Posmatrači odnosa Sjedinjenih Država i Kine sve više govore o novom hladnom ratu.
Povrh dugotrajnog trgovinskog rata, dve zemlje se sada nalaze u destruktivnom krugu uzajamnih sankcija, zatvaranja konzulata, i ratobornih zvaničnih govora. Pokušaji da se američka ekonomija odvoji od kineske su u toku dok tenzije rastu i na Južnom kineskom moru i u Tajvanskom moreuzu.
Hladni rat između SAD i Kine ostavio bi obe zemlje i svet u još lošijem stanju. Bio bi opasan i mnogo bi koštao – naročito zato što bi onemogućio neophodnu saradnju na nizu regionalnih i globalnih pitanja.
Dobra vest je da takav ishod nije neizbežan. Loša vest je da su šanse za novi hladni rat sada mnogo veće nego što su bile pre samo nekoliko meseci. Što je još gore, šanse za stvarni rat, koji bi bio rezultat nekog incidenta u koji su uključene vojske ovih zemalja, su takođe povećane.
Zašto se ovo događa?
Neki kažu da je kinesko-američki sukob neizbežan, kao rezultat trvenja između uspostavljenih i rastućih sila današnjice. Ali taj stav ne uzima u obzir različite epizode u istoriji kada takve promene težišta moći nisu rezultirale ratom.
Osim toga, on potcenjuje značaj odluka koje su već donete i onih koje će tek biti donesene. U svakom slučaju, malo toga u istoriji je neizbežno.
Ozbiljnija procena onoga što je dovelo dotle počinje sa Kinom. Tokom proteklih godina, a još više tokom prethodnih meseci, kineska vlada je usvojila samopouzdaniji stav u zemlji i u inostranstvu.
To se ogleda u njenim akcijama u Honkgkongu nakon donošenja oštrog novog zakona o bezbednosti; u nehumanom tretmanu muslimanske ujgurske manjine; u sukobima duž sporne granice sa Indijom; u potapanju vijetnamskog broda na spornom Južnom kineskom moru; i u redovnim prikazima vojne moći u blizini Tajvana i Senkaku ostrva, za koje i Kina i Japan tvrde da su njihovi.
To je u SAD dovelo do raspršivanja iluzija o Kini, što se nadogradilo na već postojeće napetosti proizašle iz stalne kineske krađe američke intelektualne svojine, i trgovinskih praksi koje mnogi okrivljuju za nestanak brojnih poslova u oblasti proizvodnje u SAD i sve veću represiju kod kuće.
Nade da će integracija u globalnu ekonomiju doprineti da Kina postane otvorenija i da počne više da se pridržava pravila nisu se ostvarile.
Zbog čega Kina sada postaje sve samopouzdanija?
Možda predsednik Si Đinping vidi šansu da unapredi kineske interese dok su SAD preokupirane epidemijom virusa korona. Ili je to možda rezultat želje kineske vlade da odvrati pažnju domaće javnosti od njenog lošeg rukovođenja epidemijom u početku i od ekonomskog pada izazvanog pandemijom. Ne bi bilo prvi put da se jedna vlada okrenula nacionalizmu kako bi izmenila političku konverzaciju.
Treće objašnjenje je najviše zabrinjavajuće.
Po toj interpretaciji, skorašnje ponašanje Kine nije toliko oportunističko ili cinično koliko predstavlja novu eru kineske spoljne politike, koja odražava rastuću moć i ambicije zemlje. Ako je to slučaj, onda su veće šanse da bi hladni rat, ili još gori, mogao da se materijalizuje.
Naravno, sve ovo se događa tokom predizborne kampanje u SAD, a administracija predsednika Donalda Trampa pokušava da okrivi druge za vlastito neuspešno rukovođenje pandemijom.
Zasigurno, Kina snosi ne malu odgovornost zato što je u početku krila informacije o zarazi, što je sporo reagovala, i što nije sarađivala onoliko koliko je trebalo sa Svetskom zdravstvenom organizacijom i drugima.
Ali Kina ne može da se okrivi za nedostatak adekvatnog testiranja i praćenja kontakata u SAD, a još manje za to što Tramp nije uvažio nauku i podržao obavezno socijalno distanciranje i nošenje maske.
Ali bilo bi pogrešno pripisati promenu američkih pogleda na Kinu prvenstveno domaćoj politici SAD. Oštrija politika prema Kini će ostati bez obzira na to ko će pobediti na predstojećim predsedničkim izborima.
Zapravo, politika SAD prema Kini bi mogla da postane još čvršća ako predsednik bude Džo Bajden, čija administracija bi bila manje zaokupljena pregovaranjem o trgovinskim sporazumima a više fokusirana na rešavanje drugih problematičnih aspekata ponašanja Kine.
Na kraće staze, obe strane bi trebalo da osiguraju da komunikacija tokom krize bude u dobrom stanju, tako da mogu brzo da odgovore na vojni incident i na vreme ga ograniče.
Ako razmišljamo pozitivnije, dve vlade bi mogle da pronađu zajednički jezik tako što će učiniti da vakcina za kovid-19 bude dostupna drugima, ili pomoći siromašnijim zemljama da se izbore sa ekonomskom krizom posle pandemije, ili oba.
Posle izbora u SAD, dve vlade bi trebalo da optočnu tihi strateški dijalog kako bi razvile pravila za put ka bilateralnim odnosima. SAD će morati da odustanu od nerealnih nadanja da mogu da podstaknu promenu režima u Kini i da se umesto toga fokusiraju na oblikovanje ponašanja Kine u inostranstvu.
Kina će morati da prihvati da postoje granice u tome šta će SAD i njihovi saveznici tolerisati kada su u pitanju unilateralne akcije kojima je cilj da se izmeni status kvo za Južno kinesko more, Tajvan, ili Senkaku ostrva.
Na duže staze, najbolji bi bio američko-kineski odnos koji podrazumeva kontrolisanu konkurenciju, čime bi se izbegavali konflikti i omogućila ograničena saradnja kada je to u interesu obe zemlje. Možda deluje kao da to nije mnogo, ali je zapravo prilično ambiciozno kada se u obzir uzme to kako stvari sada stoje i kako se odvijaju.
Autor je predsednik Saveta za spoljne poslove; njegova najnovija knjiga, objavljena ove godine, zove se „Svet: Kratak uvod“
Copyright: Project Syndicate, 2020.
www.project-syndicate.org
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
