Deset najvećih problema ruskih trupa u Ukrajini: Hoće li ih mobilizacija rešiti?

Obrazlažući svaki pojedinačno dovodi se u pitanje da li će i u kojoj meri mobilizacija pomoći u njihovom rešavanju, ukazuje portal.

Neuspelo planiranje i komandovanje

Vojni pohod na Ukrajinu, koliko se može videti, traje dugo bez jedinstvene komande i odgovarajuće koordinacije između odvojenih formacija u različitim delovima fronta.

Dugo vremena uopšte nije bilo jasno ko rukovodi vojnom operacijom.

Prema nekim izveštajima, direktno iz Moskve je bio zadužen general-pukovnik Mihail Mizincev (nedavno postavljen za zamenika ministra odbrane za logistiku), načelnik Centra za upravljanje nacionalnom odbranom.

Drugi tvrde da je svakom vojnom okrugu je dodeljena sopstvena zona odgovornosti i delovali su na sopstveni rizik.

„Komandna anarhija” se mogla pratiti ne samo na nivou opšte konceptualizacije, već i u delovanju glavnih organizacionih jedinica Oružanih snaga Rusije, taktičkih grupa bataljonske veličine (BTG).

U ranim fazama rata komanda nije bila u stanju da kombinuje vazdušne i kopnene snage u bilo kom značajnom vremenskom periodu ili u bilo kom značajnom obimu kako bi ispunila zadatke kao što su zaštita i pokrivanje mehanizovanih trupa i linija snabdevanja. Čak i nakon značajnog smanjenja obima operacija, kada se ruska strana koncentrisala na Donbas i južni pravac (Nikolajev i Zaporožje), nijedna veća vojna operacija koja uključuje međugransku saradnju nikada nije uspela.

Raštrkane akcije i greške u planiranju više puta su dovele do potpuno neoprostivih situacija da su jedinice policije SOBR- (Specijalni odred za brzo delovanje) i Rosgvardije, naoružane malim oružjem, pendrecima, šlemovima i štitovima za rasturanje demonstracija, gađane teškim naoružanjem.

Haos u upravljanju dobro ilustruju dokumentovani gubici visokih oficira. Prema podacima više od 1.100 oficira, uključujući 300 sa činom majora i više, ubijeno je od početka borbi u Ukrajini.

Ukrajinska vojna kampanja dala je desetine (ako ne i stotine) primera očiglednog zanemarivanja osnova vojne veštine i monstruoznih pogrešnih proračuna u planiranju, zbog čega su imena odgovarajućih naseljenih centara postala legendarna: na primer, Bilohorivka (prilikom prelaska reke Severski Donec).

⚡️ This is what Bilohorivka, Luhansk region, liberated from the Russians looks like.

„It was completely destroyed, but it never surrendered to the occupiers. 15 local residents are finally free to go outside and are happy to see their own,“ noted the head of RMA, Serhii Haidai pic.twitter.com/JeBAxPItFZ

— FLASH (@Flash_news_ua) October 5, 2022

Rusi su uspeli da izgube oko stotinu jedinica, tehnike i skoro pola hiljade vojnika ili Černobajevku (aerodrom u blizini Hersona na kome je bilo oko tri desetine efektivnih ukrajinskih udara na opremu i ljudstvo.

Kombinacija loše taktike na nižim nivoima, ograničeno vazdušno pokrivanje, nedostatak fleksibilnosti i neobjašnjive tvrdoglavosti komande koja je spremna da iznova ponavlja svoje greške dovelo je do velikog broja žrtava.

Što je najčudnije, komandanti krivi za dramatične gubitke ljudstva i opreme nisu kažnjeni.

Na primer, potpukovnik Denis Lapin, komandant 1. tenkovskog puka 1. tenkovske armije, uspeo je da izgubi polovinu svojih tenkova T-72B3M za tri nedelje borbe. Umesto vojnog suda, Lapin je dobio nagradu za hrabrost i herojstvo iskazano tokom operacije u Ukrajini.

Istina, nagradu mu je dodelio rođeni otac, general-pukovnik Aleksandar Lapin, koji je srećnim sticajem okolnosti bio komandant grupe Centar u Ukrajini.

Hoće li mobilizacija pomoći? Malo verovatno. Tokom rata u Ukrajini, komandanti odgovorni za operaciju, komandanti posebnih grupa i rodova trupa su već nekoliko puta smenjivani, a bilo je i rekonstrukcija na nivou Ministarstva odbrane, ali suštinske promene nisu vidljive.

Mobilizacija nije praćena bilo kakvim organizacionim i kadrovskim merama koje bi sugerisale drugačije.

Moguće je da objašnjenje neuspeha komande leži u previše dubokom ličnom angažovanju predsednika Vladimira Putina u donošenju vojnih odluka.

Ako je verovati Gardijanu, ruski lider određuje gde treba da se nalaze pojedinačne formacije (što je nivo odgovornosti pukovnika ili brigadnog generala).

Njujork tajms tvrdi da je Putin nedavno zabranio trupama da napuste desnu obalu reke Dnjepar i predaju Herson, uprkos ozbiljnim rizicima da te snage budu poražene.

Logistički problemi

Čak i pre invazije na Ukrajinu, društvene mreže bile su prepune fotografija i video snimaka vojnika koji spavaju na zemlji u blizini granice. Komanda nije vodila računa da im obezbedi pristojne stambene prostore i nije im davala čak ni spakovane obroke.

Promrzline su činile značajan udeo žrtava u pojedinim jedinicama u početnoj fazi borbenih dejstava.

Prema izvoru CIT-a (Obaveštajni tim Konflikt), u jednoj jedinici samo 20 odsto osoblja je dobilo zimsku uniformu, koju su ugovornici delimično nabavili o svom trošku.

Mnogi vojnici su se možda smrzli u proleće.

Problem nije bio samo loš rad pozadinskih jedinica, već i redovno uništavanje konvoja za snabdevanje od strane Ukrajinaca – kamiona sa benzinom, kamiona sa municijom i namirnicama, koji su putovali neobezbeđeni.

Do leta, kako se priroda rata promenila konvoji za snabdevanje više nisu bili lak plen za Oružane snage Ukrajine, ali teškoće sa logistikom nisu nestale.

Uključuju suve obroke sa isteklim rokom trajanja, civilne GPS navigatore, kineske pametne telefone sa aplikacijama za mapiranje u pilotskim kabinama borbenih aviona, pokvarene trule pancirne jakne sa zarđalim oklopnim pločama, pa čak i propagandne granate iz čečenskih ratova.

Najtužniji i, bez preterivanja, najsmrtonosniji su oskudni i beznadežno zastareli sadržaji vojnih kompleta prve pomoći i vojnih terenskih medicinskih torbi.

Hoće li mobilizacija pomoći? Neće, naprotiv. Regrutacija dodatnih 300.000 ljudi (prema ministru odbrane Sergeju Šojguu), ili čak milion ili više (prema nezavisnim medijima) biće izazov za ionako prenapregnut logistički sistem vojske.

Društvene mreže su poslednjih dana prepune brojnih video snimaka na kojima se mobilisanim građanima poručuje da o svom trošku kupuju uniforme, opremu, lekove i daju korisni saveti kao što je zamena lekova za zaustavljanje krvi sanitarnim tamponima.

 Loša sredstva komunikacije, zasaterili telefoni

Nakon početka rata spostavilo se da ruska vojska nema moderna sredstva zaštićene komunikacije, pa koristi civilne radio-uređaje kineske proizvodnje (često se kupuju sredstvima koje su prikupili volonteri), pa čak i obične mobilne telefone.

Nije iznenađujuće da Ukrajinci lako prisluškuju i presreću razgovore i ometaju komunikacione kanale.

Prema ukrajinskim izvorima, visoki oficiri, za razliku od vojnika, nisu obavezni da predaju svoje mobilne telefone pre slanja u ratnu zonu, što olakšava praćenje njihove lokacije i pokretanje artiljerijskog udara.
Štaviše, čini se da su komandanti disciplinski kažnjeni zbog gubitka komunikacionih kompleta, pa su odlučili da sakupe svoje komunikacione uređaje i nose ih u svojim komandnim vozilima.
Hoće li mobilizacija pomoći? Ne. Rešenje problema bezbednih komunikacija, kao i izgradnja efikasnih vojnih komunikacija i sistema komandovanja i upravljanja, zahteva sistemske promene u vojnom planiranju, istraživanju i razvoju i radu specijalizovanih preduzeća u vojno-industrijskom kompleksu.

Nedostatak ljudstva

Uoči invazije 24, februara 2022. Rusija je koncentrisala između 150.000 i 190.000 ljudi u 120 bataljonskih taktičkih grupa na ukrajinskim granicama, uključujući Belorusiju i Krim.

Očigledno, tokom čitavog sukoba, ukupan broj trupa angažovanih na ukrajinskom bojištu nije premašio 200 hiljada ljudi, uključujući jedinice i formacije „LNR“ i „DNR“, Rosgvardiju, dobrovoljačke jedinice i privatne vojne kompanije (PMK).

Amerikanci pretpostavljaju da su ruske snage izgubile 80.000 ljudi (mrtvih, ranjenih, zarobljenih ili nestalih). Sa ovim procenama se slažu i Britanci.

Sa ovakvim gubicima nije iznenađujuće što je ruska komanda koristila jedinice sa ograničenom borbenom efektivnošću, koje su se sastojale od profesionalaca, dobrovoljaca i PMC-a, u različitim razmerama na manje važnim teorijama operacija. Rezultate odluke pokazala je operacija „pregrupisavanja“ u pravcu Harkova.

Rat sa Ukrajinom uopšte je pokazao akutni nedostatak osoblja za bataljonske taktičke grupe. Ispostavilo se da je profesionalizacija ruske vojske u najboljem slučaju bila polovična: nema dovoljno vojnih lica po ugovoru da popune sva mesta, pa otuda i potreba za regrutovanjem vojnika loših vojnih specijalnosti i regruta.

Uprkos ponovljenim Putinovim izjavama da regruti ne bi trebalo da učestvuju u ratu, ispostavilo se da su oni činili više od polovine posade na potopljenom vodećem brodu Crnomorske flote,  raketnoj krstarici „Moskva“.

Prema procenama, oko 20-40 odsto vojnika koji su boravili u Ukrajini odbilo je da bude ponovo raspoređeno za obavljanje borbenih zadataka. „Wall Street Journal“ je izvestio o stotinama vojnika koji su istovremeno otpušteni iz pojedinih jedinica.

Ministarstvo odbrane pokušalo je da nadoknadi prvobitni nedostatak osoblja i tekuće gubitke prebacivanjem vojnog osoblja sa Kavkaza i Tadžikistana, regrutovanjem po kratkoročnim ugovorima (između ostalog ciljajući na beskućnike i pacijente na psihoneurološkoj klinici) i angažovanjem volontera oblasnih bataljona.

Ministar Sergej Šojgu je lično izvestio Putina da je 16.000 dobrovoljaca, principijelnih protivnika nacionalizma i fašizma sa Bliskog istoka, spremno za borbu u Ukrajini. Za sada se ništa ne zna da li je neko od bliskoistočnih antifašista stigao do Ukrajine.

Chechen Rosgvardia troops firing their AK-74M and PKM over their heads.https://t.co/Ev5vhs6Ryt pic.twitter.com/eY14mWX0iU

— Rob Lee (@RALee85) April 14, 2022

Ali svakako postoje borci iz privatnih vojnih kompanija, kao što je Vagnerov PMC koji pripada biznismenu Jevgeniju Prigožinu, koji je regrutovao najmanje 6.000 zatvorenika u kaznenim kolonijama, a tu su i predstavnici čečenskih bezbednosnih agencija, zajednički nazvani „tik-tok trupe“, po video zapisima koje su kačili na mrežama na kojima simuliraju borbu.

Važno je napomenuti da Vagnerijanci i čečenske „tik-tok trupe“ nisu primarno angažovane na rešavanju vojnih problema, već daju PR podršku aktivnostima Jevgenija Prigožina i čečenskog predsednika Ramzana Kadirova.

Hoće li mobilizacija pomoći? Na papiru, da. Ali sudeći po načinu na koji teče mobilizacija, u stvarnosti će biti više problema. Za sada nije očigledno da su pozive prvi dobili oni sa borbenim iskustvom, relevantnim vojnim specijalnostima ili jakim motivom za borbu.

Nekoliko stotina hiljada regruta bi u svakom slučaju pomoglo da se stvori nekoliko linija odbrane na već okupiranim teritorijama. A sa milion mobilisanih može se razmišljati o ofanzivi.

Ono što je upitno je obučenost i opremljenost pojačanja.

Zastarela oprema i municija

Od 2000. godine, prema različitim procenama, Rusija je potrošila oko 1 bilion dolara na svoju vojsku. Putin je rekao da je udeo modernog naoružanja u vojsci 71 odsto, a u vazduhoplovstvu 68 odsto.

Ministarstvo odbrane je godišnje izveštavalo o transferu stotina nove vojne opreme trupama: raketnih sistema, oklopnih vozila, aviona i helikoptera.

Na bojnom polju u  Ukrajini nije vidljivo savremeno naoružanje ili vojna oprema. Sudeći po foto i video materijalima, aktivnim snagama nisu obezbeđena vojna vozila sledeće generacije kao što su Armata, Kurganec ili Bumerang.

Ruski udarni avioni u ukrajinskoj kampanji oslanjaju se na bombe sa slobodnim padom i povlačenje bombi, a ne na precizno vođeno oružje kao što su navođene rakete i vođene bespilotne letelice.

Najjasnija ilustracija neuspeha modernizacije oružanih snaga su tenkovi. Još 2015.  Kremlju lojalni Centar za analizu strategija i tehnologija napisao je:
„Glavni sovjetski tenkovi generacije T-64/T-72/T-80 su se konačno diskreditovali tokom rata u Ukrajini.

Što se tiče T-72, ​​njihova niska stopa preživljavanja na bojnom polju i veliki gubitak posada (zbog sklonosti njihove municije da detonira kada su pogođeni protivtenkovskim oružjem) pokazala se u skoro svim sukobima u kojima su ta vozila korišćena (uključujući oba čečenske kampanje).

Suvišno je reći da su ruske trupe u Ukrajini uglavnom koristile „konačno diskreditovane“ tenkove T-72 i T 80? Dokumentovano je da je više od 1.200 tenkova izgubljeno tokom borbi, od kojih su 90 odsto različite modifikacije T-72 ili T-80.

Bespomoćnost ruskih tenkova protiv protivtenkovskog naoružanja (Javelin, NLAV) naglašena je pokušajima da se vozila veštački oklope balvanima, džakovima peska ili kamenjem i metalnim rešetkama. Drvena zaštita je viđena i na drugoj oklopnoj opremi i kamionima, a dinamička zaštita dizajnirana za tenkove postavljena je na oklopna vozila i oklopna vozila.

Čak i rpovladini stručnjaci kažu da je „sramotno“ da nijedan tenk u ruskoj vojsci u Ukrajini nije opremljen sistemima aktivne zaštite, iako su takvi sistemi prvi put uvedeni u SSSR.

Pošto se redovna oprema povlači iz upotrebe, vojska mora ponovo da aktivira stare sisteme naoružanja poput raketnog odbrambenog sistema „Točka-U“, tenkova T-62, „Zumbul“ i artiljerijskih topova D-30.

Hoće li mobilizacija pomoći? Očigledno ne. Na Vojnom forumu u avgustu 2022. Ministarstvo odbrane potpisalo je ugovore o nabavci 3,7 hiljada potpuno novih borbenih vozila.
Malo je verovatno da će ruski vojno-industrijski kompleks uoči neviđenih sankcija uspeti da poveća proizvodnju za red veličine.

Ne treba računati ni na navodne rezerve i zalihe iz sovjetskog doba. Prema proceni zasnovanoj na podacima otvorenog koda, Rusija ima samo 6.000 rezervoara u skladišnim bazama, od kojih je samo polovina u stanju za popravku. Prema drugim podacima, na raspolaganju je još manje konzerviranih tenkova za otpremu u Ukrajinu.

Korupcija

Problemi sa logistikom uopšte, a posebno sa komunikacionom opremom, kao i hronični nedostatak osoblja, u velikoj meri su posledica trivijalne korupcije.

Zapadni eksperti su uvek sumnjali da se značajan deo ruskog budžeta za odbranu troši neefikasno, ali prave razmere krađe su bile pravi šok. Komentar uglednog Kraljevskog instituta za odbrambene i bezbednosne studije (RUSI) iz maja 2022. počinje ovim rečima:

„Korupcija je endemska pojava u Rusiji i rasprostranjena je u njenom odbrambenom industrijskom sektoru i oružanim snagama.

Dokazi iz Ukrajine sugerišu da to košta ruske živote.

Rat sa Ukrajinom pokazao je da je ruska vojska masovno opremala vojna vozila na točkovima jeftinim kineskim gumama (umesto skupih vojnih modifikacija), vojnici su išli u borbu u prevelikim uniformama, jer su se popularne veličine prodavale na Avito (ruski eBay), i marširali u cipelama sa opadajućim đonom.
Ozbiljniji primeri koruptivnih radnji su priče o bespilotnoj letelici Orlan-10 i radiju Azart.

Ukrajinci su napravili snimak „raspakivanja” jednog od Orlana koje su uhvatili. Tako je svet saznao da dron, koji košta oko 100.000 dolara po komadu, umesto specijalne opreme za snimanje ima kameru Canon pričvršćenu lepljivom trakom, a umesto rezervoara za gorivo običnu plastičnu flašu.

Sa radijem Azart stvari su postale još gore. Napredni komunikacioni sistemi po ceni od 300.000 rubalja po komadu potpuno su izgubili konkurenciju među vojskom u odnosu na kineski Baofeng radio (koji košta 2.000 rubalja). Glavna vojna istražna uprava Istražnog komiteta Rusije istražuje krađu 6,7 od 18 milijardi rubalja izdvojenih za kupovinu radio aparata.

Neefikasnost oružja dugog dometa

Od početka invazije, ruske oružane snage su na Ukrajinu ispalile više od 3.500 projektila. Ipak, Rusija do sada nije uspela da potisne ukrajinsku protivvazdušnu i protivraketnu odbranu i da stekne prevlast u vazduhu, niti je uništila ključnu transportnu infrastrukturu kao što su mostovi i železnička čvorišta.

Objašnjenje je loše performanse ruskih raketa. Procene stope neuspeha za visokoprecizne krstareće rakete su čak 50-60 odsto.

Hoće li mobilizacija pomoći? Ne. Rešenje zahteva restrukturiranje celokupne vojne mašinerije. Pored činjenice da je jedan broj municije zastareo ili zloupotrebljen, u nekim kategorijama ruska vojska uopšte ne raspolaže ničim. Na primer, Vazduhoplovstvo nema jeftinu i masovno proizvedenu vođenu vazdušnu municiju, idealno analogan sistemu Western Joint Direct Attack Munition (JDAM), koji omogućava nadogradnju starih nevođenih vazdušnih bombi.
Pored toga, nedovoljan je broj aviona COMJAM i ESM, izviđačkih i napadnih bespilotnih letelica i satelita za svemirsko izviđanje.

Nizak moral

Pokušaj da se vojna kampanja vodi u tajnosti kao specijalna operacija pretvorio se u okrutnu šalu: čini se da značajan broj ruskih vojnika nije bio baš spreman za rat i nije imao ni najmanju predstavu o ciljevima i zadacima u Ukrajini.

Osećanja u duhu „zauzmite Kijev za tri dana“, ako su bila rasprostranjena među trupama, prilično su brzo zamenjena masovnim odbijanjem borbe i razočaranjem u vojnu službu kao takvu.

Hoće li mobilizacija pomoći? Verovatno. U početnoj fazi, regruti, posebno oni koji su se dobrovoljno prijavili u registre, moći će da podignu moral, ali je pitanje da li će moral potrajati.

Loša obuka i nizak moral

Ukrajinska kampanja je pokazala koliko je nizak ljudski kapital Oružanih snaga Rusije. Dugogodišnja negativna selekcija i regrutovanje ljudstva uglavnom iz depresivnih regiona, gde se vojna služba posmatra kao beg od realnosti društvene bede, dovela je do katastrofalnih posledica.

To se vidi po mestima na kojima je ruska vojska bila i po onome što je ostavila za sobom, a ne samo očigledni ratni zločini, kao što su ubistva civila, silovanja, pljačke.

Mnoge privatne kuće i stanovi na okupiranim teritorijama su vandalizovani bez ikakve očigledne racionalne svrhe, a na zidovima su ostavljeni uvredljivi natpisi sa pravopisnim greškama.

Potpis ruskih vojnika je da ostavljaju ljudski izmet na vidljivim mestima. Nakon što su Rusi otišli, radnici Černobila koji su se vratili na svoja radna mesta bili su iznenađeni kada su našli izmet u skoro svakoj kancelariji.
Hoće li mobilizacija pomoći? Ne koliko se može reći. Sudeći po brojnim video svedočenjima ljudi koji su mobilisani, moralni kvaliteti regrutovanih ostavljaju mnogo da se požele.

Nedostatak jasnog cilja

Ruska vojna kampanja u Ukrajini nije džabe stekla reputaciju „čudnog rata“. Zvanično navedeni ciljevi su toliko nejasni, a dejstva na terenu toliko odvojena od njih, da je izuzetno teško razumeti da li su vojni uspesi i neuspesi vođeni političkom retorikom ili obrnuto.

Na samom početku, ruske snage su izvršile invaziju na Ukrajinu na devet operativnih frontova odjednom, očigledno računajući da će „udari groma“ neprijatelja i naterati ga da se preda.
Operativni plan, zasnovan na modelu „šok i strahopoštovanje“, izgrađen je na kombinaciji udara visokopreciznog naoružanja, specijalnih snaga i aeromobilnih snaga i kretanja mehanizovanih kolona.

Uprkos uspesima na jugu, gde je uspela da stigne do Nikolajeva bez značajnijih gubitaka i zauzme kopneni koridor do Krima, vojska je morala da se povuče sa severa krajem marta.

Očekivalo se da će druga faza biti bitka velikih razmera za Donbas: plan je bio da se opkole i poraze borbeno najspremnije jedinice Oružanih snaga Ukrajine uz pomoć jedinica premeštenih sa severa. Ali bitka kao takva nije se ostvarila – ruska armija je napredovala izuzetno sporo.

Tokom treće faze ukrajinske snage su uspele ne samo da zaustave sporu ofanzivu neprijatelja zahvaljujući dalekometnoj zapadnoj artiljeriji, već i da pokrenu kontraofanzivu, preuzimajući stratešku inicijativu na hersonskom i harkovskom pravcu.

Četvrta faza rata, koja je izgleda najavljena početkom delimične mobilizacije u Rusiji, očigledno će biti rat na iscrpljivanje u bukvalnom smislu te reči.

Niko u potpunosti ne razume u kom trenutku će Putin smatrati da su ciljevi ispunjeni. Da li će se to dogoditi kada ruske trupe u potpunosti zauzmu teritoriju Donjecke i Luganske oblasti? Ili kada su zauzete i Hersonska i Zaporoška oblast? Ili će trebati da zauzmu Odesu, stignu do Pridnjestrovlja i Kijevu oduzmu pristup Crnom moru?

Ili čak demontirati postojeći politički režim u Ukrajini? Očigledno, ni sam Putin ne zna.