Digitalna diplomatija: Kada tvitovi i objave odlučuju o ratu i miru

Diplomatija je, uz malo filmskih efekata iz filma “300”, nekada izgledala i ovako. Vremenom je postala manje brutalna, glasnike su zamenile mirovne konferencije, telegrafi, radio stanice, telefoni, a u današnje vreme društvene mreže preuzele su važnu ulogu u diplomatskoj komunikaciji, piše Glas Amerike (VOA).

Političari, državnici i diplomate danas u digitalnoj eri moraju da prate trendove na isti način kako su njihovi prethodnici to radili vekovima unazad, kaže za Glas Amerike Nik Kul, profesor komunikacije na Anenberg školi novinarstva Univerziteta Južna Kalifornija.

Ipak, koliko god da je digitalni svet postao realan, a prenošenje poruka i promocija nacionalnih interesa u informatičkom prostoru postalo vidljivo, tradicionalni kontakt “licem u lice” ostaje suština, smatra Vivijan Voker, bivša direktorka Savetodavne komisije SAD za javnu diplomatiju (ACPD).

“Moram da naglasim da javna diplomatija sveobuhvatnija od digitalne. I ono što je važno na duži rok – da bi se izgradili odnosi, razvilo kritičko međusobno razumevanje, jesu kontakt licem u lice, kultura, obrazovanje, obuka. Možete da koristite alate digitalne diplomatije da poboljšate aspekte izgradnje tog odnosa, ali to nije javna diplomatija u punom smislu te reči”, kaže Voker za Glas Amerike.

Donald Tramp, predsednik Sjedinjenih Država, jedan je od političara koji najčešće koristi društvene mreže, između ostalog i da govori o pitanjima spoljne politike, poput rata u Ukrajini ili u Gazi. Aktivan na društvenoj mreži Eks je i Marko Rubio, aktuelni državni sekretar SAD, a istu platformu često su koristili i njihovi prethodnici na tim funkcijama, demokrate Džo Bajden i Entoni Blinken.

Horhe Hajne, nekadašnji čileanski ambasador u Kini, a sada profesor na Školi za globalne studije Boston univerziteta, za Glas Amerike objašnjava da se digitalni mediji ne mogu izbeći i da je početna ideja u svetu diplomatije – da društvene mreže treba ostaviti tinejdžerima – pogrešna.

“Danas predsednici, premijeri, ministri spoljnih poslova, ambasadori, svi koriste. A ako to ne učinite, gubite jer se odričete alata koji će vaši konkurenti koristiti. Dakle, nema izlaza iz toga. Ne možete to da ignorišete. Postoje neki ljudi koji su bolji od drugih. Neki lideri će imati ceo tim koji će upravljati njihovim platformama. Drugi će to sami da rade”, navodi Hajne.

Trampov privatni profil na Eksu ima više od 100 miliona pratilaca, a zvanični, predsednički oko tri miliona. Tramp je i vlasnik društvene mreže Truth Social.

“Jeste zadivljujuće kako je predsednik Tramp, čini se, isterao sve ostale. Bilo je ljudi koje sam pratio tokom godina, ali od 20. januara je sve usredsređeno na Trampa. To je zaista izuzetan fenomen”, obrazlaže profesor Kal digitalno prisustvo američkog predsednika.

Kal smatra da su u određenom broju slučajeva neke Trampove poruke koje se tiču spoljne politike ipak “više namenjene domaćoj publici”, ali dodaje i da prvi čovek Amerike nije jedinstven slučaj po u tome.

“Tramp ima mogućnost da kaže dramatične stvari i da privuče pažnju sveta, da dominira vestima”, kaže Kal.

U vremenima velikih svetskih događanja, poput ratova ili pandemija, upotreba digitalnih medija ubrzala je tempo diplomatske komunikacije.

“Diplomatija, koja se spominje kao druga najstarija profesija, nekada je bila pomalo spora, a danas su je društvene mreže ubrzale. Tamo možete odmah da odgovorite ili ne, ali onda ćete propustiti priliku. Ovo je značilo radikalnu promenu u načinu na koji diplomate međusobno komuniciraju”, ističe profesor Horhe Hajne.

On je podsetio i da se od 2006, kada je nastao Tviter, “skovan” izraz “tweetplomacy”, upravo zbog popularnosti i stepena korišćenja ove platforme.

“Tviter sada ima drugačije ime i promenio je svoju prirodu. Ali, dugo vremena je to bilo omiljeno oruđe diplomata. Više su voleli Tviter, da kažem Fejsbuk ili Instagram ili neki drugi instrument. Danas se TikTok veoma široko koristi”, rekao je Hajne.

Platformu Tviter je 2022. kupio najbogatiji čovek na svetu Ilon Mask, koji je početkom godine postao bliski saradnik predsednika Trampa.

Kada se pogledaju podaci sa svih najvećih onlajn platformi, među najpraćenijim političarima su indijski premijer Narendra Modi (105 miliona na Eksu, 92 miliona na Instagramu) i bivši američki predsednik Barak Obama (130,8 miliona na Eksu). U Srbiji, presednik države Aleksandar Vučić često koristi Instagram i na ovoj društvenoj mreži ima više od 239.000 pratilaca.

Profesor Nik Kal objašnjava kako hijerarhija u svetu diplomatije može da utiče na to kako i koliko se neko oglašava i zašto najviši državni zvaničnici imaju više slobode na ovom polju.

“Veliki deo diplomatije mora da se vodi uz odobrenja iz centrale. A da bi diplomata uspeo na mrežama, mora da ima mandat da komunicira, odgovara i povezuje ljude za koje misle da bi mogli biti interesantni jedni drugima na isti način kao da ima privatni nalog. I mislim da zato neko na samom vrhu može da kaže šta hoće. Pošto on po prirodi funkcije ne mora ni od koga da dobije dozvolu”, kaže Kal.

Sagovornici Glasa Amerike objašnjavaju da ne postoji jedna tačka “preokreta” koja je uvela digitalni svet u diplomatiju na velika vrata, ali se slažu da se ta oblast postepeno razvijala od početka 21. veka.

Amerika je, prema rečima Nika Kala, počela da shvata važnost digitalne diplomatije posle terorističkih napada 11. septembra.

“Kolin Pauel, tadašnji državni sekretar SAD, shvatio je da polovina američkih ambasada nema čak ni sajtove. I to ne u nekim opskurnim mestima, već u zemljama poput Švedske. Obične diplomate nisu razmišljale o internetu na taj način”, govori Kal.

Ako bi trebalo jednu osobu da označiti kao “pionira” digitalne diplomatije, profesor Horhe Hajne, kaže da je to bivši meksički ambasadora u Sjedinjenim Državama, Arturo Sarukan.

“Tviter je počeo 2006. On je bio ambasador Meksika u Sjedinjenim Državama od 2007. do 2013. Bio je prvi ambasador koji je koristio Tviter, zvanično pod svojim imenom. Do tada, šef misije je nerado koristio Tviter pod svojim imenom, jer se smatralo neozbiljnim i pomalo neuobičajenim. Ali činjenica da je to uradio ambasador u Vašingtonu, što najznačajnija diplomatska pozicija za svakog meksičkog diplomatu, zaista je označila prekretnicu”, priseća se Hajne.

Bez obzira koliko se oblast digitalne diplomatije brzo i dinamično razvija, postoje određena ograničenja i prepreke sa kojima se svet spoljne politike suočava.

“Morate da obučite više mlađih diplomata, da koriste platforme kao što je TikTok i to očigledno stvara razne probleme unutar organizacije i hijerarhije”, jasan je Hajne.

A mladi vole da komuniciraju i ne žele da čitaju suvoparna saopštenja objavljena na profilima političara, ministarstava ili ambasada.

“Nalozima na društvenim mrežama mora da se upravlja i da komunicirate sa pratiocima. A ako to ne uradite, neće biti mnogo efikasno i nećete imati mnogo pratilaca”, navodi Hajne koji je bio i ministar u čileanskoj vladi 1999.

Tamna strana ove vrste digitalne komunikacije je činjenica da se na društvenim mrežama često kreiraju lažne vesti koje se posle prenose velikom brzinom i pred višemilionskom publikom. Ali, postoji i još jedna namena, kako primećuje Hajne.

“Danas tokom pregovora učesnici mogu odmah posle sastanka, a čak i tokom njih da izađu i objave nešto. To je pre 15 godina bilo nezamislivo”, priča nekadašnji čileanski diplomata.

Američke diplomate su tokom prethodnih decenija takođe bile aktivne na Eksu. Robert Ford, ambasador u Siriji od 2011. do 2014, bio je jedan od pionira Stejta departmenta na ovom polju, pa je često koristio tadašnji Tviter da zaobiđe tradicionalne medije kako bi direktno komunicirao sa Sirijcima, dok je pobijao neistine.

Godine 2015, ruski mediji su objavili fotošopovanu sliku američkog ambasadora Džona Tefta koji prisustvuje mitingu tamošnjih opozicionara. Američka ambasada je odgovorila tvitovanjem sopstvenih fotošopovanih slika na kojima se pojavljuje Teft na istorijskim događajima kao što je sletanje na Mesec.

“U prošlosti, bilo da je to bila američka politika u vezi sa situacijom oko Palestinaca, Hamasa, ruskih napada na Ukrajinu počevši od 2014. i rata 2022, postojale su veoma pažljivo rađene kampanje informisanja osmišljene za određenu publiku kako bi predstavili politiku SAD”, navodi Vivijan Voker, koja je sada vanredna profesorka na Džordžtaun univerzitetu u Vašingtonu.

Dodaje i kako su Sjedinjene Države upravo zahvaljujući digitalnoj diplomatiji uspele da se “bore protiv širenja lažnih informacija i zlonamernim uticajem”.

“U jednoj od institucija, koja je donedavno postojala u okviru Stejt departmenta, bio je Globalni centar za angažovanje. Njegova uloga je bila da koordinira agencije unutar vlade SAD, ali i da radi sa zemljama domaćinima, kao i sa nevladinim organizacijama i ključnim liderima kako bi osmislili ciljane kampanje protiv dezinformacija”, kaže Voker.

U dobre primere digitalne diplomatije spada, prema mišljenju profesora Džona Kala, spada i potez kineskog ambasadora u SAD na početku pandemije korona virusa 2020.

“Bilo je kriza kada su diplomate intervenisale na zaista razuman način da smire stvari. I tako sam bio veoma impresioniran tokom prvih meseci kovida da je kineski ambasador u Vašingtonu rekao neke veoma razumne stvari da bi se sve smirilo i da bi se malo ‘ohladila’ komunikacija”, prisetio se on.

Kina je specifična po mnogim pitanjima, pa i u ovom, jer u toj zemlji nije moguće pristupiti Eksu sa lokalne IP adrese, pa su čak i strani ambasadori koristili VPN.

“Rečeno mi je da mogu da ga koristim, ali sam bio malo zabrinut. Ja sam državni službenik, kako mogu ovo da uradim? I rečeno mi je da nema problema i da svi to rade. Tako sam i uradio. Broj Kineza pratilaca koje sam imao, bio ograničen jer ne koriste svi VPN, iako ih je bilo. Ali koristio sam ga da komuniciram sa kolegama diplomatama, novinarima i sa ljudima u Čileu i u inostranstvu”, prepričava Horhe Hajne.

I na području Balkana, u zemljama bivše Jugoslavije, ambasade moćnih zemalja imaju relativno aktivne naloge na društvenim mrežama i često baš na taj način iznose stavove matičnih država.

„Ima mnogo stvari koje mogu da urade na Zapadnom Balkanu. I verovatno je najmanje važno puko najavljivanje stvari i objavljivanje saopštenja za javnost na lokalnim jezicima. Mislim da je najvažnija stvar slanje poruka o slobodi medija i ulaganje u izgradnju slobode medija na duži rok”, smatra Nik Kal.

S obzirom na brzinu razvoja novih tehnologije, nekadašnji ambasador Čilea Horhe Hajne, predviđa da će sledeći korak u diplomatiji biti upotreba veštačke inteligencije (AI).

“Ako pregovarate o sporazumu o slobodnoj trgovini sa drugom zemljom koristeći AI, možete da prođete kroz zapisnike svih prethodnih pregovora te zemlje o sporazumima o slobodnoj trgovini sa drugima. To se može i ručno, ali bi potrajalo. Sa veštačkom inteligencijom možete to da uradite brzo i efikasno i imaćete uvid u to koji su prioriteti pregovaračke taktike, kakvi su bili ciljevi prethodnih pregovora. Bićete u mnogo boljoj poziciji da sami pregovarate”, navodi Hajne.

Govoreći o mogućim prednostima upotreba veštačke inteligencije u digitalnoj diplomatiji, profesorka Vivijan Voker se prisetila sopstvenog početka karijere u Almatiju, u Kazahstanu kada je bila zadužena za pravljenje dnevnih rezimea tekstova u lokalnim medijima. Kaže, to je bilo predigitalno doba, “kada smo morali da slušamo svaki radio program, čitamo sve novine i gledamo televizijske programe na jeziku te zemlje”.

“Analizirali smo sa stručnjacima u ambasadi ili smo slali informaciju nazad u Vašington. Sve dok se ne oslanjate na AI da analizirate značenje podataka, već se oslanjate da prikupi sve ove informacije, na više jezika, a zatim ih pretvori u uredno upakovane na engleskom jeziku, to je ogromna korist”, zaključila je Voker.