Die Birne, ili šta je nama Helmut Kol

Tako je nemačkog kancelara video karikaturista Hans Traksler: crtao ga je kao krušku još davnih osamdesetih, uporno, i taj parodijski duh imena opstao je i kroz godine najveće kancelarove slave. Do dana, evo, njegove smrti. Kruška se, naime, našla i na naslovnoj strani Tagecajtunga, koji ju je uneo u svoj in memoriam i tako mu dao previše eksplicitnu notu prezira. Sutradan po izlasku – u nedelju – glavni urednik se izvinio. Videli ste to, uostalom, i u našim novinama. Ako se ne varam, to je ovde bila i najvažnija tema u vezi sa Kolovom smrću.

Bio sam u prošli petak pod kupolom Rajhstaga, sasvim slučajno, kad mi je na mobilni stigla vest da je Kol umro. Ubrzo su i crno-žute zastave spuštene na pola koplja, svud okolo, uključujući Kanzleramt, ali se neka promena životne dinamike nije primećivala golim okom. Kad i meni (možda malo pre možda malo kasnije) vest je stigla i Kolovim sinovima, Valteru i Peteru – čuli su je na radiju. Nije bilo nikoga da im je javi? Ispalo je tako, sa Kolom je u času smrti bila njihova pomajka Maike Rihter, njihova vršnjakinja, dakle dama u pedesetima, trideset i četiri godine mlađa od njihovoga oca koji je bio napunio osamdeset sedam. Stari ju je kancelar uzeo za drugu ženu pre desetak godina, i otad odnosi u porodici užasno hramlju. Storija o Kolovoj prvoj ženi, Hanelore, široko je poznata, ali ja ću biti obazriv prema čitaocima, pa ću je ukratko ponoviti: ona se 2001. ubila, ne mogavši da podnese bolest – alergiju na svetlo – i izabrala je smrt pre nego život u večitom mraku. Sa Helmutom se upoznala na igranci, pedesetih, u njihovom rodnom Ludvigshafenu. Romansa se na kraju, međutim, okrenula eto na glavu.

Nije onda čudno što je Špigl svoj specijalni broj naslovio kao „Ein deutsches Drama“: da, Kolov je život bio prava, velika drama. Sam je Kol u poslednjim godinama patio od više teških bolesti, koje su ga čak prikovale za invalidska kolica, naposletku je teško i nerazumljivo govorio. Nisu svi mediji sledili Špiglov ugao, ali nisu bili ništa manje radini: kad sam u subotu ujutru pokupovao novine, imao sam kilograme hartije u rukama. Dodaci o Kolu bili su manje-više impresivni, kod nas je to već zaboravljeni novinarski stil. Tagescajtungov potez ispao je bedan. On je nekako najviše ličio na nas.

Ali, kad se završe, i životi koji su veliki, i koji su drame, svedu se na tek par linija. U aprilu 1945. Kol je, dok je proslavljao 15. rođendan, učlanjen u Hitlerovu mladež. (Evo te jedne linije.) Nije omirisao barut – sam je govorio – samo „milošću kasnog rođenja“. Bratovljevu pogibiju na frontu nije mogao prežaliti, njegovo ime Valter dao je istome ovome sinu koji je vest da je umro čuo na radiju. Smatra se prvim postratnim kancelarom. Adenauer je bio zatvorenik nacista, Brant emigrant, Šmit je ratovao na Istočnom frontu. Za Kola je nekoliko novina napisalo da je bio pravi čovek, u pravo vreme, na pravom mestu. Najveća berlinska knjižara Dusman, na Fridrih štrase, odmah je u subotu izbacila u izlog par naslova, i u sam centar „Helmut Kol i mantil istorije“ Gernota Zitnera: deluje doista amblematično. Skoro da nije bilo mogućno da se preskoči ta jasna sugestija na posao ujedinjenja Nemačke koji mu se upisuje u najveće dostignuće. Bizmark, kancelar koji je stvorio Nemačku, vladao je njome 6.939 dana; Kol koji ju je ponovo ujedinio 5.870 (od 1982. do 1998). Odmah do Bizmarka, teško da ima većeg priznanja koje može dobiti nemački političar. Kol pritom ima i nekoliko ne baš sporednih naj: najviši – 193 centimetra visoka ljudeskara, a zatim najmlađi gde god je stupao na vlast – najmlađi predsednik pokrajinske vlade, najmlađi šef poslaničke grupe u Bundestagu, najmlađi, najzad, kancelar. Nemačka javnost ispraća ga titulom „Kancelar ujedinjenja“. (Prisetimo se: ovde je to ime od milja nosio Aleksandar Karađorđević, Kralj Ujedinitelj.) Iza te naoko mirne floskule krije se, međutim, jedna teška borba za koju je trebalo veštine, ništa manje i da se bude buldožer. „Otkupiti“ Istočnu Nemačku od Rusa za 15 milijardi maraka, i budžetirati dvesto milijardi još u kongruentnost ujedinjene zemlje, to je mogao samo Nemac, uz to, veliki. Ovo: „veliki Nemac“ napisala je Angela Merkel za Kola u knjigu žalosti koja je otvorena u njenoj kancelariji. Druga stvar koju mu je Merkel istakla jeste ta da je bio i „veliki Evropljanin“. Za oca Mastrihta i evra, to nije teško da se kaže. Kol je ujedinjenje Nemačke i ujedinjenje Evrope video kao dva procesa koja se dopunjuju.

O mrtvima sve najbolje, to je pristup koji je odabrala sadašnja kancelarka. Kol je bio njen politički patron, a ona njegova devojčica, Medhen, ali je to trajalo sve dok nisu otkrivene Kolove mutne radnje sa crnim partijskim fondovima. Medhen mu je okrenula leđa, odmah i on njoj. „Razara mi moju Evropu“, bila je jedna čuvena Kolova rečenica u njihovim svađama, koje su trajale sve do najnovijih dana. Ako smrt i čini da se stvari gledaju u drugim dimenzijama, ipak nemačka javnost nije propuštala da ukaže i na senke u jednoj blistavoj karijeri. Ne samo to da je uhvaćen sa prstima u pekmezu. Loš iz matematike u školi, nesofisticiran u govoru iako je završio prava i u dvadeset i osmoj doktorat iz istorije, pa onda da nije govorio strani jezik, i mnogo šta sličnog. Bio je kakav je bio, mudro je napisao Velt. Ali, šta je nama Helmut Kol, upitao sam se u naslovu ovoga teksta. Nije da nije ništa, odmah odgovaram. Maločas spomenuti Velt, među linijama koje čine strukturu Kolove biografije izvukao je i onu koja se tiče tzv. Balkanske krize. Ujedinjena, štaviše Kolova Nemačka, prva je priznala Hrvatsku i Sloveniju. Prvi je put posle Drugog rata, 1995, uputila 12 svojih Tornada, u ratnu akciju, u Bosnu. Milan Panić, koji je išao i kod Kola u svojoj mirovnoj misiji, Nemačku danas označava odgovornom za rat. Velt ima drugačije gledište: iako koristi termin „građanski rat“, drži Kolove poteze kao antiratne i miroljubive. Negde tu su i naše velikodušne vođe, Vučić i Dačić. U svojim izjavama oni se dive Kolu Evropljaninu, a o tome kako je i koliko uticao na naše sudbine, ne daju ni najdalju aluziju.