Deset godina pape Franje: Šta je do sada postigao?

„Zadatak konklave je bio da izaberu rimskog biskupa. Znate, moja braća kardinali su išli skoro na kraj sveta kako bi ga doveli…“

Retki su pre deset godina poznavali argentinskog biskupa koji je stajao na balkonu katedrale Svetog Petra i obraćao se svetu. Argentinac Horhe Mario Bergoljo, nadbiskup Buenos Ajresa, nije do tada izazivao preteranu medijsku pažnju, piše Dojče vele.

Kad je objavljeno to ime, mnogi su se pitali: „Horhe, kako?“ Ali, poznavaoci Rimokatoličke crkve odmah su znali da je tada 76-godišnji kardinal 2005. već bio u trci za papu, za naslednika preminulog Jovana Pavla Drugog, ali je izgubio od Nemca Jozefa Racingera, kasnijeg pape Benedikta XVI.

Danas, deset godina kasnije, mnogi u svetu još uvek žele da znaju ko je ovaj papa, šta on zastupa. On često ljudima deluje blisko i prisno, ali u nekim stvarima ostaje stran. Ipak, jedno je sigurno: papa Franja je drugačiji od svojih prethodnika.

Ime je program

Bergoljo je prvi uopšte koji je za papinsko ime odabrao da to bude: Franja. Bila je to senzacija u senzaciji. Jesu pape često hvalile osnivača franjevačkog reda, Franju Asiškog (1181. ili 1182-1226.) i njegovo radikalno siromaštvo, ali nikada se nisu odlučili za to ime. A ono bi u stvari moglo da bude i svojevrsni program.

„Papa Franja je franjevački isusovac, on ima u sebi ono proroško od Franje Asiškog“, kaže za DW teolog i dopisnik holandskih medija iz Vatikana Hendro Munsterman. „On ceni siromaštvo, jednostavnost, životnu sredinu, međureligijski dijalog. Kao i svetac iz 13. veka, i on želi da popravi Crkvu, jer je oštećena.“

Munsterman prati i analizira postupke Franje još od početka njegovog pontifikata. Papa je, kaže, odnos prema siromaštvu i jednostavnosti pokazao kroz brojne male znakove: kretao se u istrošenim starim cipelama, nije se uselio u Apostolsku palatu, već u gostinsku kuću Vatikana, stalno skreće pažnju na ljude sa margina društva, na izbeglice, migrante. Kad putuje, onda to čini u malom italijanskom automobilu.

Okretanje marginama

Nasuprot tih malih gestova stoje velike reči. Enciklikom o zaštiti životne sredine, „Laudato si“, u kojoj je 2015. zahtevao bolje ophođenje sa svetom i sa čovekom, papa Franja je izazvao pažnju širom planete. To je usput bio i njegov pokušaj da utiče na Svetsku konferenciju o klimi, koja je u jesen 2015. bila održana u Parizu.

Mnoga od njegovih 40 putovanja u inostranstvo vodila su ga na margine svetske zajednice ili čak na margine društava u zemljama koje je posećivao. I što je duže na mestu pape, to on oštrije kritikuje industrijski razvijene zemlje, a posebno Evropljane. Pa i tokom pandemije često je zahtevao da se vakcinom pomogne siromašnim zemljama.

To možda nije u skladu s opštom geopolitičkom promenom, ali jeste sa crkvenom geopolitičkom promenom. Papa Franja nije Evropljanin – a na čelu je Rimokatoličke crkve, tradicionalno obeležene evropskim i evrocentričnim načinom razmišljanja.

„Jasno je da je Franja prvi zaista globalni papa. On je ne-zapadni papa, koji je katoličanstvo oslobodio ideje moralističkog građanskog katolicizma srednje klase, a koji je i definisao to šta je katolicizam“, ocenjuje za DW istoričar crkve Masimo Faljoli.

Oproštaj od Evrope

Takvo mišljenje potkrepljuje i statistika. Prema najnovijim podacima, objavljenim početkom marta, u svetu ima 1,38 milijardi katolkinja i katolika. Iz godine u godinu povećava se broj vernika u Africi i Aziji, a ujedno i njihov procenat u ukupnom broju katolika. Za to vreme, njihov broj u Evropi stagnira. Slično je i kada je reč o broju sveštenika i monaha. Različita katolička usmerenja međusobno se sve više udaljavaju, svetska katolička crkva deluje kao mnoštvo katoličkih crkava.

Franja je postao papa u vreme kada su Rimokatoličku crkvu u raznim delovima sveta već potresali skandali sa seksualnim zlostavljanjem. Danas je pitanje seksualnog nasilja koje su činili pripadnici Crkve zaista svetska tema, a papa Franja se tom dramatičnom situacijom bavi odlučnije od svojih prethodnika.

Pri tom za neke u Vatikanu on ide predaleko, ali Franja pre svega stvarima pristupa drugačije i u načelu. On propisuje Crkvi da razmišlja o samoj sebi, pa zato i očekuje više dijaloga, više razgovora i tolerisanja drugačijih mišljenja, nego što su vernici navikli u godinama autoritarnog rukovođenja iz Vatikana.

Sinod – Crkva u dijalogu

U crkvenom jeziku je pojam za tu dijalošku svest: „sinodalnost“. To znači da je Crkva na putu zajednički i uz razmenu mišljenja. Kod njegovih prethodnika, biskupske sinode u Vatikanu bile su okupljanja s unapred određenim odlukama. Papa Franja želi otvorene i kontroverzne rasprave, ali to ne znači da će on neke od podsticaja iz tih rasprava i da pretoči u konkretne promene.

Istoričar Faljoli to pokazuje na konkretnim primerima, navodeći neka otvorena pitanja: „Šta će se dogoditi s ulogom žena u Crkvi, sa ženama u đakonatu, ali i sa ženama u službama generalno?“ A tu su i pitanja daljih teoloških i strukturnih reformi, pre svega kada je reč o crkvenom rukovodstvu.

Suprotna očekivanja

„U papi Frani se objedinjuje proročansko i oprezno sumnjajuće“ – tako to definiše holandski teolog Munsterman. Kaže, Franja uznemirava „i one koji se nadaju brzim promenama, i one koji, nasuprot tome, žele da sve ostane po starom ili čak da se vrate u stara dobra vremena zdravog sveta Bavarca Benedikta XVI.“

Odavno je papa Franja jedan od najstarijih papa u istoriji Rimokatoličke crkve. Stariji je od Benedikta (2005-2013) prilikom njegove ostavke, stariji od Jovana Pavla Drugog (1978-2005) kada je preminuo. Danas se papa Franja često kreće u invalidskim kolicima, na putovanjima su njegovi programi kraći. Pa ipak, poznavaoci prilika procenjuju da, povodom desete godišnjice njegovog izbora, jedno pitanje i dalje stoji: šta će obeležiti njegov pontifikat? Već danas su i Rimokatolička crkva i papinska dužnost drugačiji nego 2013. godine.

Franja je papa koji „razmišlja u procesima“, kaže Munsterman. Njegovi proročanski govori pokreću procese. On želi da izaziva, ali da pritom i te procese duhovno vodi.

Za Faljolija, najveći problem ostaje „otvoren i još uvek neizvestan ishod“ sinodalnog procesa prema samoj sinodalnosti. „To je najveća nepoznanica“, smatra teolog. To će odrediti koliki je dugoročan značaj pape Franje, a „presudne će biti iduće dve godine“.