Pre oko 25 godina Danijel Patrik Mojnihan, profesor s Harvarda koji je u svojoj karijeri bio i ambasador SAD pri UN i američki senator iz NJujorka, skovao je frazu „degradiranje do devijantnosti“.
Fraza je trebalo da opiše društveni trend u kojem su standardi ponašanja vremenom opali do tačke da ono što se nekad nije tolerisalo sada je postalo naširoko prihvatljivo.
Setim se Mojnihanove fraze kada razmatram stanje diplomatije, čiji je cilj denuklearizacija Severne Koreje. Sve se više ispostavlja da strane koje u tome učestvuju, uključujući SAD i Južnu Koreju, ublažavaju svoje zahteve za ono što se očekuje od Severne Koreje. Nazovimo to „degradiranje diplomatije“.
Sve to je poprimilo oblik ne male hitnosti jer je sada navršeno četiri meseca od samita u Singapuru i priča se da će se predsednik Donald Tramp i predsednik Severne Koreje Kim DŽong Un uskoro ponovo sastati.
Kao što je uvek slučaj s diplomatijom, pitanje koje se postavlja jeste kako definisati uspeh. Mir je jedan mogući odgovor. A mir je doduše vredno očuvati na Korejskom poluostrvu s obzirom na ogromne ljudske i ekonomske gubitke koje bi podrazumevao svaki rat.
Ali ako izbegavanje rata odnosi prevagu u odnosu na sve drugo, postoji opasnost da bi drugi važni interesi mogli i te kako da se iskompromituju. Takođe postoji opasnost od aranžmana kojima bi se na kratke staze ublažile tenzije, ali bi se na duge staze ugrozio mir tako što bi iziskivali prave kompromise i suzdržavanja u zamenu za obećanja i mogućnosti.
Već ima dokaza da ni Južna Koreja ni SAD nisu voljne da od Severne Koreje zahtevaju popis celokupnog nuklearnog materijala i oružja, bez čega se denuklearizacija ne može izvesti i proveriti. Ispostavlja se da se strahuje da bi Severna Koreja oklevala da ispuni takav zahtev, uzrokujući krizu.
Umesto toga, Južna Koreja je ukazala da bi za sada trebalo da bude dovoljno ako Severna Koreja prosto uništi bar neki od nuklearnih objekata. SAD sa svoje strane savetuju strpljenje i savetuju skeptike da ne zahtevaju prerano previše od Severne Koreje. Ono što u oba slučaja vidimo jeste nevoljnost da se Severnoj Koreji stavi na test na kojem bi možda mogla da padne.
Istovremeno, kampanja „maksimalnog pritiska“ je takoreći okončana, uz apele da se ublaže sankcije i uz nevoljnost da se u potpunosti implementiraju one iz Zakonika. SAD i Južna Koreja su takođe svaka sa svoje strane otkazale vojne vežbe i ublažile stav sile, umanjivši pritisak na Kimov režim. Upravo je to ono o čemu govori „degradiranje diplomatije“.
Nevoljnost da se izvrši pritisak na Severnu Koreju, međutim, ukazuje da opasnost da se Kimovom režimu dozvoli ne samo da zadrži već i da ojača svoj nuklearni arsenal. Severna Koreja bi zapravo mogla da zatvori ili uništi objekte, a da se nikada ne denuklearizuje ako istovremeno nastavi da jača kapacitete.
Naravno, postoji mogućnost da će Severna Koreja da pruža otpor pregovorima u kojima se od nje traži da uradi sve pre nego što išta dobije. Tražiće kompenzaciju, najverovatnije u formi ublažavanja ekonomskih sankcija ako bi eliminisala bilo koji deo nuklearnih kapaciteta. Takav zahtev bi definitivno podržale Kina i Rusija. Ali se velikodušnim nagrađivanjem Severne Koreje za polovično sprovedene mere umanjuje podsticaj da preduzme dodatne korake, a kamoli da završi proces denuklearizacije.
Kimov režim takođe sigurno želi da izbegne da bude prisiljen da bira između odricanja od svog nuklearnog i raketnog programa, koji smatra od suštinske važnosti za svoju bezbednost, i unapređenja ekonomije, što je od suštinske važnosti za socijalnu i političku stabilnost. Želi i „babe i žabe“, odnosno i kontinuitet u bezbednosti i veći prosperitet.
Severna Koreja vrši pritisak da se proglasi kraj rata, odnosno da se da nadahnjujuća izjava koja bi signalizirala zajedničku želju da se primirje koje postoji od kada se Korejski rat završio pre 65 godina zameni zvaničnim mirovnim sporazumom. Opet se postavlja pitanje šta bi Severna Koreja tražila zauzvrat. To što je obustavila nuklearna i raketna testiranja već je rezultiralo okončanjem vojnih vežbi SAD i Južne Koreje ogromnih razmera. Severna Koreja će najverovatnije u nekom trenutku zatražiti smanjenje prisutnosti američkih vojnika u Južnoj Koreji.
Ta opasnost je povezana sa usredsređivanjem na denuklearizaciju. Denuklearizacija je, razume se, prioritet za SAD, ali Južnu Koreju mora isto toliko, ako ne i više, da brinu nenuklearne ili konvencionalne vojne snage Severne Koreje koje prete Seulu u kojem živi oko 20 odsto Južnokorejaca. Opasnost leži u tome što se zbog različitih prioriteta stvara razdor između saveznika, na čemu profitira Severna Koreja.
Uprkos Trampovim tvitovima i izjavama, denuklearizacija nije ni konačna ni izvesna. Naprotiv, to je i dalje dalek i malo verovatno ostvarljiv cilj. Izazov za SAD i Južnu Koreju je da se približe ostvarenju tog cilja, a da se ne udaljavaju.
Najbolji način da se to postigne jeste putem bliskih konsultacija, kroz posvećenost izbegavanju međusobnog priređivanja iznenađenja ili pristupanja različitim sporazumima, i uspostavljanjem sveobuhvatnog sporazuma o tome šta se mora postići diplomatijom i šta bi se zahtevalo zauzvrat. Postojeće vojne vežbe i ekonomske sankcije treba podupirati dok ne bude značajnih promena kojima se smanjuje opasnost od Severne Koreje. Razmišljajte o tome kao o „unapređivanju diplomatije“.
Autor je predsednik američkog Saveta za spoljne odnose. NJegova najnovija knjiga je „Svet u neredu: Američka spoljna politika i kriza starog poretka“
Copyright: Project Syndicate, 2018.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
