Desničari u Francuskoj pred pobedom: Kohabitacija ili blokada?

U prvom krugu parlamentarnih izbora u Francuskoj desničarsko Nacionalno okupljanje (RN) osvojilo je 33 odsto glasova. Na drugom mestu je levi savez Novi narodni front s 28 odsto, dok je liberalni savez predsednika Emanuela Makrona osvojio 21 odsto glasova.

Konačna odluka o raspodeli mesta u francuskoj Nacionalnoj skupštini biće doneta u drugom krugu parlamentarnih izbora 7. jula.

Jer, u francuskom izbornom sistemu svaki budući poslanik mora u svojoj izbornoj jedinici da dobije više od pedeset odsto glasova.

Nije retkost da se zato u drugom krugu svi udruže protiv desnice. Neke projekcije vide RN na 230 do 280 mesta u parlamentu (trenutno imaju samo 88), čime bi propustili apsolutnu većinu od 289 mandata. Ali bi i tako bili daleko najjači.

Šta ovakav ishod znači za budućnost Francuske?

Ustav Pete republike, donet 1958. godine, ne propisuje predsedniku ograničenja kod imenovanja premijera. Ali on mora da vodi računa o većini u parlamentu.

Premijeru kojeg bi predsednik nametnuo parlament može da izglasa nepoverenje.

Ako bi RN osvojio apsolutnu većinu u Nacionalnoj skupštini, predsednik Makron bi dužnost premijera morao da ponudi šefu RN-a Žordanu Bardeli (28).

Stručnjak za Francusku Hans Štark s pariskog univerziteta Sorbona smatra da Makron u tom slučaju ne bi imao alternativu. „Makron je tako oslabljen. On nema velik manevarski prostor.“

Bardela je za preuzimanje dužnosti premijera postavio uslov osvajanja apsolutne većine u parlamentu jer drukčije ne bi mogao da sprovede svoj program. Ako bi se to dogodilo i Bardela stvarno postao premijer, Francuska bi imala četvrtu kohabitaciju u istoriji.

Kako funkcioniše kohabitacija?

Ako predsednik i premijer pripadaju različitim političkim taborima, izvršna vlast u Francuskoj je podeljena. Predsednik i premijer onda moraju sarađivati u takozvanoj kohabitaciji.

Prva kohabitacija je uspostavljena 1986. u vreme socijalističkog predsednika Fransoe Miterana. Nakon izgubljenih parlamentarnih izbora, Miteran je za premijera imenovao degolistu Žaka Širaka, a 1993. njegovog stranačkog kolegu Eduara Baladura.

Od 1997. do 2002. je u vreme konzervativnog predsednika Širaka premijer bio socijalista Lionel Žospen.

Podela izvršne vlasti usporava donošenje odluka. Koliko uspešna će biti kohabitacija zavisi o sposobnosti saradnje predsednika i premijera. U ustavu Pete republike iz 1958, koji važi i danas, kohabitacija se ne spominje izričito.

Koliko moći tu ima Vlada?

U kohabitaciji funkcije predsednika države privremeno prelaze na premijera. Važne smernice politike ne bi određivao Makron nego premijer.

U vreme kohabitacije vlada ima velike mogućnosti odlučivanja u unutrašnjoj politici. U spoljnoj i bezbednosnoj politici ovlašćenja deli s predsednikom, koji je merodavan za međunarodne odnose.

Kako RN zamišlja podelu vlasti u kohabitaciji objasnila je Marin Lepen pre prvog kruga izbora. „Vrhovni komandant vojske je za predsednika (Republike) počasna titula, jer konce u rukama drži premijer.“

Natezanja između predsednika i premijera se mogu očekivati i u unutrašnjoj i ekonomskoj politici, kako pokazuje iskustvo iz prve kohabitacije u vreme Miterana.

U julu 1986. je Miteran javno osramotio premijera najavivši da neće potpisati vladine dekrete o novoj privatizaciji 65 nacionalizovanih banaka, osiguravajućih društava i industrijskih preduzeća.

Bez potpisa predsednika, vladin dekret ne može stupiti na snagu. Ali, takvo bojkotovanje može samo odložiti vladine odluke, ne može ih zaustaviti.

Koliko dobro bi sarađivali Makron i Bardela?

Predsednik Makron odbacuje barem delove programa RN-a. Hans Štark procenjuje da bi RN možda pokušao da „Makrona satera u ćošak dok ne podnese ostavku“.

Ali, potpuna blokada rada RN-ove vlade isto nije zamisliva. Makron i Bardela bi morali da pronađu neki oblik saradnje. Ako bi Makron odbacivao odluke vlade morao bi to da obrazloži.

Moguće je da bi se predsednik češće obraćao Ustavnom savetu sa zahtevom da proveri ustavnost planiranih zakona, pre nego što oni budu prihvaćeni u Skupštini. Neki projekti RN-ove vlade mogli bi da zapnu na toj prepreci.

Šta će se dogoditi ako RN bude imao relativnu većinu?

Stručnjak za Francusku Štark veruje da će se Bardela držati najave da neće prihvatiti dužnost premijera ako ne bude imao apsolutnu većinu.

Ako ni neka druga opcija ne bi mogla sastaviti većinu u parlamentu Francuska bi bila blokirana. Predsednik u tom slučaju ne može ponovo da raspusti parlament. Ustav predviđa prelazni period od godinu dana.

Već u dosadašnjem sazivu parlamenta, koji je raspušten početkom juna, stranke predsednikovog tabora su imale samo relativnu većinu. Vlada je zato kod važnih zakona posezala za članom 49 Ustava.

Taj član vladi omogućuje da zakon prihvati bez glasanja u Nacionalnoj skupštini, osim ako u roku od 24 sata ne bude podnet i prihvaćen zahtev za izglasavanje nepoverenja vladi.

Ali, taj član Ustava je u Francuskoj vrlo sporan. Malo je verovatno da bi neka kohabitaciona vlada od početka htela da vlada uz pomoć tog člana.

Koji izlaz postoji u slučaju blokiranog parlamenta?

Stranke do sada nisu objavile kako bi reagovale u slučaju da niko ne bude imao većinu u parlamentu. Jedino je Marin Lepen jasno dala do znanja da smatra kako bi u tom slučaju bilo vreme za prevremene predsedničke izbore.

Ali, ne bi bilo moguće prisiliti Makrona da podnese ostavku. U Francuskoj ne postoji scenario za „blokiranu Republiku“. Moguće je i imenovanje nestranačke vlade stručnjaka. Ali, u Petoj republici ne postoji istorijski uzor za to.

Može li predsednik da razreši blokadu?

Predsednik Makron bi mogao da aktivira 16. član francuskog Ustava. On predsedniku daje vanredna ovlašćenja u kriznim situacijama kako bi se zajamčila funkcionalnost države.

Predsednik bi onda mogao bez saglasnosti parlamenta da propisuje zakone.

Ali, stručnjak za Francusku Hans Štark ne veruje da je aktiviranje 16. člana realna opcija za Makrona. „Ne vidim kako bi on to mogao da izdrži tri godine, do sledećih predsedničkih izbora. To bi u suštini značilo trajnu krizu.“