je Polson koristio u poslednjim danima administracije DŽordža Buša. Međutim, Polson je to uradio na pogrešan način: okupio je šefove najvećih banaka i primorao ih da uzmu novac koji im je on dodelio. Ali na taj način on je žigosao banke.

Nekoliko meseci kasnije, kada je došla administracija predsednika Baraka Obame, jedan od nas (Soros) je u više navrata pozivao Samersa da prihvati politiku ubrizgavanja kapitala u krhke finansijske institucije i da svede hipoteke na realnu tržišnu vrednost kako bi pomogao oporavku ekonomije. Samers je prigovorio da bi to bilo politički neprihvatljivo zato što bi značilo nacionalizaciju banaka. Takva politika miriše na socijalizam, a Amerika nije socijalistička zemlja, tvrdio je on. Smatramo da je njegov argument neubedljiv – i tada i sada. Da je naša preporuka usvojena, akcionari i dužnici (koji imaju veću sklonost da štede) bi pretrpeli veće gubitke nego što jesu, ali bi domaćinstva sa nižim i srednjim prihodima (koja imaju veću sklonost da troše) osetila olakšanje od svojih dugovanja za hipoteke. Ovakva promena u rasporedu opterećenja bi donela gubitke ljudima koji su odgovorni za katastrofu, stimulisala ukupnu potražnju i umanjila rastuću nejednakost koja je demoralisala većinu ljudi. Uočili smo problem u našem predlogu: omogućavanje olakšanja prezaduženim nosiocima hipoteka bi naišlo na otpor mnogih vlasnika kuća koji nisu uzimali hipoteku. Tražili smo načine da se ovaj problem prevaziđe sve dok to nije postalo nevažno: Obamina administracija je odbila da prihvati naš savet.

Pristup Bušove i Obamine administracije je u oštroj suprotnosti prema politici koju sledi britanska vlada i prema ranijim primerima uspešnih finansijskih oporavaka u SAD. U Velikoj Britaniji, pod rukovodstvom tadašnjeg premijera Gordona Brauna, potkapitalizovanim bankama je rečeno da prikupe dodatni kapital. Data im je prilika da same izlaze na tržište, ali im je rečeno da će im, ukoliko ne uspeju u tome, britansko ministarstvo finansija ubrizgati dodatne fondove. Kraljevska banka Škotske i Lojds TSB su zatražili pomoć vlade. Injekcije kapitala su propraćene ograničenjima u izvršnim uplatama i dividendama. U suprotnosti sa Polsonovim metodom injekcije fondova, banke nisu žigosane ako su mogle da nađu pozajmicu na tržištu. Slično tome, tokom Velike depresije tridesetih, SAD su preuzele vlasništvo i rekapitalizovale banke kroz Reconstruction Finance Corporation (RFC) i upravljale restrukturiranjem hipoteka kroz Home Owners’ Loan Corporation (HOLC).

Bez sumnje Obamina administracija je pomogla da se kriza ublaži tako što je umirila javnost i umanjila dubinu problema, ali plaćena je velika politička cena. Politika administracije nije uspela da se izbori sa osnovnim problemima, a time što je zaštitila banke umesto vlasnika hipoteka, oni su povećali jaz u Americi između onih koji imaju (novac) i onih koji nemaju. Birači su krivili Obaminu administraciju i demokratski kongres za posledice. Pokret Čajanka je formiran početkom 2009. uz veliku finansijsku podršku braće Koh, milijardera Čarlsa i Dejvida. U januaru 2010, u Masačusetsu su održani specijalni izbori za mesto u Senatu pokojnog Teda Kenedija, odmah pošto je Volstrit isplatio ogromne bonuse, za koje je izabran republikanac Skot Braun. Republikanci su zatim preuzeli kontrolu nad Predstavničkim domom na srednjoročnim izborima 2010, dobili kontrolu nad Senatom 2014, i nominovali Donalda Trampa, koji je izabran 2016.

Od ključne je važnosti da Demokratska stranka prepozna i ispravi svoje greške iz prošlosti. Ovogodišnji srednjoročni izbori, koji će imati veliki uticaj na predsedničke izbore 2020, su sjajna prilika da se to učini. Politički i ekonomski problemi sa kojima je zemlja suočena su mnogo dublji danas nego što su bili pre deset godina, i javnost to zna. Demokrate moraju da prepoznaju ove probleme, a ne da umanjuju njihov značaj. Predstojeći srednjoročni izbori će biti plebiscit o Trampu, ali demokratski predsednički kandidat za 2020. mora da ima program koji će mnogi Amerikanci smatrati nadahnjujućim. Birači su videli kuda vodi republikanski demagoški populizam, i većina njih bi trebalo da ga odbaci 2018.

Rob DŽonson je predsednik Instituta za novo ekonomsko mišljenje i direktor Globalnog finansijskog projekta u Institutu Frenklin i Elenor Ruzvelt. DŽordž Soros je direktor Fondacije za otvoreno društvo

Copyright: Project Syndicate, 2018.

www.project-syndicate.org