Foto: EPA-EFE/ANATOLY MALTSEVSaradnice Centra za evropsku političku analizu iz Vašingtona Elena Davlikanova, ukrajinska istraživačica čiji je rad usresređen na mogućnosti za pomirenje Ukrajine i Rusije u vezi sa fašizmom i totalitarizmom u Rusiji i njihovim efektima na Rusiju i Ljubov Sobol, ruska opoziciona politička koja je vodila istrage o korupciji u Rusiji dok je bila advokat u Fondaciji za borbu protiv korupcije Alekseja Navaljnog, razmenile su mišljenja vezano za perspektive demokratizacije Rusije.
Elena Davlikanova:
Većina Ukrajinaca, koji shvataju razmere borbe da se postane demokratija, ne bi se kladili da će Rusija uskoro biti demokratska država. Nije stvar u tome što država u svim svojim prethodnim „reinkarnacijama“ nikada nije bila demokratska, već u tome što joj trenutno nedostaje snažna želja da to postane.
Demokratiji su potrebne demokrate, prave demokrate, a ne samo oni koji se sami protive sistemu. U proteklih 20 godina, mnogo takvih ljudi je emigriralo iz Rusije; neki su ubijeni, poput Ane Politkovske ili Borisa Njemcova, dok su drugi zatvoreni, kao Vladimir Kara-Murza ili Ilja Jašin.
Štaviše, ti lideri disidenta koji su još uvek živi jedva da uživaju masovnu podršku. Mnogi građani veruju da su perestrojka i (veoma kratak) pokušaj demokratije, a ne neuspešna ekonomska politika Sovjetskog Saveza, krivi za ekonomske bolove 1990-ih. Nasuprot tome, Ukrajinci su doživeli tri revolucije i smrtonosni rat koji se širi, Homo-Sovieticus je blizu izumiranja.
Ljubov Sobol:
Ruska država ne pokušava da postane prava demokratija već sasvim suprotno. Pa ipak, Rusi žele da žive u demokratiji. Pitajte bilo koga da li želi da živi u Severnoj Koreji, i 10 od 10 će dati jasan odgovor – Ne.
Mnogi žive u iluziji da državna politika zavisi od njih i čak veruju da bi, ako bi želeli, mogli da promene predsednika na izborima. Putin održava ovu fasadu – on formalno ne ukida ustav ili svoje nameštene izbore i cinično naglašava da sve radnje treba da budu u okviru zakona.
Zašto on svojom propagandom laže, manipuliše i stvara privid demokratije? Upravo zato što Rusi ne žele da žive pod diktaturom, što se pokazalo njihovim rušenjem Sovjetskog Saveza.
Elena Davlikanova:
Životni standard u Rusiji porastao je u tandemu sa Putinovim rukovodstvom, koje se finansiralo prihodima od prirodnih resursa. Zbog toga mnogi ljudi autokratiju povezuju sa ekonomskim rastom i poretkom.
Višedecenijska kršenja ljudskih prava i ugnjetavanja naveli su veliki deo javnosti da veruje da oni ne mogu ništa uticati ili promeniti. Putinov eksperiment nad ruskim narodom je bio uspešan.
Naravno, u naciji od 140 miliona biće ljudi sa demokratskim stavovima, ali oni su rasuta i impotentna manjina. Iako Rusi prihvataju ideju ljudskih prava, oni takođe prihvataju da mnoge manjinske grupe treba da budu isključene iz ove pogodnosti. Dakle, stanovništvo kokonstruiše režim i uopšte ne razmišlja o svojoj kolektivnoj političkoj odgovornosti.
Ljubov Sobol:
Ne slažem se da su Rusi koji teže demokratiji u manjini. Kad god su bili relativno slobodni izbori, Rusi su glasali za opoziciju. Ali vlasti sve više nameštaju izbore – kao i na izborima u Moskvi 2022. – kako bi se osiguralo da opozicioni kandidati ne pobede.
Ovo nije isključivo za Moskvu. Vodećem opozicionom kandidatu u Primorskom kraju 2018. su bili zabranjenu izbori što je rezultiralo pobedom Putinovog izbora. Širom Rusije, od severozapada do Urala, Vladimirske oblasti, Habarovska i Ingušetije, Rusi su favorizovali opoziciju, ali su vlasti dosledno opstruirale volju naroda.
Elena Davlikanova:
Ukrajina i Rusija su istovremeno stajale na putu demokratizacije 1991. ali su završile na suprotnim političkim polovima. Trideset godina kasnije, oni su uključeni u rat koji nije ukorenjen u jezičkim, etničkim ili verskim razlikama, već u dubokoj ideološkoj razlici – jedan stavlja čoveka u centar svog sistema vrednosti, dok drugi vidi ljudsko biće kao sirovinu za imperijalistička veličina.
Ukrajinci su predugo bili ova sirovina i znaju razliku.
Rizik za budućnost obe zemlje jeste taj što Zapad pristaje na krhki mirovni sporazum da okonča sukob pretvarajući se da je neki budući tiranin zapravo liberal koji je voljan da bude razuman.
Ukrajinci znaju da rat nikada nije bio Putinov rat; to je bio ruski rat, a jedini način da se uspostavi dugotrajan mir jeste dubinska promena u ruskom društvu koje još uvek nije završilo svoj domaći zadatak o destaljinizaciji.
Koliko decenija može trajati ova dekolonizacija ruskog mentaliteta? Da li bi Rusi bili voljni da odbace ideju „veličine“ zarad ideje zrelih odnosa sa svojim susedima dok preuzimaju odgovornost za sovjetske i postsovjetske zločine? Teško je svakom čoveku da prepozna svoje greške. Još je teže platiti cenu da se otvori put u bolju budućnost.
Ljubov Sobol:
Rusija ne bi trebalo da zameni jednog tiranina koji govori o demokratiji drugim. Zapad ne bi trebalo da veruje nijednom ruskom lideru dok njihova dela ne pokažu svoju vrednost. Važne su samo opipljive odluke i reforme, uz promene bezbednosne strukture koje su neophodne za stabilnost.
Ali reći da Rusi ne mogu da prihvate demokratiju je lažna, kao što pokazuje kontrast između Severne i Južne Koreje, razotkrivajući svaki pojam „gena servilnosti“.
Rusi su izabrali demokratiju tokom perestrojke, ali je posustala kada su lideri dali prednost ličnim koristima u odnosu na nacionalno blagostanje. Budući demokratski političari moraju da se odupru finansijskim iskušenjima da bi se Rusija zaista promenila.
Da bi trajne reforme zaživele, one bi trebalo da obuhvataju najmanje dva izborna ciklusa, uključujući izbore koji podržavaju nastavak reformi.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
