PHOTO EPA/TARIK TINAZAYNedavni samit američkog predsednika Džoa Bajdena održan je u trenutku kada se ispostavlja da je demokratija u opasnosti.
Autokratski lideri kao što je kineski predsednik Si Đinping tvrde da njihovi sistemi mogu da izađu na kraj s pandemijom, ostvare ekonomski rast i daju garancije za bezbednost pouzdanije nego demokratije. Čini se da izuzetan ekonomski učinak Kine na to i ukazuje. Ali kada se izvrši procena aktuelnog izazova demokratije, mora se napraviti razlika između dve vrste autokratskih modela.
Prvo, ima režima kao što je kineski gde se rukovodstvo i vlast Komunističke partije ne može osporavati. Kao što je bio slučaj sa Sovjetskim Savezom, jedini izbori su partijski izbori (kao što je za članstvo u politbirou). Konkurentna priroda ovih unutarstranačkih izbora se vremenom menjala. Sada kada Si izgleda lično ima dovoljno moći da kontroliše ishod, izbori su samo mehanizmi za postavljanje njegovih saveznika na ključne pozicije.
Postoji velika razlika između vladavine jedne osobe i vladavine jedne velike, samoodržive partije koja omogućava izvesni stepen unutrašnje „demokratije“ (originalan lenjinistički model). Čak i kada se održavaju iza zatvorenih vrata, relativno slobodne, unutarstranačke debate mogu da rezultiraju mudrijim odlukama i odraze želje većeg dela društva.
Ali čak relevantnija razlika jeste ona između autokratija bez otvorenih, osporivih izbora i autokratija gde opozicione partije postoje i učestvuju na izborima, koliko god oni manjkavi bili. U ovom drugom slučaju autokrata polaže pravo na apsolutnu moć da vlada kada on (gotovo je uvek reč o muškarcu) pobedi na izborima u zemlji, ali takođe priznaje mogućnost da bi morao da se odrekne vlasti nakon izbornog poraza.
„Demokratski“ narativ koji podupire ovaj oblik autokratije ima korene u ekstremnoj interpretaciji Žan-Žak Rusoovog (pomalo nejasnog) koncepta „opšte volje“. Opšta volja u rukama autokrate navodno odražava zajednički interes cele populacije, ukazujući da većina građana može da odlučuje za zajednicu kao celinu bez obzira na stavove i prava manjina. Među danas glasnijim nacionalnim liderima koji se zalažu za ovu doktrinu „većinskog odlučivanja“ jeste mađarski premijer Viktor Orban. Mađari su, prema njegovom mišljenju, na izborima signalizirali da preferiraju neliberalnu demokratiju. Ne samo da demokratije ima u Mađarskoj, Orban glasno objavljuje, već toj reči nisu potrebni ni modifikatori.
Neliberalne „većinske“ demokrate normalno odbacuju principe kao što su „kočnice i ravnoteža“ i podela vlasti (naročito nezavisno sudstvo), smatrajući da je izborna pobeda potpuno dovoljna da opravdaju svoju kvazi-apsolutnu vladavinu. Politički narativ bivšeg predsednika SAD Donalda Trampa posle izbora 2016. je sledio upravo ovaj scenario. Iako je žalio što nema apsolutnu vlast iako je pobedio Hilari Klinton, nije iznosio argumente protiv prava građana da biraju svoje lidere putem izbora, kao što bi neki lenjista uradio. Umesto toga je hteo da svoju izbornu pobedu pretvori u dozvolu da vlada oslobođen stega „liberalnog“ sistema vlasti.
Zanimljivo je da čak i dok proglašavaju superiornost autokratske vladavine, neliberalne demokrate zavise od izbornih pobeda kada je reč o njihovom legitimitetu. Trampova tvrdnja da su izbori 2020 „pokradeni“ odražava tu potrebu. Upravo je to ono što razlikuje „neliberalne“ ili „većinske“ demokratije od jednostavnih autokratija, kao i od revolucionarnih pokreta koji odaju privid da su ideološka avngarda bez potrebe za potvrdom na izborima.
Da uzmemo još jedan primer – Marina le Pen, francuska ultradesničarska opoziciona liderka, sarađuje s drugim populistima da stvori međunarodni neliberalni demokratski pokret. Ali ne može i neće da tvrdi da je lider Francuske ako na proleće ne pobedi na predsedničkim izborima.
Neliberalni demokratski narativi najučinkovitiji su u homogenijim zemljama. Kada je izborno telo društveno i demografski raznoliko, često je potrebno da neliberalni lideri stvore „većinu“ tako što teže da isključe ili delegitimizuju pojedine segmente populacije, obično razne etničke i verske grupacije. Neliberalne demokrate onda mogu da tvrde da zastupaju opštu volju samo ljudi koji se stvarno računaju. U Sjedinjenim Državama ovu strategiju sledi deo Republikanske partije tako što otežava Afroamerikancima da glasaju.
Redefinisanje toga ko zaista pripada društveno-političkom entitetu je ono što od liberalnih demokratija pravi autoritarne. Elementi takvog „disjedinstva“ se danas mogu naći u mnogim delovima sveta. U Indiji će, na primer, liberalna demokratija naići na veliku prepreku ako premijer Narendra Modi uspe da odstupi od indijske tradicije pluralizma među, kako je dobitnik Nobelove nagrade za ekonomiju Amartja Sen rekao, „argumentativnim građanima“ i redefiniše društveno-politički entitet kao hinduističku naciju. Sužavanje kriterijuma indijskog identiteta bi bilo i u suprotnosti sa istorijskim doprinosima humanističkim vrednostima i signaliziralo bi odstupanje od sekularnog i inkluzivnog liberalnog puta koji je izabran nakon sticanja nezavisnosti.
To bi bila katastrofa ne samo za Indiju, već i za samu demokratiju. Indija je najmnogoljudnija liberalna demokratija na svetu i jedna od najuspešnijih. Sa svojim ogromnim ekonomskim potencijalom bi mogla da postane primer od suštinskog značaja za suprotstavljanje tvrdnjama o navodnoj superiornosti autokratskih modela. Srećom, indijska tradicija demokratije je snažna i pravo na neslaganje je duboko ukorenjeno. To je razlog za nadu, pošto se liberalne demokratije suočavaju sa izazovom koji ne predstavljaju samo alternative za demokratiju već i alternativni modeli same demokratije.
Autor je bivši ministar ekonomije Turske i administrator Programa UN za razvoj. Sada je viši saradnik na Brukings institutu.
Copyright: Project Syndicate, 2021.
www.project-syndicate.org
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
