Diskriminacija još živi u Americi

Kao odgovor na to, predsednik Lindon DŽonson imenovao je komisiju predvođenu guvernerom Ilinoisa Otom Kernerom da istraži uzroke i predloži mere za rešenje problema. Pre pedeset godina Nacionalna savetodavna komisija za građanske nerede (poznatija kao Kernerova komisija) izdala je svoj izveštaj pružajući jasan prikaz stanja u Americi koje je dovelo do narušavanja poretka.

Kernerova komisija opisala je Ameriku kao zemlju u kojoj se Afroamerikanci suočavaju sa sistematskom diskriminacijom, pate od neadekvatnog obrazovanja i uslova stanovanja, te neadekvatnog pristupa ekonomskim mogućnostima. Tada nije bilo američkog sna. Neredi su izazvani „rasnim stavovima i ponašanjem belih prema crnim Amerikancima. Rasne predrasude oblikovale su odlučno našu istoriju; sada prete da utiču na našu budućnost“.

Bio sam deo grupe koju je sazvala Ajzenhauer Fondacija kako bi procenili kakav je napredak načinjen u narednih pola veka. Nažalost, najčuvenija crta izveštaja Kernerove komisije – „naša nacija se kreće prema dva društva jednom crnom, drugom belom – odvojena i nejednaka“ – i dalje zvuči istinito.

Upravo objavljena knjiga zasnovana na našim naporima – „Ozdravljenje našeg podeljenog društva: investiranje u Ameriku pedeset godina nakon Kernerovog izveštaja“ autora Freda Herisa i Alana Kertisa – vrlo je sumorno štivo. Kao što sam napisao u mom poglavlju, „neke problematične oblasti identifikovane u Kernerovom izveštaju postale su bolje (učešće crnih Amerikanaca u politici i vladi – simbolizovano izborom prvog crnog predsednika), neka su ostala ista (razlike u obrazovanju i zaposlenosti), a neka su još gora poput obrazovanja (bogatstvo i nejednaki prihodi)“. Druga poglavlja govore o jednom od najgorih aspekata američke rasne nejednakosti: nejednakost u obezbeđivanju pristupa pravosuđu, ojačana sistemom masovnog zatvaranja uglavnom usmerenih na Afroamerikance.

Nema sumnje da su pokreti za prava građana pre pola veka napravili promenu. Različiti otvoreni oblici diskriminacije su proglašeni nezakonitim. Društvene norme su promenjene. Međutim, iskorenjivanje dubokog i institucionalnog rasizma pokazalo se teškim. Što je još gore, predsednik Donald Tramp eksploatisao je ovaj rasizam i podstakao plamen netrpeljivosti.

Centralna poruka novog izveštaja odražava veliku misao lidera građanskih prava Martina Lutera Kinga: postizanje ekonomske pravde za Afroamerikance ne može biti odvojeno od postizanja ekonomskih prilika za sve Amerikance. King je nazvao marš u Vašingtonu iz avgusta 1963, kojem sam se priključio i na kojem je on održao svoj nezaboravni govor „Ja imam san“, maršem za poslove i slobodu. Ipak, ekonomske podele u SAD su narasle mnogo više, sa razarajućim efektima na one bez visokog obrazovanja, a tu spada gotovo tri četvrtine Afroamerikanaca.

Pored toga, diskriminacija je ogromna i često skrivena. Američki finansijski sektor eksploatiše Afroamerikance naročito u godinama pre finansijske krize prodajući im „isparljive“ proizvode uz visoke naknade. Hiljade ljudi su izgubili svoje domove i na kraju, razlike u bogatstvu, ionako velike, povećane su još više. Vodeća banka Vels Fargo platila je ogromne novčane kazne za naplatu visokih kamatnih stopa Afroamerikancima i Latinoamerikancima, ali niko zaista nije preuzeo odgovornost za mnoge druge zloupotrebe. Gotovo pola veka nakon usvajanja antidiskriminacionih zakona, rasizam, pohlepa i tržišne moći i dalje rade zajedno na štetu Afroamerikanaca.

Postoji, međutim, nekoliko razloga za nadu. Prvo, naše razumevanje diskriminacije je daleko bolje. Nekada je Nobelov laureat Geri Beker mogao napisati da je u konkurentnim tržištima diskriminacija nemoguća; tržište bi ponudilo platu svima koji su bili neplaćeni. Danas smo shvatili da je tržište okruženo nesavršenostima, uključujući i nesavršenost informacija i konkurencije – koje pružaju velike mogućnosti za diskriminaciju i eksploataciju.

Štaviše, sada priznajemo da SAD plaćaju veliku cenu nejednakosti a naročito visoku cenu rasne nejednakosti. Društvo obeleženo takvim podelama neće biti svetionik za svet, a njegova ekonomija neće cvetati. Stvarna jačina SAD nije njena vojna moć, već njena meka moć, koju je grdno narušio ne samo Tramp već i istrajna rasna diskriminacija. Svako će izgubiti ako se time ne pozabavi.

Znak koji najviše obećava jeste erupcija aktivizma, naročito mladih ljudi koji shvataju da je krajnje vreme da SAD žive svoje ideale, tako plemenito izraženih u Deklaraciji o nezavisnosti u kojoj stoji da su svi ljudi stvoreni jednaki. Vek i po nakon ukidanja ropstva, nasleđe tog sistema i dalje je prisutno. Trebalo je da prođe vek da se usvoji zakon koji osigurava jednaka prava, ali danas, sudovi koje kontrolišu republikanci i političari često se ne drže toga.

Kao što sam zaključio u svom poglavlju, „alternativni svet je moguć. Ali 50 godina borbe pokazalo nam je koliko je teško postiću tu alternativnu viziju“. Dalji napredak će zahtevati rešenost uz podršku vere izražene u besmrtnim rečima duhovne pesme koja je postala himna pokreta za građanska prava: „We shall overcome“.

Autor je dobitnik Nobelove nagrade za ekonomiju, profesor na Univerzitetu Kolumbija i glavni ekonomista na Institutu Ruzvelt

Copyright: Project Syndicate, 2018.

www.project-syndicate.org