Demonstranti su se molili zajedno sa sveštenicima

Naravno, mi nismo fizički bili na Majdanu, ali i ovo je isto tako Majdan. Isto kao što ja, ako ćemo već potpuno globalizovati, tri godine vodim program „Ukrajinska dimenzija“ na Nacionalnom radiju. To je moj stvaralački projekat. U suštini, to je takođe moj lični Majdan, pošto i pitanje evrointegracije, i pitanje ljudskog dostojanstva, i pitanje prezasićenosti sistema vlasti u celini, i pitanje „pokvarenih socijalnih liftova“1, sva ta pitanja su na jedan ili drugi način postala ne samo izražena, koliko super aktuelna na Majdanu. Može se, možda, reći da sam taj informativni prostor ja narušavao svojim skromnim zalaganjem. Ali, već odavno sam ga uzdrmao. I, očigledno, bilo je mnogo nas „insekata sa svetiljkama“ budući da se sve to na kraju pretvorilo u tako snažnu akciju. Strašno mi je i pomisliti da je ono, što je počelo kao karneval na Majdanu preraslo u tako krvavu dramu. Ali, možda drugačije nije ni moglo biti, koliko god da je to strašno.

Ipak nam ispričajte o vašem učešću na Majdanu. To su bile najezde. Svaka od najezdi je imala jasan cilj. To su bile najezde sa hranom, najezde sa novcem. Nalazio sam ljude kojima sam verovao, budući da je čovek slabo biće, gde je novac, tu se svašta može desiti. Pronalazio sam ljude kojima sam stoprocentno verovao, ostavljao sam im prikupljen novac, slao. Zato, ako kažu da je Majdan potplaćen, tako je stopostotno. Između ostalog, i ja sam ga platio. Kada su u Ulici Gruševskog poginuli prvi momci, NJigojan i Žiznevski, ja sam baš tada imao koncert. Imao sam dve opcije: mogao sam da odgodim koncert, kako sam, u stvari, uradio sa koncertom 23. februara, ili da ga pretvorim u humanitarnu akciju. Odlučio sam da održim koncert sa svojim drugovima. Plus, stavio sam svoj majdanski šlem na prednji deo pozornice, tu su ubacivali novac, tri puta više nego što je prodato karata. Sva ta suma je otišla za kupovinu termo rublja, opreme. Takav je takođe boravak na Majdanu. Moj prvi izlazak je bio kao izlazak čoveka koji traži svoju svrhu… Zato što sam mnogo čitao i govorio o ovoj samoorganizaciji i to sam prvi put osetio na vlastitoj koži kada su se još postavljali šatori, sve se samo, samo i samo, takoreći, širilo. Budući da sam sveštenik, išao sam na Majdan i da se molim.

U međuverskom šatoru sam bio pod otvorenim nebom sa Psaltirom, podržavao sam taj molitveni talas kakav Ukrajina već odavno nije videla. Postavio sam o tome post na Fejsbuku: „Instrukcija za one koji ne znaju šta da rade na Majdanu“. Ideš i prvo, moraš biti spreman da deluješ, drugo, moraš gledati. Odmah vidiš gde treba dodati drva, gde treba nekome nešto… Neko pokušava da podigne nešto teško. Prosto staješ pored, podižeš… Ili te zaustavljaju: „Pomozite da donesemo kanistere sa gorivom“. Uzimaš, vučeš te kanistere i već sledećeg trenutka postaješ onaj koji uvlači sledećeg u taj lanac. Pošto smo uzeli kanistere, vidimo da je još jedan sanduk ostao pored auta. A onaj koji me je me pozvao je već otrčao. Neki čovek je prolazio pored i kažem mu: „Pomagajte.“ On je zgrabio sanduk. I, eto, to je pravi mravinjak i kolona mrava koja uvlači u sebe nove elemente. A to je moguće, da napravim malu digresiju, samo onda kada svi iskreno rade. Uz primoravanje, sa komunističkim odobrenjima takve stvari se ne dešavaju.

Eto, kod mene se to sastoji od takvih delića-delića-delića…

Ja se mnogo dopisujem sa sveštenstvom na Fejsbuku. Imao sam malo drukčije planove za tu noć. Ali, kada je otac Kostantin Holodov, koji je postao poznata ličnost na Fejsbuku zahvaljujući svojim podvizima na Majdanu, (…) dobio orden patrijarha Filareta, piše: „Ja sam večeras na noćnom dežurstvu na Majdanu. Ko će sa mnom?“ Ja sam krenuo. Baš tada je klavir bio postavljen pored KMDA2. Kada na Hreščatiku u tri sata noću sviraš klavir pod otvorenim nebom… Takve stvari se pamte. Sviram, a neko snima, nekoliko ljudi sluša. Neka dva mladića se vrte. Zapamtio sam frazu: „Vidi, lik stvarno svira!“ Tipičan rečnik. Taj klavir je stalno svirao. Pre mene su svirali, ja sam svirao, ruke su mi se smrzle, ustao sam, ponovo je neka devojka sela da svira dalje. Tako neprekidno… Prvi boravak na Majdanu opet nije bio baš na Majdanu. To je bilo noću, jedne od prvih noći, kada smo mi jednostavno u svom hramu, koji je nedaleko od Mihajlivskog manastira, zatražili blagoslov i održali celonoćnu službu sa Psaltirom. Okupio se mali broj parohijana i prosto smo, kao što se manastirima to nekad radilo i sada se radi, smenjujući se neprekidno čitali Psaltir… To je jedan mozaik.

A o molitvi na Majdanu? Mnogo smo se molili. Čini mi se da je u tome velikim delom garancija uspeha. Daj Bože da sada ne izgubimo ono što smo stekli. Uostalom, studenti su otrčali baš pod zidine Mihajlivskog, a ne negde drugde. Čini mi se da je to bilo predodređeno. I to što im je Mihajlivski momentalno otvorio svoje kapije, i to što zbog nečega, da li je specijalce iz „Berkuta“ na to nagnala savest ili su postojali neki dogovori ili je Bog nekoga prosvetlio, „Berkut“ nije krenuo na teritoriju manastira za ovim studentima. Nikada nisam video tako nešto: desetine hiljada ljudi na Trgu nezavisnosti, usred noći, trezni. Na svakih sat vremena pevali su himnu Ukrajine, a zatim su se na sceni zajedno sa sveštenicima kratko molili. Pritom, među tim sveštenicima su bili grkokatolici, rimokatolici i pravoslavci Kijevske patrijaršije, pravoslavci Moskovske patrijaršije. Ubacilo se i nekoliko samoproglašenih. Pa, kako može bez toga? He-he. NJih su zatim otkrili, oterali odatle, kako ne bi sramotili službu.

Čak je na Institutu za izučavanje religije „Sveti Toma Akvinski“ održana naučna bogoslovska konferencija „Teologija i Majdan“. Učestvovao sam na njoj. Predstavnici raznih crkava su se trudili da pojasne, da se tako izrazim, sa crkvenim učenjem u rukama, kako je povezano to što se dešava, to što mi vidimo u stvarnosti, sa socijalnim učenjem Crkve koje je formulisano već stotinama godina. Tamo su se vodile energične diskusije, ali neverovatno je to da su se u tome institutu okupili protestanti iz raznih denominacija, rimokatolici i grkokatolici bez ikakvih spoljnih pritisaka na ekumenizam. Kada u toku naučnih izlaganja predstavnik grkokatolika Blaženi Svjatoslav (Ševčuk) skromno sedi u sali, samo sluša. Eto. Ja tako gurkam, pogledaj: „Gle, stvarno, Blaženi Svjatoslav sedi!“ Kasnije je on, posle tog susreta, uzgred budi rečeno, gostovao kod mene u radio-emisiji.

Još jedna neverovatna majdanska pojava, ali je za mene veoma zanimljiva. Sva ta tri meseca, kao i tri godine pre toga, ja sam imao svakodnevni program na radiju. Kada zaseda Vrhovna Rada, odatle nema prenosa. Postoje neki izuzeci, ali… imam bar nekoliko gostiju sedmično. Za ta tri meseca sam primetio veoma zanimljivu tendenciju. Eto, kada se pojavi neki megazanimljiv gost, on se obavezno oseća na dim. Taj čovek je obavezno bio na Majdanu… Čak sam se pitao: pa gde naći to suprotno mišljenje, kakvo svi novinari traže? Nemaš s kim da popričaš. Ako nađeš zanimljivog sagovornika, on miriše na dim. A kod nas su sva tri studija: 1. 2. i 3. kanal. Tokom dana obavezno svratiš: borci sa Majdana su boravili… Čak nisi morao da ulaziš na Fejsbuk ili da zoveš bilo koga. Jednostavno izađeš na Majdan, osvrneš se oko sebe: „O, zdravo. Idemo u program uživo“, to se takođe dešavalo. Tamo su svi bili s kim si imao o čemu da razgovaraš, a ako i neko nije bio tamo u tom momentu, znači da je imao neko drugo poslušanje, govoreći crkvenim jezikom. On je, ili na predavanjima, ili u programu druge radio-stanice. Tako nekako.

Da li se sećate nekog najtežeg dana na Majdanu? Tako se desilo da sve najnapetije epizode… evo, na primer, kada se zakuvalo u Ulici Gruševskog, ja nisam bio na Majdanu, a ponekad nisam bio čak ni u Kijevu. Sada mi je strašno žao zbog toga… U Ulici Gruševskog 19. januara počinju da pale gume, a ja sedam na voz i idem u Moskvu, imam ugovor. A srce mi se cepa, boli i sad, zato je to, u suštini, bilo putovanje sa mobilnim u rukama. Trudiš se da budeš s nekim na vezi, da čuješ, da razumeš šta se dešava, da se moliš. Pa, to je bio, sigurno, jedinstven slučaj da se 21. januara u Hramu Hrista Spasitelja u Moskvi jedan đakon, izdvojen od ostalih, molio za mir u Ukrajini. Da li je to bio značajan događaj? Prošao je tiho. Ali, desio se…

Odlomak iz knjige „Majdan. Ispovesti. Kijev 2013-2014“, čiji autori su Leonid Finberg i Uljana Golovac, a izdavač „Duh i Litera“. Prevod teksta: Kristina Škipina